Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda, kao i protiv nižestepenih presuda. Žalba protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda ne sadrži ustavnopravne razloge, dok je žalba protiv nižestepenih presuda podneta nakon isteka zakonskog roka od 30 dana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Gavrilovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Radovana Gavrilovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 262/10 od 11. maja 2010. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1987/09 od 16. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2336/08 od 15. jula 2009. godine.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Radovan Gavrilović iz Kragujevca izjavio je Ustavnom sudu 27. jula 2010. godine, preko punomoćnika Obrada Bulatovića, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 262/10 od 11. maja 2010. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1987/09 od 16. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2336/08 od 15. jula 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su prvostepeni i drugostepeni sud donoseći osporene presude "povredili pravna pravila kojima se uređuje pravo službenosti, da su pogrešno interpretirali nalaze i mišljenja veštaka, kao i pogrešno utvrdili činjenično stanje." Podnosilac smatra da je Vrhovni kasacioni sud odbacujući zahtev za zaštitu zakonitosti povredio pravo na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 262/10 od 11. maja 2010. godine odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv osporene presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1987/09 od 16. oktobra 2009. godine i osporene presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2336/08 od 15. jula 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je u svom rešenju konstatovao da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 111/09), ukoliko je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, te ocenio da u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti koji je izjavio tuženi nije dozovljen, jer odluke protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, niti se u razlozima za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka određeno ukazuje na nedozvoljena raspolaganja stranaka na kojima je sud zasnovao svoju odluku.

4. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe iako formalno tako navodi, suštinski ne osporava zakonski osnov za odbacivanje podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi isključivo ističe da je Vrhovni kasacioni sud odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti ograničio pravo stranke da izjavi ovaj pravni lek, s obzirom na to da odredba člana 417. Zakona o parničnom postupku ne lišava stranke prava na ulaganje ovog pravnog leka. Suštinski, sadržina ustavne žalbe se odnosi na odlučivanje i postupak pred nižestepenim sudovima, i to na povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava.

Imajući u vidu da se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi u pogledu naznačenih ustavnih prava ne mogu dovesti u pravnu vezu sa osporenim procesnim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 262/10 od 11. maja 2010. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv ovog rešenja odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1987/09 od 16. oktobra 2009. godine i presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2336/08 od 15. jula 2009. godine, Ustavni sud je pošao od svog pravnog stava da su korišćenjem revizije u parničnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva Zakonom o parničnom postupku dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po žalbi. Ovakvo pravno stanovište može se primeniti i kada izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio dozvoljeno pravno sredstvo, odnosno kada nije bio izjavljen na zakonom propisan način.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je ocenio da se rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja drugostepene sudske odluke podnosiocu ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac primio rešenje povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe drugostepeno rešenje primio najkasnije 14. decembra 2009. godine kada je podneo predlog Republičkom javnom tužilaštvu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a da je ustavna žalba izjavljena 27. jula 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić