Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Zimića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Zimića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7385/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Zimić iz Beograda je podneo 2. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika V eselina Damjanovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7385/04 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2791/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i prava na rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je tužbu podneo 15. marta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu koji je nakon sprovedenog dokaznog postupka 18. novembra 2008. godine doneo presudu kojom je utvrdio da tužiocu nije isplaćena naknada za obavljeni rad, ali da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž1. 2791/10 od 9. marta 2011. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio njegov tužbeni zahtev; da je podnosilac bio u stalnom radnom odnosu kod „Fonda Ineks – intereksport“ AD, Beograd u periodu od 1995. godine do 2002. godine i da je od 24. jula 1995. godine od strane tuženog upućen na rad u Surgut, Ruska federacija; da je „Fond Ineks – intereksport“ AD, Beograd, osnivač firme „Panador“ i da je ista bila pod neposrednim rukovođenjem i upravljanjem tuženog; da tuženi kao matično preduzeće shodno članu 414. Zakona o preduzećima solidarno odgovara za obaveze zavisnog preduzeća; da mu je za utuženi period isplaćena samo akontacija u iznosu od 15.970 USD, dok mu preostali iznos od 54.145 USD nije isplaćen i da je suprotno stanovištu zauzetom u osporenoj presudi, tuženi stupio u obaveze isplate neisplaćenih zarada u skladu sa članom 451. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 544/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilaca ustavne žalbe je podneo tužbu 15. marta 2002. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Holding kompanije „Fond Ineks-intereksport“ AD, Beograd , radi isplate neisplaćenih zarada u iznosu od 54.145 USD , sa domicilnom kamatom počev od 1. maja 2001. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 24. aprila 2002. godine, a zatim su održana ročišta 28. juna, 16. oktobra i 20. decembra 2002. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P1. 629/02 od 20. decembra 2002. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 758/03 od 28. marta 2003. godine prekinuo postupak u ovoj parnici usled nastupanja pravnih posledica otvaranja likvidacionog postupka nad tuženim.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 24. marta 2004. godine obavestio Trgovinski sud u Beogradu da je rešenjem istog suda L. 768/03 od 9. decembra 2003. godine obustavljen prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje postupka likvidacije nad tuženim i predložio da se spisi predmeta dostave Prvom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom.

Trgovinski sud u Beogradu se rešenjem P. 1668/04 od 10. maja 2004. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom sporu i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5094/04 od 18. avgusta 2004. godine potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 1668/04 od 10. maja 2004. godine.

Do donošenja presude, pred prvostepenim sudom je održano 17 ročišta (17. decembra 2004. godine, 8. novembra 2005. godine, 18. januara, 11. aprila i 27. decembra 2006. godine, 7. marta, 17. maja, 7. septembra, 17. oktobra, 4. decembra i 26. decembra 2007. godine , 12. februara, 19. marta, 5. maja , 16. juna , 29. oktobra i 18. novembra 2008. godine), a nije održano šest ročišta (22. septembra 2005. godine, 28. februara, 23. maja, 20. septembra i 7. novembra 2006. godine i 17. septembra 2008. godine), uglavnom zbog nepristupanja svedoka, radi izvođenja dokaza saslušanjem ili zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7385/04 od 18. novembra 2008. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 45.030 USD , sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute, počev od 1. maja 2001. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu koje daju poslovne banke na dan isplate, a u mestu plaćanja. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 51.145 USD, dakle za iznos od 9.115 USD , sa domicilnom kamatom zemlje valute počev od 1. maja 2001. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu koji daju poslovne banke na dan isplate, u mestu plaćanja. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 394.000,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je tužilac u periodu na koji se odnosi njegovo potraživanje (31. jul 1995. godine do 3. aprila 2001. godine) bio u radnom odnosu najpre u Akcionarskom društvu za međunarodno poslovanje „Ineks intereksport“ , a potom u Holding kompaniji za finansijski inženjering i usluge AD; da je u periodu od 15. avgusta 1995. do 15. avgusta 1996. godine, kao i u periodu od 15. jula 1997. godine kontinuirano do 15. jula 2001. godine bio na neplaćenom odsustvu po rešenjima o neplaćenom odsustvu donetim od strane tuženog, kao i od strane AD za međunarodno poslovanje „Ineks intereksport“; da je u naznačenom periodu tužilac obavljao rad kao inženjer u Rusiji (Surgut) u firmi „Panador“ (na projektu „Profilaktorijum“) i da je po tom osnovu primao zaradu koja mu je isplaćivana na devizni račun u Rusiji od strane navedene firme; da mu zarade za obavljeni rad u naznačenom periodu nisu u celini isplaćene; da je na sastanku održanom 27. oktobra 2000. godine generalni direktor tuženog preuzeo obavezu isplate neisplaćenih zarada za rad u Rusiji radnicima „Inženjeringa“, a između ostalih i tužiocu i da mu na dan 27. oktobar 2000. godine nisu isplaćene mesečne zarade za period od 1. maja 1998. godine do 27. oktobra 2000. godine u iznosu od 45.030 USD, po odbitku akontacije koja mu je isplaćena u Surgutu u iznosu od 15.970 USD. Iz obrazloženja dalje sledi da je prvostepeni sud stao na stanovište da je tuženi svojom izjavom od 27. oktobra 2000. godine stupio u obavezu isplate neisplaćenih zarada tužiocu pored glavnog dužnika – inostrane firme „Panador“, te da su na taj način preuzete radi isplate samo dospele neisplaćene zarade do dana davanja izjave, dakle do 27. oktobra 2000. godine, a ne i preostale neisplaćene zarade koje su predmet tužbenog zahteva, dok je za period potraživanja nakon 27. oktobra 2001. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Po izjavljivanju žalbe tuženog 13. maja 2009. godine i dostavljanja odgovora na žalbu punomoćnika tužioca 5. juna 2009. godine, spisi predmeta su 21. septembra 2009. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja po žalbi tuženog.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2791/10 od 9. marta 2011. godine je preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7385/04 od 18. novembra 2008. godine u stavu prvom izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 45.030 USD, sa domicilnom kamatom zemlje valute počev od 1. maja 2001. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu koji daju poslovne banke na dan isplate u mestu plaćanja. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo , i to odredbu člana 451. Zakona o obligacionim odnosima; da je zauzeo stanovište da je generalni direktor tuženog izjavom datom 27. oktobra 2000. godine, preuzeo obavezu isplate neisplaćenih zarada za rad u Rusiji radnicima „Inženjeringa“, a između ostalih i tužiocu, na koji način je pristupio dugu pored glavnog dužnika – inostrane firme „Panador“; da se stanovište prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer da bi jedna izjava mogla imati karakter izjave o pristupanju dugu kojom neko pravno lice stupa u obavezu prema poveriocu pored glavnog dužnika ista mora biti jasna, određena, bezuslovna i data od ovlašćenog lica; da u konkretnom slučaju izjava generalnog direktora tuženog ne bi mogla imati karakter jasne i određene izjave, jer njome nije precizno definisana sama obaveza koja se preuzima-nije precizirano o kojim neisplaćenim zaradama je reč, te da se ne radi o preuzimanju ispunjenja, jer nije zaključen između dužnika i trećeg lica, a ne radi se ni o pristupu dugu, jer isti nije zaključen između poverioca i trećeg lica; da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da odgovornost tuženog proizlazi iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima; da odgovornost tuženog ne proizlazi ni iz odredaba Zakona o radu, jer je tužilac u utuženom periodu bio na neplaćenom odsustvu po rešenjima donetim od strane tuženog, kao i od strane „Ineks intereksport“ AD za međunarodno poslovanje, te su mu u ovom periodu mirovala prava i obaveze kod tuženog. Drugostepeni sud je posebno istakao da tužilac nije dokazao da je firma „Panador“ bila pod neposrednim upravljanjem tuženog, jer je reč o stranom pravnom licu koje posluje po domicilnim propisima, kao i da je priznanje obaveze tuženog bilo uslovno do donošenja odluke upravnog odbora, ali kako odluka nije doneta, to je data izjava generalnog direktora tuženog neodređena i bez dejstva.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se ni ko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01 ) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na neplaćeno odsustvo, za vreme i u slučajevima utvrđenim kolektivnim ugovorom i da za vreme odsustvovanja sa rada u smislu stava 1. ovog člana zaposlenom miruju prava i obaveze, ako zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom nije drukčije određeno (član 61.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ) bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade ( neplaćeno odsustvo) i da za vreme odsustvovanja sa rada iz stava 1. ovog člana zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno (član 62.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano da u govorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika (član 451.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 15. marta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2791/10 od 9. marta 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao devet godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati devetogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik nisu doprineli dužni trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da su se uredno odazivali na pozive suda i da nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je dve godine i devet meseci proteklo od oglašavanja Prvog opštinskog suda u Beogradu stvarno nenadležnim i dostavljanja spisa predmeta Trgovinskom sudu u Beogradu, prekida postupka pred tim sudom zbog nastupanja posledica otvaranja likvidacionog postupka nad tuženim, oglašavanja Trgovinskog suda stvarno nenadležnim i dostavljanja spisa predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Pred prvostepenim sudom nisu održana tri ročišta zbog nedolaska predloženih svedoka (28. februara, 23. maja i 20. septembra 2006. godine), a sud nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio dugo trajanje postupka. Pored toga, drugostepeni sud je gotovo nakon jedne godine i šest meseci od dostavljanja spisa odlučio o žalbi tuženog protiv provostepene presude (prvostepeni sud) .

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ima o u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presud u, drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da je u konkretnom slučaju neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , jer je u periodu za koji potražuje neisplaćenu zaradu bio na neplaćenom odsustvu po rešenjima donetim od strane tuženog, kao i od strane „Ineks intereksport“ AD za međunarodno poslovanje, te su mu u ovom periodu mirovala prava i obaveze kod tuženog. Pored toga, drugostepeni sud je našao da tužilac nije dokazao da je firma „Panador“ bila pod neposrednim upravljanjem tuženog, jer je reč o stranom pravnom licu koje posluje po domicilnim propisima, kao i da je priznanje obaveze tuženog bilo uslovno do donošenja odluke upravnog odbora, ali da takva odluka nije doneta.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovane.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije nave o u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priloži o odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti