Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro šest godina. Sud je utvrdio da je do neopravdanog odugovlačenja došlo zbog neefikasnog postupanja suda i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3536/2011
05.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6857/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. S. iz B. je 1. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6857/10.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je predmetni parnični postupak u kom je bio tužilac , iako je u pitanju radni spor, trajao šest godina, da je za sve vreme trajanja postupka održano 14 ročišta, da su tri puta menjani predsednici veća, te da je sud izveo mnoštvo potpuno nepotrebnih dokaza iako je na kraju presudu zasnovao isključivo na jednom dokazu - povratnici o istovremenom uručenju tužiocu i upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i osporenog otkaza ugovora o radu. Kao razlog za dugo trajanje postupka, podnosilac navodi neefikasno postupanje suda koje se ogledalo u odugovlačenju parnice i izvođenju suvišnih dokaza , a što je rezultiralo nemogućnošću da naplati dosuđene iznose naknade štete i parničnih troškova usled nastupanja posledica automatskog stečaja tuženog kao dužnika. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pr avo na suđenje u razumnom roku, a tražio je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6857/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac P. S, ovde podnosilac ustavne žalbe je 3. avgusta 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „P. – S .“ d.o.o. B, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, naknade materijalne štete i vraćanja tužioca na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 296/05.

Tužilac je dana 6. juna 2007. godine povukao tužbu u delu koji se odnosi o na tužbeni zahtev za vraćanje na rad, s obzirom na to da se u februaru 2007. godine zaposlio kod drugog poslodavca. U ostalom delu tužbeni zahtev je ostao nepromenjen.

Po formiranju nove mreže sudova, nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde je zaveden pod brojem P1. 6857/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 6857/10 od 6. juna 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i, između ostalog, poništio rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu (stav prvi izreke), obavezao tuženog d a tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade i pratećih poreza i doprinosa (stavovi drugi i treći izreke), te obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav šesti izreke). Sud je ovakvu svoju odluku zasnovao na činjenici da je tužilac istovremeno – 9. maja 2005. godine primio up ozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i rešenje o otkazu ugovora o radu, što je bilo u suprotnosti sa odredb om člana 180. stav 1. Zakona o radu Republike Srbije koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu.

U toku ovog radnog spora zakazano je čak 21 ročište, od čega je 14 ročišta održano. U predmetu je postupalo troje sudija u svojstvu predsednika veća.

Tokom postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem svedoka, sprovođenjem veštačenja ekonomsko-finansijske struke, saslušanjem veštaka, pribavljanjem i uvidom u tekstove dnevnih novina „Kurir“, uvidom u fotokopiju ugovora o radu, uvidom u povratnicu za lično dostavljanje u pogledu uručenja tužiocu rešenja o o tkazu ugovora u radu i upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, pribavljanjem i uvidom u izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje i dr.

Prvostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 4. jula 2011. godine, te protiv nje nije bilo žalbe, pošto je u odnosu na tuženog kao pravno lice 9. juna 2011. godine otvoren i istovremeno zaključen postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 2498/2011.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji je važio u vreme otpočinjanja predmetnog radnog spora, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbom člana 435. navedenog Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 3. avgusta 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je punomoćnik tužioca prvostepenu odluku primio 4. jula 2011. godine, čime je parnica de facto okončana zbog pravnih posledica okončanja stečajnog postupka nad tuženim i njegovog brisanja iz javnog registra privrednih subjekata.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor u prvom stepenu trajao skoro šest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, šestogodišnje trajanje ovog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje šest godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati ne efikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova, pre svega Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe u avgustu 2005. godine. Pri tome se zakonom koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne reperkusije za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog. Na ovakvu ocenu Ustavnog suda dodatno su uticale činjenice da su postupajući sudovi izveli čitav niz potpuno nepotrebnih dokaza u pogledu zakonitosti otkaza, a da je odluka suda o tom pitanju na kraju zasnovana na jednom dokazu – povratnici o istovremenom uručenju tužiocu i upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i samog rešenja o otkazu ugovora o radu, što nije zahtevalo zakazivanje tolikih ročišta i višegodišnje suđenje. Istovremeno je utvrđeno i da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe ničim nije doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe P. S. zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp eo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine nematerijalne štete u konkretnom slučaju , a naročito dužinu trajanja postupka i činjenicu da priznato novčano potraživanje iz radnog odnosa podnosilac nije u mogućnosti da naplati zbog stečaja tuženog do kog je došlo neposredno po zaključenju glavne rasprave. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o, prvenstveno zbog neažurnog i neodgovarajućeg postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti