Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 24 godine. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv pravnosnažne presude odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3538/2019
07.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i B. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5330/18 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4695/95) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B . iz Beograda je, 4. aprila 201 9. godine, preko punomoćnika M. M , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7583/18 od 7. februara 2019. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5330/18 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4695/95).

U ustavnoj žalbi se navodi da je parnični postupak, započet 1995. godine, po tužbi podnosioca, radi utvrđenja prava svojine na stanu, pravnosnažno okončan nakon 24 godine, a da podnosilac dugom trajanju postupka nije doprineo. Kao isključivi razlog prekoračenja granica razumnog rok a za odlučivanje u ovom predmetu podnos ilac navodi postupanje sudova, odnosno drugih državnih organa. Smatra da su mu osporenom drugostepenom presudom, kojom je pravnosnažno, potvrđivanjem prvostepene presude, odbijen njegov tužbeni zahtev, povređena označena ustavna načela i prava jer je na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, izveden pogrešan zaključak da se nisu stekli uslovi za sticanje prava svojine tužioca na stanu. Podnosilac ponovo ukazuje da, iako nije zaključen ugovor o otkupu stana u pismenoj formi , kod plaćene otkupne cene stana 1992. godine i sticanja državljanstva 1993. godine , postojala je mogućnost konvalidacije ugovora . Od Ustavnog suda traži da mu utvrdi povredu označenih ustavn ih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete, te dosudi troškove za sastav ustavne žalb e.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta P. 5 330/18 Trećeg osnovnog suda u Beogradu (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4694/95), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 25 . avgusta 1995. godine podneo Četvrtom opštinskom sud u u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen e Države SRJ - Ministarstvo vojske Jugoslavije, radi utvrđenja prava svojine na stanu u ul. Pariske komune u Beogradu. U tužbi je naveo da je bio nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, po osnovu Ugovora o korišćenju stana zaključenog 1982. godine sa Komandom odbrane grada Beograda. Po javnom oglasu prijavio se za otkup stana u svojini tužene, platio otkupnu cenu 3. februara 1992. godine, koja mu je obračunata, ali nije zaključio formalni pismeni ugovor o otkupu stana sa tuženom. Državljanstvo Republike Srbije je stekao 21. jula 1993. godine. Smatra da ima pravni interes za vođenje ove parnice, jer tužena pred upravnim organom vodi „neopravdan i nemoralan postupak“ za njegovo i seljenje zbog prestanka stanarskog prava (rešenje Opštinskog sekretarijata za urbanizam, građevinske i stambene poslove SO Novi Beograd broj III -360-125/91 od 28. maja 1992. godine), usled nekorišćenja stana . Tužbom je traženo određivanje privremene mere zabrane raspolaganja tuženoj stanom i zabrane iseljenja tužioca iz stana. Predmet je pred Opštinskim sudom dobio broj P. 4695/95.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4695/95 od od 28. avgusta 1995. godine je usvojena predložena privremena mera, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4668/96 od 18. juna 1996. godine ovo rešenje ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem Opštinskog suda, donetom na zapisniku sa ročišta održanog 11. aprila 2003. godine, određen je prekid parničnog postupka do okončanja postupka pred Odeljenjem za građevinske i komunalno-stambene poslove Opštinske uprave Novi Beograd. Prekid je određen na predlog zakonskog zastupnika tužene do okončanja postupka po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Odeljenja za građevinske i komunalno-stambene poslove Opštinske uprave Novi Beograd III-360-12/2000 od 28. juna 2001. godine (kojim je poništeno rešenje Opštinskog sekretarijata za urbanizam, građevinske i stambene poslove SO Novi Beograd broj III -360-125/91 od 28. maja 1992. godine). Punomoćnik tužioca je ovaj predlog ostavio sudu na ocenu, stranke nisu tražile pismeni otpravak rešenja, a rešenje o prekidu je postalo pravnosnažno danom donošenja 11. aprila 2003. godine.

Do donošenja rešenja o prekidu postupka, a gledajući od dana podnošenja tužbe, bilo je zakazano 19 roči šta, od kojih je pet održano. Preostalih 14 ročišta ni je održano, bilo zbo g pogrešno upućenih poziva zakonskom zastupniku tuženog (Saveznom javnom pravobranilaštvu umesto Vojnom pravobranilaštvu) , neuredne dostave poziva za stranke, sprečenosti postupajućeg sudije, nedostavljanja ili neblagovremenog dostavljanja tražene dokumentacije: dosijea o otkupu stana i spisa predmeta postupka koji se vodio pred organom uprave, a kasnije i pred Upravnim sudom, odnosno nepreciznih predloga tužioca, ali i naloga suda od kojih organa treba pribavljati dokumentaciju. Tri ročišta su odložena na predlog punomoćnika tužioca , a sa dva ročišta je izostao uredno pozvan tužilac, kao i suprotna strana. U ovom delu postupka je 29. novembra 2002. godine doneto rešenje o veštačenju veštaka ekonomsko – finansijske struke, po predlogu tužioca od 13. novembra 2002. godine, na okolnost da li je tužilac svojim uplatama isplatio otkupnu cenu stana u celini.

Nastavak postupka je punomoćnik tužioca (isti punomoćnik i u parnici i u upravnom postupku) zatražio 2. marta 2017. godine, sa predlogom da se premet „izvadi iz arhive“ i bez dostavljanja dokaza da li su ispunjeni uslovi za nastavak, odnosno navođenja drugih razloga. Podneskom od 19. aprila 2017. godine punomoćnik tužioca je uredio tužbu povodom označavanja tužene, traži o dostavljanje nedostajuće dokumentacije da bi veštak obavio zadatak i predložio da se ovom predmetu spoji drugi predmet – parnica pod brojem P. 3137/15 koju tužena vodi protiv tužioca radi iseljenja. Predmet je, pred sada nadležnim Trećim osnovnim sudom u Beogradu, dobio novi broj P. 1639/17. Punomoćnik tužioca je obavestio sud 19. oktobra 2017. godine, da je navedena parnica radi iseljenja prekinuta do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, rešenjem Trećeg os novnog suda u Beogradu P. 3137/15 od 18. oktobra 2017. godine.

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1639/17 od 26. januara 2018. godine je nastavljen parnični postupak P. 1639/17.

Na prvom narednom zakazanom i održanom ročištu 13. juna 2018. godine, u dokaznom postupku je odbijen predlog tužioca da tužena dostavi dokaze koje je tražio veštak, i da se izvede veštačenje na okolnost da li je isplaćena u potpunosti otkupna cena stana, pa je u nedostatku predloga za dopunu dokaznog postupka, zaključena glavna rasprava, sa nalogom pisarnici da spisima predmeta da novi broj nakon čega će se izraditi odluka.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5330/18 od 13. juna 201 8. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, te tuž ilac obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7583/18 od 7. februara 2019. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, ovde podn osioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5330/18 od 13. juna 2018. godine, kao i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozvao u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od 11 godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 25. avgusta 1995. godine pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 7. februara 201 9. godine

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati trajanje parničnog postupka od 23 godin e i bezmalo šest meseci u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu podnosi oca radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak nije bio naročito složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razmotri pre odlučivanja. Dužem trajanju postupka doprinelo je čekanje ishoda upravnog postupka - da li je tužiocu prestalo stanarsko pravo ili ne, iako se kasnije u toku postupka ispostavilo da je ovo bez uticaja, kod situacije da između parničnih stranka nije zaključen ugovor o otkupu stana u pisanom obliku sa overenim potpisima ugovornih strana u skladu sa važećim zakonskim propisima, te da nema mesta konvalidaciji po osnovu izvršene otkupne cene stana.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za efikasno vođenje predmetnog postupka, odnosno da se postupak okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, Ustavni sud nalazi da je u značajnoj meri doprine o dužem trajanju postupka. Naime, tri ročišta su odložena na predlog punomoćnika tužioca, a sa dva ročišta je izostao uredno pozvani punomoćnik tužioca. U situaciji kada je za prvih osam godina trajanja parnice bilo zakazano samo 19 ročišta, pet neodržanih ročišta na teret punomoćnika tužioca je znatno produžilo trajanje postupka . Napr, periodu od godinu i sedam meseci (1. februar 2001. do 11. septembra 2002. godine) punomoćnik tužioca je tražio odlaganja sva tri zakazana ročišta. Pored ovoga, punomoćnik tužioca je ostavio sudu na ocenu predlog za prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka pred opštinskim organom uprave, iako je bio u toku postupak po žalbi, i nije koristio svoja procesna ovlašćenja da se ispita zakonitost ovog rešenja, pa iako je bio punomoćnik podnosioca ustavne žalbe i u upravnom postupku, te mu je ishod postupka morao biti poznat, on je nastavak ovog prekinutog postupka inicirao tek posle više od 13 godina i 11 meseci , bez obaveštavanja suda da li je postupak pred organom uprave pravnosnažno okončan i kada. Takođe, prilikom stavljanja dokaznih predloga punomoćnik tužioca nije bio precizan i angažovan da se informiše kod kojih organa se nalazi tražena dokumentacija – pre svega dosije o otkupu stana.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je konstatovao da postupanje prvostepenog suda, koji je neredovno, sa velikim vremenskim razmacima (u nekim slučajevima od 10 meseci; godinu i dva meseca i godinu i tri meseca) zakazivao ročišta, prevashodno uticalo na duže trajanje postupka. Pored ovoga, produženju suđenja van granica razumnog roka doprinelo je i to što je posle osam godina od početka parnice i samo 19 zakazanih ročišta, prekinut postupak, i to u trajanju 14 godina i 9 meseci , a da sud pritom n ije preduzimao mere da se, i pre obraćanja punomoćnika tužioca, istina čak posle skoro 14 godina, proveri da li još uvek postoje razlozi za prekid postupka. U manjoj meri trajanje os porenog postupka je bilo produženo i nedostavljanjem ili kašnj enjem u dostavljanju dokumentacije od strane državnih organa tužene ili organa uprave, ali i to što su spisi upravnog postupka posle vraćanja od strane suda bi li pogrešno signiran i i priključen pogrešnom predmetu u organu uprave , tako da je godinu dana trajalo nalaženje zagubljenih spisa, što je dovelo i do upravnog spora radi ćutanja administracije po tužbi podnosioca. Sledom izloženog, u ovom sporu, prva prvostepena presuda doneta je tek posle 22 godine i deset meseci, a pravnosnažno odlučeno za još osam meseci.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5330/18 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4695/95) , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), kao u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, izvesnu složenost postupka, ali i značajan doprinos podnosioca, koji su uticali na njegovu dužinu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7583/18 od 7. februara 2019. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog spora – odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, pozivajući se na na povredu prava na pravično suđenje, zapravo, od Ustavnog suda traži da postupa kao instancioni sud. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu ovog Ustavom zajemčenog prava na koju se poziva, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da prvenstveno osporava pravilnost ocene izvedenih dokaza od strane redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud je nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne i da ispituje potpunost i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost ocene izvedenih dokaza na kojima se temelje osporene odluke, te se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se obrazloženje osporene presude zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Pritom, Ustavni sud ukazuje, da je podnosilac u pogrešnom uverenju da je uplata otkupne cene stana, a bez ugovora u pismenoj formi, za koji sam tvrdi da nikada nije zaključen i koji nije dostavio , mogla voditi osnaženju ugovora, s obzirom na to da ako nije zaključen ugovor u pis menoj formi, nije ispunjeni prethodni uslov za njegovo osnaženje, jer ako nema glavnog ugovora nema ni konvalidacije.

U pogledu načela zabrane diskriminacije, čija se povreda ističe ustavnom žalbom povodom donošenja osporene presude, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnog načela akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu prava na pravično suđenje, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela utvrđenog članom 21. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7583/18 od 7. februara 2019. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti