Obaveza suda da ceni navode o diskriminaciji u radnopravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio revizijsku presudu jer sud nije ocenio navode o diskriminaciji kao uzrok otkaza. Vrhovno kasaciono veće je pogrešno insistiralo na posebnom postupku za zaštitu od diskriminacije umesto da navode ceni u okviru spora o otkazu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3540/2021
11.12.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz Ljutice kod Koceljeve, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1025/19 od 24. septembra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1025/19 od 24. septembra 2020. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1540/18 od 10. decembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Ljutice kod Koceljeve podneo je Ustavnom sudu, 19. marta 2021. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz Koceljeve, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1025/19 od 24. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da podnosilac nije izvršio težu povredu radne obaveze koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, jer nije postojao njegov umišljaj, tj. psihički odnos prema toj povredi, niti je bilo ikakvih posledica u procesu rada; da je napred iznete okolnosti Vrhovni kasacioni sud propustio da oceni, što nije bio slučaj u postupku odlučivanja o reviziji kolege podnosioca, kome je ugovor o radu otkazan zbog istog događaja, a gde je revizijski sud ukinuo pravnosnažnu odbijajuću presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio J. „P.“ Koceljeva, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

J. „P.“ Koceljeva je u podnesku od 12. marta 2025. godine, pored ostalog, istaklo da se ne može govoriti o postojanju stvarne ili pravne zablude na strani podnosioca ustavne žalbe u pogledu ovlašćenja koja je imao njegov neposredni rukovodilac, već je reč o tome da je on u dužem vremenskom periodu odbijao da poštuje uslove i pravila poslovanja, koja su bila utvrđena odgovarajućim internim aktom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi P1. 68/17, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. novembra 2015. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi tužbu protiv tuženog J. „P.“ Koceljeva, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu broj 722 od 27. oktobra 2015. godine i vraćanja na rad.

Presudom Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi P1. 201/15 od 12. decembra 2016. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1. 201/15 od 2. februara 2017. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 701/17 od 15. maja 2017. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osnovni sud u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi je u ponovnom postupku doneo presudu P1. 68/17 od 7. marta 2018. godine kojom je tužbeni zahtev tužioca ponovo odbijen kao neosnovan u celini.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 1540/18 od 10. decembra 2018. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem tuženog od 27. oktobra 2015. godine, koje je ispravljeno zaključkom od 23. marta 2016. godine (ispravka da se zakonskim osnovom za otkaz ugovora o radu ima smatrati član 179. stav 3. tač. 1) i 8), a ne član 179. stav 1. tačka 1) i stav 2. tač. 1) i 8) Zakona o radu), tužiocu, kao zaposlenom na radnom mestu pomoćnika vodoinstalatera – inkasanta, otkazan ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 26. maja 2008. godine, kao i aneksi tog ugovora od 24. novembra 2008. i 25. marta 2015. godine, usled nepoštovanja radne discipline; da je kao razlog otkaza navedeno da tužilac još od 29. jula 2015. godine ne dolazi u prostorije tuženog u kojima se svako jutro prima raspored rada, kako bi dobio zaduženje za rad od rukovodioca radne jedinice „Vodovod i kanalizacija“, te da je više puta, usmeno i pismeno, upoznat da je u obavezi da dođe u prostorije tuženog i da se javi neposrednom rukovodiocu B. P, radi dobijanja poslova koje će toga dana obavljati i dnevnih naloga za rad, u skladu sa dnevnim rasporedom rada, koji određuje upravo B. P, kao neposredni rukovodilac radne jedinice, zbog čega, počev od 29. jula 2015. godine, tužilac nije ni radio, izjavljujući radnicima S. B. i I. P. da neće da se javlja penzioneru; da je u periodu od 29. jula 2015. godine do donošenja pobijanog rešenja, rukovodilac radne jedinice „Vodovod i kanalizacija“ bio B. P, a svi zaposleni, pa i tužilac, znali su da on obavlja te poslove; da je članom 24. Pravilnika tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka od 28. oktobra 2014. godine bilo propisano da je u opisu poslova rukovodioca radne jedinice „Vodovod i kanalizacija“ da raspoređuje radnike u okviru te jedinice, sa ciljem da njihova angažovanost bude potpuna i da proces rada ne posustaje; da iz toga proizlazi da je u spornom periodu izdavanje dnevnih naloga zaposlenima u vezi sa radom bilo u delokrugu poslova B. P; da u periodu dok je S. B. obavljao poslove navedenog radnog mesta, ustaljena praksa u pomenutoj radnoj jedinici, kada je reč o organizaciji rada, bila je takva da su zaposleni svakog radnog dana dobijali dnevne naloge u pisanoj formi, tako da nije bilo potrebe da se lično javljaju ili obraćaju rukovodiocu radne jedinice; da se od dolaska B. P. na mesto rukovodioca praksa promenila, utoliko što se radni nalozi više nisu izdavali u pisanoj formi, već je rukovodilac to radio usmenim putem, tako što je vodeći majstor – vodoinstalater, radnim danima, svakog jutra odlazio u kancelariju rukovodioca, gde bi mu on usmenim putem izdavao dnevne naloge za rad zaposlenih u radnoj jedinici, koje je vodeći majstor, takođe usmenim putem, prenosio zaposlenima u radnoj jedinici; da je tokom marta 2015. godine, na mesto vodećeg majstora – vodoinstalatera raspoređen S. B; da je u periodu od marta do 29. jula 2015. godine proces rada funkcionisao na opisani način; da tužilac, kao ni G. J, zaposleni u istoj radnoj jedinici, u navedenom periodu nisu govorili sa B. P, zbog nekih ranijih razmirica i nesporazuma, ali se to nije odražavalo na proces rada; da se 29. jula 2015. godine odstupilo od ustaljene prakse, jer S. B, prilikom izdavanja dnevnih naloga za rad zaposlenih, B. P. nije izdao radne naloge za tužioca i G. J, rekavši da njih dvojica treba lično da dođu kod njega u kancelariju, kako bi im on izdao dnevne naloge za rad; da nakon što je S. B. to preneo tužiocu i G. J, njih dvojica su se pobunili, odgovorivši da oni neće dobijati naloge od penzionera, očigledno misleći na B. P, uz protestovanje kod vodećeg majstora što uopšte moraju da idu u kancelariju kod imenovanog lično, tako da nisu ni otišli, niti su se javljali B. P, pa za taj dan nisu dobili radni nalog, niti su radili, iako su tokom radnog vremena fizički bili prisutni u prostorijama tuženog; da je, prema članu 24. Pravilnika tuženog, B. P. imao pravo da postupi na opisani način od 29. jula 2015. godine; da B. P, počev od 30. jula 2015. godine, pa sve do donošenja pobijanog rešenja, više nije, preko vodećeg majstora, izdavao tužiocu bilo kakve radne naloge ili zaduženja u vezi sa radom, iako se S. B, svakog radnog dana, ujutru, sastajao sa B. P. u njegovoj kancelariji, gde mu je ovaj usmenim putem izdavao i saopštavao dnevne naloge i zaduženja u vezi sa radom zaposlenih u pomenutoj radnoj jedinici; da su tužilac i G. J, u celokupnom označenom periodu, redovno i svakodnevno dolazili na posao i bili spremni za rad (u radnim odelima i potpunoj pripravnosti), ali radne zadatke i naloge u vezi sa radom nisu dobijali, zbog toga što im B. P, preko vodećeg majstora, iste nije izdavao; da je u dopisu direktora tuženog od 10. septembra 2015. godine, koji je istog dana dostavljen tužiocu i ima karakter naloga poslodavca, navedeno da se raspored rada izdaje svakog dana u 07,00 časova ujutru, u kancelariji rukovodioca za tehničke poslove B. P, te da će tužilac i G. J, kao i ostali zaposleni kod tuženog, biti raspoređeni na rad čim dođu u označeno vreme i jave se B. P, radi dobijanja naloga.

U obrazloženju je dalje navedeno: da prvostepeni sud nalazi da su tužilac i G. J, u periodu od 29. jula do 10. septembra 2015. godine, faktički bili diskriminisani u odnosu na ostale zaposlene u radnoj jedinici „Vodovod i kanalizacija“, jer je B. P. insistirao da samo njih dvojica dođu lično kod njega u kancelariju, radi dobijanja radnih naloga, te da njihovo odbijanje da postupe na traženi način nije samo posledica njihove netrpeljivosti prema B. P, već predstavlja izraz nepristajanja na diskriminaciju u radu koju zakon ne dopušta; da s tim u vezi, prvostepeni sud dalje zaključuje da se upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora od radu odnosilo na celokupan period od 29. jula 2015. godine do sačinjavanja upozorenja – 28. septembra 2015. godine, tokom kojeg je tužilac odbijao da pristupi u kancelariju rukovodioca radne jedinice, radi dobijanja dnevnog rasporeda i radnih naloga; da prvostepeni sud nalazi da je nepoštovanje radne discipline na strani tužioca prisutno u kontinuitetu i u periodu od 28. septembra 2015. godine, pa sve do donošenja pobijanog rešenja, te da okolnost da taj period nije obuhvaćen upozorenjem nije od uticaja, uvažavajući činjenicu da je u vreme dostavljanja upozorenja, na strani tužioca već postojalo nepoštovanje radne discipline u trajanju od 12 radnih dana, računajući od 11. septembra 2015. godine, koji period je obuhvaćen upozorenjem; da imajući u vidu sadržinu upozorenja, kao i pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, sledi da je razlog za otkaz odbijanje tužioca da pristupi u prostorije preduzeća radi dobijanja dnevnog rasporeda i u vezi sa tim, odbijanje obavljanja poslova radnog mesta, sve prema disciplinskoj prijavi neposrednog rukovodioca od 25. avgusta 2015. godine; da kako se disciplinska prijava ne može podneti unapred, tačnije, za povredu koja nije izvršena, a tužilac je upozoren da je učinio povredu radne discipline prema prijavi od 25. avgusta 2015. godine, sledi da je tužilac upozoren samo za period do navedenog datuma, tačnije, od 29. jula do 25. avgusta 2015. godine, ne i za period nakon toga; da je u periodu od 29. jula do 25. avgusta 2015. godine B. P. zahtevao samo od tužioca i G. J, ne i od drugih zaposlenih u radnoj jedinici, da dolaze svako jutro kod njega u kancelariju, radi dobijanja poslova koje će toga dana obavljati i dnevnih naloga, u skladu sa dnevnim rasporedom rada; da je, prema odredbi člana 15. tačka 2) Zakona o radu, obaveza zaposlenog da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, dok je po odredbi člana 24. Pravilnika tuženog, B. P. imao pravo da postupi na način kako je to učinio 29. jula 2015. godine; da imajući u vidu navedene odredbe, sledi da je tužilac, odbijanjem da na zahtev neposrednog rukovodioca dođe u njegovu kancelariju radi dobijanja naloga za rad, te stoga i neizvršavanjem poslova na svom radnom mestu u periodu od 29. jula do 25. avgusta 2015. godine, učinio povredu radne discipline, koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret; da to što prvostepeni sud nalazi da odbijanje tužioca da se u navedenom periodu svakog jutra lično obraća neposrednom rukovodiocu B. P, radi dobijanja dnevnog rasporeda i radnih naloga, predstavlja izraz njegovog nepristajanja na diskriminaciju, nije od značaja za odlučivanje u predmetnom sporu i donošenje drugačije odluke; da to iz razloga što je tužilac bio u obavezi da postupa u skladu sa članom 15. tačka 2) Zakona o radu, a ukoliko je smatrao da je prema njemu vršena diskriminacija u toku rada, mogao je da pokrene odgovarajući postupak radi zaštite od iste, za šta nije pružio dokaze u prvostepenom postupku, a ne da neopravdano odbija da izvršava radne naloge, a time i poslove svog radnog mesta.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1025/19 od 24. septembra 2020. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca podnetu protiv navedene drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu pomoćnika vodoinstalatera – inkasanta u radnoj jedinici „Vodovod i kanalizacija“; da je, na osnovu disciplinske prijave, koju je neposredni tužiočev rukovodilac podneo 20. i 25. avgusta 2015. godine, tuženi dana 28. septembra 2015. godine doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog odbijanja tužioca da obavlja poslove na radnom mestu na kome radi, jer 19 radnih dana nije pristupio u prostorije tuženog, radi dobijanja dnevnog rasporeda rada; da je rešenjem tuženog od 27. oktobra 2015. godine, ispravljenog zaključkom od 23. marta 2016. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline i odbijanja da vrši poslove i naloge poslodavca, na taj način što od 29. jula 2015. godine ne dolazi u prostorije tuženog, u kojima se na početku radnog dana prima raspored rada, kako bi primio radni nalog, od kog dana uopšte ne radi; da je, prema sadržaju pobijanog rešenja, tužilac od radnika u preduzeću usmeno obavešten da je prilikom prijema dnevnih naloga za rad potrebno njegovo lično prisustvo u kancelariji neposrednog rukovodioca; da je pismeno obaveštenje u pogledu obaveze neposrednog i usmenog prijema radnog naloga tužilac primio 10. septembra 2015. godine; da je, takođe, u rešenju navedeno da je tužilac primio upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu, te da iz opisanog činjeničnog stanja u rešenju proizlazi da su ispunjeni uslovi za davanje otkaza od strane poslodavca; da je tokom postupka utvrđeno da je u periodu od 29. jula 2015. godine do donošenja pobijanog rešenja, rukovodilac radne jedinice tuženog „Vodovod i kanalizacija“ bio B. P; da je praksa bila da rukovodilac daje radne naloge usmeno, svakog dana u prostorijama poslodavca, saopštavajući ih vodećem majstoru – vodoinstalateru, koji ih je dalje prenosio pomoćnicima vodoinstalatera, što tužilac nije prihvatio; da je 29. jula 2015. godine rukovodilac, posredstvom rukovodećeg majstora u radnoj jedinici, zatražio od tužioca da lično dođe u njegovu kancelariju, radi prijema radnog naloga, što je tužilac odbio i na isti način se ponašao do donošenja upozorenja i rešenja o otkazu ugovora o radu.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad; da je, prema članu 15. tačka 2) Zakona o radu, obaveza zaposlenog da poštuje organizaciju poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa; da je, saglasno članu 24. Pravilnika tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka od 28. oktobra 2014. godine, u opisu posla rukovodioca radne jedinice „Vodovod i kanalizacija“ da raspoređuje radnike u okviru navedene radne jedinice na poslove po potrebi, sa ciljem da angažovanost radnika bude potpuna, a da proces rada ne posustaje; da prema članu 179. stav 3. tačka 1) Zakona o radu, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu za zakonom; da je odredbom člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; da imajući u vidu da je rukovodilac sektora u kome je tužilac bio zaposlen, internim aktom tuženog ovlašćen da utvrđuje uslove i pravila poslovanja i da, shodno tome, zahteva od svih zaposlenih, pa i tužioca, da ih poštuje i izvršava, što je tužilac odbijao u dužem vremenskom periodu, nastao je otkazni razlog iz člana 179. stav 3. tač. 1) i 8) Zakona o radu, zbog nepoštovanja radne discipline i ponašanja zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca; da u odsustvu dokaza da je protiv tuženog pokrenut postupak radi utvrđenja i zaštite od diskriminacije na radu, revizijski sud prihvata stanovište drugostepenog suda da se tužilac ne može pozivati na to da je odbijanje radnih naloga izraz njegovog nepristajanja na diskriminaciju kojoj je bio izložen; da ponašanje poslodavca i propusti u organizaciji rada ne opravdavaju tužiočevo odbijanje da učestvuje u procesu rada, pa samim tim ne utiču na zakonitost pobijanog rešenja; da je, nasuprot revizijskim navodima, pre donošenja pobijanog rešenja, tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i omogućeno mu je pravo na odbranu, u skladu sa članom 180. Zakona o radu; da su upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu iste sadržine u pogledu činjeničnog opisa povrede radne discipline i zakonom propisanih otkaznih razloga, pri čemu je bez uticaja to što su u pobijanom rešenju navedene povrede učinjene nakon 25. avgusta i 10. septembra 2015. godine, pa sve do 28. septembra 2015. godine, koje nisu navedene i opisane u upozorenju; da se, u konkretnom slučaju, radi o povredi radne discipline u produženom trajanju, tačnije, do donošenja upozorenja i nakon toga, do donošenja pobijanog rešenja; da je povrede radne discipline tužilac izvršio do 25. avgusta 2015. godine, kada je otkazni razlog nastao i iste su navedene u upozorenju, a tužiocu je upozorenjem omogućeno da se o njima izjasni, kao i pravo na odbranu, što je svrha ovog akta, tako da je neosnovano ukazivanje revidenta na propuste u proceduri davanja otkaza.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja je i odredba člana 60. stav 4. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zdravlje na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta, dostojanstvo ličnosti i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (član 12. stav 1.); da je zaposleni, pored ostalog, dužan da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa (član 15. tačka 2); da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18.); da je diskriminacija iz člana 18. ovog zakona zabranjena u odnosu na – 1) uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za obavljanje određenog posla, 2) uslove rada i sva prava iz radnog odnosa, 3) obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje, 4) napredovanje na poslu, 5) otkaz ugovora o radu (član 20.); da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, pored ostalog, ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 179. stav 3. tač. 1) i 8).

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), koji je počeo da se primenjuje 7. aprila 2009. godine, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije (član 1. stav 1.); da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (član 2. tačka 1); da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti (član 16. stav 1.); da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu (član 41. stav 1.); da se tužbom iz člana 41. stav 1. ovog zakona može tražiti – 1) zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije, 2) utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome, 3) izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, 4) naknada materijalne i nematerijalne štete, 5) objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz tač. 1-4. ovog člana (član 43.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac, suštinski, ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da je, u okolnostima konkretnog slučaja, on učinio povredu radne discipline, koja mu je pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljena na teret.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre konstatuje da su sudovi u svojim presudama saglasni u tome da je podnosilac ustavne žalbe povredio radnu disciplinu time što je, zajedno sa još jednim kolegom, odbijao da lično odlazi u kancelariju svog neposrednog rukovodioca, radi dobijanja dnevnih naloga i zaduženja u vezi sa radom, što je, po shvatanju sudova, istovremeno značilo i odbijanje da obavlja poslove svog radnog mesta. Razlika u obrazloženjima ogleda se u tome što za prvostepeni sud opisano ponašanje predstavlja povredu radne discipline tek nakon što je podnosilac ustavne žalbe primio dopis direktora tuženog od 10. septembra 2015. godine, ne i u periodu pre toga, tačnije, počev od 29. jula 2015. godine, kada je neposredni rukovodilac promenio dotadašnju praksu izdavanja dnevnih naloga i zaduženja u vezi sa radom. Po shvatanju prvostepenog suda, podnosilac ustavne žalbe je u tom početnom periodu bio izložen diskriminaciji, jer se samo od njega i još jednog zaposlenog u toj radnoj jedinici zahtevalo da pomenute naloge lično prima od neposrednog rukovodioca, dok je naloge za ostale zaposlene dobijao vodeći majstor – vodoinstalater, koji im je kasnije to usmeno prenosio. Stoga je odbijanje podnosioca ustavne žalbe da u tom početnom periodu postupi na opisani način, prvostepeni sud ocenio kao nepristajanje na diskriminaciju u radu koju zakon ne dopušta. Drugostepeni sud, pak, smatra da je povreda radne discipline vremenski ograničena na period obuhvaćen disciplinskom prijavom od 25. avgusta 2015. godine, koju je neposredni rukovodilac podneo protiv podnosioca ustavne žalbe, budući da se na toj prijavi zasniva upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 28. septembra 2015. godine. Dakle, za drugostepeni sud, podnosilac ustavne žalbe je radnu disciplinu kod tuženog povredio u periodu kada je bio navodna žrtva diskriminacije, ali to, po oceni drugostepenog suda, ne utiče na zakonitost pobijanog rešenja, budući da je zaštitu od diskriminatornog postupanja mogao da ostvaruje u posebnom postupku, za šta nije dostavio dokaze. Vrhovni kasacioni sud je prihvatio takvo stanovište drugostepenog suda, s tom razlikom da povredu radne discipline, po mišljenju navedenog suda, predstavlja ponašanje podnosioca ustavne žalbe u celokupnom spornom periodu, počev od 29. jula 2015. godine, kada je neposredni rukovodilac promenio dotadašnju praksu izdavanja dnevnih naloga i zaduženja u vezi sa radom, pa sve do 27. oktobra 2015. godine, kada je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu, imajući u vidu da je reč o povredi radne discipline u produženom trajanju. Dakle, Vrhovni kasacioni, kao i drugostepeni sud pre njega, smatraju da je bez uticaja potencijalna izloženost podnosioca ustavne žalbe nedozvoljenoj diskriminaciji, jer je pravnu zaštitu u vezi sa tim mogao da ostvaruje u posebnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je izričit u tome da se podnosilac ustavne žalbe ne može pozivati na to da je odbijanje radnih naloga izraz njegovog nepristajanja na diskriminaciju kojoj je bio izložen, kao i da ponašanje poslodavca i propusti u organizaciji rada ne opravdavaju odbijanje da se učestvuje u procesu rada.

Ustavni sud najpre konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je podnosilac ustavne žalbe potencijalno bio izložen nedozvoljenoj diskriminaciji, ali da to ne utiče na zakonitost pobijanog rešenja, s obzirom na to da je pravnu zaštitu po tom osnovu mogao da ostvaruje u posebnom postupku. Tačno je da počev od 7. aprila 2009. godine, svaka žrtva diskriminacije, uključujući i one u oblasti rada, može tražiti pravnu zaštitu prema članu 43. Zakona o zabrani diskriminacije, koji predviđa razne oblike sudskih zabrana i/ili donošenje utvrđujuće presude kao zadovoljenje za žrtve diskriminacije (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, predstavke br. 17153/11 i dr, od 25. marta 2014. godine, stav 78.). Međutim, u situaciji u kojoj je potencijalna diskriminacija zaposlenog, makar i posredno, imala za posledicu otkaz ugovora o radu, koji je zaposleni osporio tužbom u zakonom propisanom postupku, Ustavni sud smatra da su sudovi dužni da navode o diskriminaciji ocene u kontekstu zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, bez obzira na to da li je zaposleni zaštitu od diskriminacije pokušao da ostvari u posebnom postupku. Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava da je pravo na pristup sudu ugroženo kada pravila postupka prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i kada stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležni sud odluči o njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Kada zaposleni tvrdnju o svojoj diskriminaciji na radu ističe u kontekstu osporavanja zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, insistiranje na tome da se i u takvoj situaciji zaštita od diskriminacije može ostvariti samo u posebnom postupku, po mišljenju Ustavnog suda, predstavlja povredu prava na pristup sudu.

U oceni navoda da je Vrhovni kasacioni sud propustio da ispita psihički odnos (umišljaj) podnosioca ustavne žalbe prema povredi radne discipline, za koji on tvrdi da uopšte ne postoji, Ustavni sud još jednom konstatuje da se, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, kao i nižestepenih sudova, povreda radne discipline ogleda u tome što je podnosilac ustavne žalbe, sa još jednim svojim kolegom, odbijao da lično pristupi u prostoriju tuženog u kojoj bi mu neposredni rukovodilac izdao dnevni nalog i zaduženje u vezi sa radom. Takvo ponašanje sudovi kvalifikuju kao otkazni razlog iz člana 179. stav 3. tač. 1) i 8) Zakona o radu – ako zaposleni neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud, prilikom odlučivanja, evidentno izgubio iz vida činjenicu koju su utvrdili nižestepeni sudovi – da su podnosilac ustavne žalbe i njegov kolega redovno i svakodnevno dolazili na posao, u prostorije tuženog, spremni za rad (u radnim odelima i potpunoj pripravnosti). Stoga stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe na opisani način odbijao da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca, Ustavni sud smatra nedovoljno obrazloženim, posebno ako se uzme u obzir da lično izdavanje dnevnih naloga i zaduženja u kancelariji neposrednog rukovodioca nije bio jedini način na koji se to kod tuženog radilo. Tome svedoči utvrđena činjenica da su ostali zaposleni u radnoj jedinici kod podnosioca ustavne žalbe sve vreme, čak i u periodu nakon 10. septembra 2015. godine, kada je direktor tuženog uputio dopis podnosiocu ustavne žalbe (da se raspored rada izdaje svakog dana u 07,00 časova ujutru, u kancelariji rukovodioca za tehničke poslove B. P, te da će tužilac i G. J, kao i ostali zaposleni kod tuženog, biti raspoređeni na rad čim dođu u označeno vreme i jave se B. P, radi dobijanja naloga), pa sve do otkazivanja ugovora o radu, dnevne naloge i zaduženja u vezi sa radom dobijali preko vodećeg majstora – vodoinstalatera.

Na kraju, Ustavni sud samo uzgred konstatuje da stanovište Vrhovnog kasacionog suda po kome ponašanje poslodavca i propusti u organizaciji rada ne opravdavaju odbijanje da se učestvuje u procesu rada, može biti sporno sa aspekta ustavne garancije prava na poštovanje dostojanstva ličnosti zaposlenog na radu iz člana 60. stav 4. Ustava, kojeg se niko ne može odreći. Dužnost zaposlenog da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, saglasno članu 15. tačka 2) Zakona o radu, po mišljenju Ustavnog suda, ne može biti apsolutna, jer su Ustavom utvrđena određena prava zaposlenog kojih se on ne može odreći, pa se navedena dužnost neizostavno mora tumačiti u svetlu tih garancija.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1025/19 od 24. septembra 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1540/18 od 10. decembra 2018. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da izjašnjenje trećeg (zainteresovanog) lica, u konkretnom slučaju, nije bilo od uticaja na drugačiju odluku.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Obaveza suda da ceni navode o diskriminaciji u radnopravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti