Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade za dužinu postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je iznos od 600 evra, dosuđen na ime povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku nad društvenim preduzećem, neadekvatan. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „S.“ d.o.o, Smederevo , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „S.“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18181/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „S.“ d.o.o, Smederevo , je 18. aprila 2014. godine, preko punomoćnika P . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4170/13 od 22. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18181/12.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 2006. godine; da je pripremno ročište održano tek 15. marta 2012. godine, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu; da su sudovi više od pet godina odlučivali o procesnim pitanjima; da Prvi opštinski sud više od dve godine nije uputio spise parničnog predmeta drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi protiv rešenja kojim se navedeni sud oglasio mesno nenadležnim; da je na opisani način podnosiocu očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je proizvoljan stav parničnih sudova da tuženi nisu imali pasivnu legitimaciju u predmetnom sporu, imajući u vidu da su kao članovi zadruge, a ne kao fizička lica, stekli imovinsku korist - objekat „Nadvožnjak II“ u Smederevu, u čiju izgradnju nisu ulagali, na koji način su se neosnovano obogatili.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18181/12 od 25. februara 2013. godine, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18181/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 4. avgusta 2006. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Smederevu tužbu protiv tuženih N. A, M . A . i J . J, radi neosnovanog obogaćenja. Predmet je zaveden pod broj em P. 951/06.

Opštinski sud u Smederevu je rešenjem P. 951/06 od 18. avgusta 2006. godine odbacio tužbu tužioca kao neurednu. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Smederevu je doneo rešenje Gž. 1303/06 od 26. novembra 2006. godine, kojim je ožalbeno rešenje ukinuo, sa obrazloženjem da razlozi prvostepenog suda zbog kojih tužbu smatra neurednom odgovaraju razlozima meritorne odluke kojom se postavljeni tužbeni zahtev odbija kao neosnovan.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P. 1532/06. Tuženi su odgovor na tužbu dostavili 12. februara 2007. godine, u kome su, pored ostalog, istakli prigovor mesne nenadležnosti Opštinskog suda u Smederevu, imajući u vidu da prvotuženi i drugotužena imaju prebivalište u Beogradu - Gradska opština Savski venac. Opštinski sud u Smederevu se rešenjem P. 1532/06 od 20. februara 2007. godine oglasio mesno nenadležnim, označivši Prvi opštinski sud u Beogradu kao stvarno i mesno nadležan sud za postupanje po tužbi tužioca. Punomoćnik tužioca se podneskom od 27. februara 2007. godine odrekao od prava na žalbu protiv rešenja o mesnoj nenadležnosti i zatražio da Opštinski sud u Smederevu bez odlaganja dostavi spise nadležnom sudu.

Spisi parničnog predmeta su 20. marta 2007. godine prosleđeni Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P. 2657/07. Pripremno ročište, zakazano za 11. jun 2007. godine, nije održano jer punomoćnik tuženih nije bio uredno pozvan (zajednički punomoćnik tuženih bio je prvotuženi N. A, koji je advokat). S tim u vezi, pripremno ročište je održano 10. oktobra 2007. Godine . Punomoćnik tuženih je na ovom ročištu istakao prigovor mesne nenadležnosti Prvog opštinskog suda u Beogradu, s obzirom na to da se gradska opština Savski Venac nalazi na području Drugog opštinskog suda u Beogradu. Postupajući sudija je dopisom od 23. oktobra 2007. godine pozvao punomoćnika tuženih da dostavi svoj matični broj, budući da je na pripremnom ročištu bila sporna adresa njegovog prebivališta, a istog dana je od Ureda za registar stanovništva zatražio podatak o adresi punomoćnika tuženih. Po ovim zahtevima nisu dostavljeni odgovori.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 10. aprila 2008. godine doneo rešenje P. 2657/07, kojim se oglasio mesno nenadležnim, s tim da se spisi dostave Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, na postupanje po tužbi tužioca. Punomoćnik tužioca je 24. aprila 2008. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja. Rešenje o nenadležnosti suda i žalba tužioca nisu mogli biti uručeni punomoćniku tuženog, jer se, prema izjavi sudskog dostavljača, na datoj adresi niko nije nalazio. Punomoćnik tužioca je 8. oktobra 2008. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta, dostavio podnesak (urgenciju) kojim je zatražio da se predmet bez odlaganja dostavi žalbenom sudu. Dostava rešenja i žalbe punomoćniku tuženih je bezuspešno pokušana još tri puta (1. novembra i 11. decembra 2008. godine i 21. januara 2009. godine). Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 1. aprila 2009. godine naložio da se rešenje i žalba dostave tuženima lično, a dostavnom naredbom od 6. maja 2009. godine da se spisi parničnog predmeta „hitno“ proslede Okružnom sudu u Beogradu. Ova naredba nije izvršena do 1. januara 2010. godine, kada je u Republici Srbiji počela sa radom nova organizacija sudova, te je predmet prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde je zaveden pod brojem P. 2325/10, a zatim je upućen Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi protiv rešenja od 10. aprila 2008. godine. Punomoćnik tuženih je podneskom od 8. decembra 2010. godine predložio Višem sudu u Beogradu da spise parničnog predmeta vrati, jer su rešenje o nenadležnosti i žalba izjavljena protiv njega postali bespredmetni, iz razloga što je Prvi osnovni sud u Beogradu preuzeo nadležnost i Prvog i Drugog opštinskog suda u Beogradu. Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3935/10 od 23. marta 2011. godine odbacio žalbu tužioca zbog prestanka pravnog interesa i 4. maja 2011. godine je spise predmeta vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Predmet je nakon vraćanja iz Višeg suda u Beogradu zaveden pod brojem P. 18181/12. Prvi osnovni sud u Beogradu je u okviru glavne rasprave održao četiri ročišta (15. marta, 21. juna, 13. septembra i 15. novembra 2012. godine i 25. marta 2013. godine). Tužilac je preinačio tužbu postavljanjem primarnog tužbenog zahteva (isplata iznosa od 611.248 dinara sa zateznom kamatom od 18. novembra 1996. godine do konačne isplate) i eventualnog tužbenog zahteva (isplata iznosa od 8.290.993,41 dinara sa zateznom kamatom od 26. decembra 2012. godine do konačne isplate). Predložio je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, ali je od takvog predloga odustao. U ovom periodu je primetan značajan broj obrazloženih podnesaka koje su parnične stranke upućivale, uz koje je dostavljen i veliki broj pismenih dokaza, koje je sud pročitao u okviru dokaznog postupka. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 25. februara 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18181/12 od 25. februara 2008. godine odbijeni su kao neosnovani i primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca. Tužilac je žalbu izjavio 29. aprila 2013. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4170/13 od 22. januara 2014. godine je odbijena žalba tužioca, te je ožalbena presuda u celini potvrđena.

Spisi parničnog predmeta su Prvom osnovnom sudu u Beogradu vraćeni 5. marta 2014. godine. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 19. marta 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. avgusta 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu, i da je okončan donošenjem osporene Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4170/13 od 22. januara 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 19. marta 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam i po godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, jer je, u suštini, trebalo samo odgovoriti na pitanje da li tuženi, kao osnivači i članovi Stambene zadruge „B.“ mogu, u konkretnom slučaju, odgovarati za novčane obaveze koje je zadruga imala prema podnosiocu.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud smatra da je podnosi lac ima o legitiman interes da sud o nj egovim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka .

Ocenjujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka. Štaviše, podnosilac je svojim ponašanjem nastojao da period odlučivanja o njegovim zahtevima učini što kraćim, imajući u vidu da se odrekao od prava na žalbu protiv rešenja o nenadležnosti Opštinskog suda u Smederevu, kako bi predmet bez odlaganja mogao biti dostavljen nadležnom sudu, kao i to da je od Prvog opštinskog suda u Beogradu zahtevao da predmet prosledi Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi protiv rešenja o nenadležnosti tog suda. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac tužbu podneo mesno nenadležnom sudu, ali smatra da mu se ta okolnost ne može staviti na teret, budući da su i sud i podnosilac za promenu adrese prvotuženog i drugotužene saznali tek iz odgovora na tužbu.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivi doprinos trajanju osporenog parničnog postu pka dali su prvostepeni sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da je Opštinski sud u Smederevu najpre neosnovano odbacio tužbu podnosioca kao neurednu, a potom, po prigovoru mesne nenadležnosti, spise parničnog predmeta ponovo dostavio mesno nenadležnom sudu, iako je imao saznanje da se prebivalište prvotuženog i drugotužene nalazi na području Drugog opštinskog suda u Beogradu; da je Prvi opštinski sud u Beogradu više od godinu dana bezuspešno pokušavao da rešenje o (svojoj) mesnoj nenadležnosti i žalbu podnosioca protiv tog rešenja uruči prvotuženom, kao zajedničkom punomoćniku tuženih, nakon čega je odlučio da ove akte dostavi tuženima lično; da isti sud spise parničnog predmeta nije dostavio nadležnom drugostepenom sudu sve do tzv. „reforme pravosuđa“, iz kog razloga je kasnije odlučivanje o navedenoj žalbi postalo bespredmetno, ali je, i pored toga, spise parničnog predmeta prosledio Višem sudu u Beogradu, koji je žalbu podnosioca odbacio zbog prestanka pravnog interesa; da je zbog opisanog postupanja prvostepenih sudova pripremno ročište održano nakon pet i po godina od podnošenja tužbe.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18181/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Razmatrajući ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, ukazuje na proizvoljnost ocene parničnih sudova da tuženi nisu odgovorni za novčanu obavezu koju Stambena zadruga „B.“, čiji su oni osnivači i članovi, ima prema podnosiocu.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu konstatovao da se ona zasniva na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava , koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, kao i na oceni da su tuženi za obaveze SZ „B.“, u smislu člana 7. stav 2. ranije važećeg Zakona o zadrugama („Službeni list SRJ“, br. 41/96 i 12/98 i „ Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 34/06 ), mogli biti solidarno odgovorni samo u slučaju da podnosilac svoje pravnosnažno utvrđeno novčano potraživanje nije mogao namiriti iz imovine zadruge. Međutim, kako je tužbeni zahtev podnosioca za isplatu predmetnog potraživanja prema SZ „B.“ pravnosnažno odbijen zbog zastarelosti presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 7152/07 od 10. aprila 2008. godine, o takvoj obavezi tuženih kao zadrugara se ne može govoriti.

Stoga je Ustavni sud zaključio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovani, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je na okolnost nejednakog postupanja sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji podnosilac dostavio samo pomenutu presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 7152/07 od 10. aprila 2008. godine, Ustavni sud navode o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao jer priložena odluka ne može predstavljati dokaz takve tvrdnje, upravo zbog opisane razlike između odgovornosti zadruge i odgovornosti njenih članova za obaveze koje zadruga ima prema trećim licima.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da su očigledno neosnovani navodi ustavne žalbe da je osporenom presudom podnosi ocu povređeno pravo na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnje o povredi prava na imovinu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade za dužinu postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti