Odbačena neuredna i neblagovremena ustavna žalba u krivičnom predmetu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv više sudskih odluka u krivičnom postupku. Žalba je delimično odbačena kao neblagovremena, a u preostalom delu kao neuredna, jer podnosilac nije otklonio nedostatke niti dostavio dokaze u ostavljenom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Veroljuba Milića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Veroljuba Milića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1462/07 od 25. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 376/09 od 28. maja 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 94/10 od 26. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veroljub Milić iz Kragujevca, preko punomoćnika Zorana Ilijevskog, advokata iz Kragujevca, podneo je Ustavnom sudu 27. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1462/07 od 25. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 376/09 od 28. maja 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 94/10 od 26. aprila 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede „prava na odbranu“.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da još od prvostepenog postupka „nijedan sud nije želeo da uzme u obzir fotokopiju doktrinarnog stava sudsko-medicinskog odbora u Novom Sadu, koju je prilagao branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, već su svi postupajući sudovi poklonili punu veru veštaku sudske medicine iz Kragujevca, kao da je to veštačenje sveto pismo“; da nijedan sud nije primenio odredbe ZKP po kojima je veštačenje samo jedan od dokaza u krivičnom postupku, koji sud može, a ne mora da prihvati; da bi prema usvojenim doktrinarnim stavovima navedenih sudsko-medicinskih odbora, svaki građanin Republike Srbije koji živi u Beogradu i u Vojvodini za istu radnju koju je preduzeo okrivljeni, bio u situaciji da eventualno odgovara samo za laku telesnu povredu, i to po privatnoj krivičnoj tužbi, dok građani Srbije koji žive južnije od Beograda za istu tu radnju odgovaraju za tešku telesnu povredu i goni ih javni tužilac po službenoj dužnosti; da je Vrhovni kasacioni sud povredio ustavno pravo na odbranu okrivljenog svojim mišljenjem koje je izneo na strani tri stav dva obrazloženja odluke, isticanjem da podnosilac nije izjavio zahtev iz zakonskih razloga, već da je samo osporavao činjenično stanje; da je na ovaj način Vrhovni kasacioni sud institut slobodne ocene dokaza pretvorio u „institut preslobodne ocene dokaza“; da je očigledno da Vrhovni kasacioni sud jednostavno nije želeo da se upušta u problem nejednakosti građana pred Ustavom i Zakonom niti u ispitivanje da li je radnja koju je okrivljeni preduzeo uopšte radnja bilo kog krivičnog dela, ili je postojao osnov za oslobađanje od krivične odgovornosti – nužna odbrana i da je tom sudu bilo najlakše da donese ovakvu „nebuloznu – maglovitu odluku, pa makar i nevin čovek otišao tri ipo meseca u zatvor“; da nijedan sud ne sme svojim odlukama da stavlja u neravnopravan položaj pred Ustavom i zakonom građane Republike Srbije „koji žive južnije od Beograda i građane Republike Srbije koji žive u Beogradu i severnije od Beograda“; da to znači, „ako Ustavni sud potvrdi ovakve presude ovih sudova, da građani Republike Srbije koji žive u Beogradu i severnije od Beograda u celoj Vojvodini, mogu nekome da polome nos, da dođe do dislokacije nosa i nosnih kostiju, ali ako ta povreda nije izazvala nikakve teže posledice po disajne funkcije ili druge teže posledice, predstavljaće laku telesnu povredu, a suprotno tome južnije od Beograda i Vojvodine veštaci zbog svoje sujete ne prihvataju ovakve doktrinarne stavove i iste radnje će predstavljati tešku telesnu povredu“; da bi „Ustavni sud svojom odlukom morao da doprinese postizanju ove Ustavom zagarantovane ravnopravnosti građana“. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Odredbom člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki.

Odredbom člana 170. Ustava utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 85. Zakona, u stavu 1. propisani su obavezni elementi koje ustavna žalba mora da sadrži, a u stavu 2. je propisano da se uz ustavnu žalbu podnose, pored ostalog, i drugi dokazi od značaja za odlučivanje.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da žalba ne sadrži sve obavezne elemente za vođenje postupka propisane odredbom člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da uz žalbu nisu priloženi dokazi od značaja za odlučivanje Ustavnog suda, u smislu stava 2. istog člana Zakona.

4. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 24. novembra 2010. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje po podnetoj žalbi, u smislu člana 85. Zakona o Ustavnom sudu i naložio mu da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi i dopuni ustavnu žalbu tako što će: navesti jedinstveni matični broj podnosioca ustavne žalbe; navesti prebivalište ili boravište podnosioca; navesti odredbe Ustava Republike Srbije koje jemče ljudska ili manjinska prava ili slobode na čiju povredu ukazuje; navesti na koji način su mu osporenim radnjama povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom; precizno navesti na koji način su mu osporenim aktima povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom i navesti ustavnopravne razloge koji potkrepljuju takve navode. Ustavni sud je naložio podnosiocu ustavne žalbe da, saglasno odredbi člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, uz ustavnu žalbu priloži i prepise svih akata protiv kojih je ustavna žalba izjavljena i da dostavi sve dokaze od značaja za odlučivanje o izjavljenoj ustavnoj žalbi, a naročito dokaze koji potkrepljuju tvrdnje o nejednakom postupanju državnih organa ili organizacija kojima je povereno javno ovlašćenje u odnosu na podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je istim dopisom upozoren da će izjavljena ustavna žalba biti odbačena kao neuredna, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po nalogu Ustavnog suda i ne otkloni sve nedostatke koji onemogućavaju postupanje po ustavnoj žalbi.

5. Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, 10. decembra 2010. godine dostavio podnesak naslovljen kao „dopuna ustavne žalbe“. U ovom podnesku je, pored ostalog, navedeno: da su doktrinarni stavovi de facto i de iure obavezujući za sve veštake odgovarajuće medicinske struke kod veštačenja telesnih povreda i da to dalje znači da su svi veštaci koji su u nižem položaju u odnosu na sudsko-medicinski odbor iz Novog Sada bili dužni da poštuju zauzeti doktrinarni stav; da pojedini veštaci veštače pojedinačno i drugačije; da punomoćnik podnosioca, bez posebnog punomoćja, ne može izvršiti uvid u spise bilo kog predmeta, kao i da ne može vrštiti fotokopiranje spisa predmeta ni konkretnih presuda, te je nalog Ustavnog suda da podnosilac dostavi konkretnu presudu samim tim protivzakonit i protivustavan nalog.

6. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1462/07 od 25. decembra 2008. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teška telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca; da su osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 376/09 od 28. maja 2009. godine odbijene kao neosnovane žalbe Opštinskog javnog tužioca u Kragujevcu i branioca okrivljenih izjavljene protiv osporene prvostepene presude, koja je i potvrđena; da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 94/10 od 26. aprila 2010. godine odbijen zahtev branioca osuđenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1462/07 od 25. decembra 2008. godine i Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 376/09 od 28. maja 2009. godine.

7. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu.

8. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome su osporene presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1462/07 od 25. decembra 2008. godine i Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 376/09 od 28. maja 2009. godine, Ustavni sud ukazuje na to da je rok za podnošenje ustavne žalbe prekluzivan i da je za osporavanje pojedinačnog akta početak roka određen danom dostavljanja akta donetog po poslednjem iscrpljenom pravnom sredstvu protiv tog akta. Donošenjem odluke po žalbi protiv prvostepene, odnosno drugostepene odluke krivičnog suda, ukoliko je žalba dozvoljena, smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, od dana dostavljanja drugostepene odluke počinje da teče rok od 30 dana za izjavljivanje ustavne žalbe. Imajući u vidu to da je osporena drugostepena presuda Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 376/09 od 28. maja 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe dostavljena najkasnije 26. aprila 2010. godine, kada je o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda izjavljenom od strane njegovog branioca odlučio Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Kzp. 94/10, kao i da je ustavna žalba izjavljena 27. jula 2010. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, jer je podneta po isteku roka iz člana 84. stav 1. istog zakona.

9. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 94/10 od 26. aprila 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije u potpunosti postupio po nalogu Ustavnog suda kojim je traženo da ustavnu žalbu uredi, odnosno dopuni, kao i da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi, niti su tvrdnje koje su iznete potkrepljene bilo kakvim dokazima.

Ustavni sud u prethodnom postupku nije mogao da razmatra navode o istaknutoj povredi načela zabrane diskriminacije, odnosno nejednako postupanje koje je, prema navodima samog podnosioca ustavne žalbe, učinjeno kako nižestepenim presudama, u odnosu na koje je ustavna žalba neblagovremena, tako i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 94/10 od 26. aprila 2010. godine, jer iz ustavne žalbe i priložene dokumentacije nije bilo moguće utvrditi da li su Opštinski sud u Kragujevcu, Okružni sud u Kragujevcu i Vrhovni Kasacioni sud u konkretnom slučaju postupali drugačije i različito u odnosu na eventualno postupanje u drugim slučajevima zasnovanim na istim činjeničnim i pravnim situacijama. U cilju obezbeđivanja pretpostavki za postupanje, Ustavni sud je naložio podnosiocu ustavne žalbe da istu dopuni i ovom sudu dostavi dokaze na osnovu kojih bi bilo moguće razmotriti istaknute navode, a potom i oceniti njihovu osnovanost.

Podnosilac ustavne žalbe, postupajući po ovom nalogu Ustavnog suda, uz naknadni podnesak nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potkrepio tvrdnje iz ustavne žalbe o povredi označenog ustavnog načela, kao što nije dostavio nijedan dokaz koji bi ukazivao da je u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao u konkretnom slučaju neki državni organ ili organizacija kojoj su poverena javna ovlašćenja nejednako postupao ili doneo drugačiju odluku, niti je precizirao po kom osnovu, odnosno ličnom svojstvu, je izvršena navodna diskriminacija prema njemu. Ustavni sud s tim u vezi ukazuje da tvrdnje o nejednakom postupanju sudova u osporenim presudama prema podnosiocu ustavne žalbe treba da budu potkrepljene presudama istih ili drugih sudova iz kojih bi nesumnjivo prozlazilo da su u istovetnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji sudovi različito postupali, što je prvi element koji je potreban, ali ne i dovoljan, da bi se moglo smatrati da je u konkretnom slučaju došlo do nedozvoljene diskriminacije. Navodi sadržani u podnesku od 10. decembra 2010. godine, da „punomoćnik podnosioca, bez posebnog punomoćja, ne može izvršiti uvid u spise bilo kog predmeta, kao i da ne može vrštiti fotokopiranje spisa predmeta ni konkretnih presuda, te je nalog Ustavnog suda da podnosilac dostavi konkretnu presudu samim tim protivzakonit i protivustavan nalog“, nesumnjivo ukazuju da podnosilac u stvari i ne poseduje dokaze za tvrdnje o diskriminatornom postupanju prema njemu, već da su ove tvrdnje paušalne i predstavljaju njegove subjektivne stavove. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom utvrđenog načela ili zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje pravilnost i zakonitost pravnosnažnih presuda krivičnih sudova, što u suštini podnosilac ustavne žalbe i zahteva izričito navodeći šta će se, po njegovom mišljenju, dogoditi „ako Ustavni sud potvrdi ovakve presude ovih sudova“. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom i nije njegova nadležnost da, kao instancioni sud, potvrđuje niti da, kao kasacioni sud, ukida odluke nadležnih sudova.

Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu bili navedeni ustavnopravni razlozi, niti su, u smislu odredbe člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, priloženi dokazi od značaja za odlučivanje, kao i da podnosilac ustavne žalbe nije postupio po nalogu Ustavnog suda da otkloni ove nedostatke, Sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) istog Zakona, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje ovog suda.

10. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odbačena neuredna i neblagovremena ustavna žalba u krivičnom predmetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti