Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred Agencijom za restituciju. Postupak, pokrenut 2013. godine, nije okončan ni nakon više od 12 godina, što predstavlja prekoračenje razumnog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3548/2023
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. T. iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. T. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Kragujevac u predmetu broj 46-00-5476/2013 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. T. iz Vrnjačke Banje podneo je Ustavnom sudu, 1. februara 2023. godine, „prigovor radi ubrzavanja postupka“ u predmetu broj 46-00-5476/2013 Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac, sa dopunama od 6. septembra i 17. oktobra iste godine. O navedenom podnesku Sud je odlučivao kao o ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u navedenom upravnom postupku.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da je predmetni upravni postupak započeo 12. aprila 2013. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje; da je Agencija za restituciju „nekoliko puta predmet spajala i razdvajala“; da je neverovatno da se po jednoj upravnoj stvari vodi „paralelni postupak i da se ponovo odlučuje o već odlučenoj upravnoj stvari“, a sve u cilju odugovlačenja postupka.

Podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, spise predmeta broj 46-00-5476/2013 Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac (dalje u tekstu: Agencija) i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Z. T. iz Vrnjačke Banje (podnosilac ustavne žalbe) podneo je Agenciji za restituciju 12. aprila 2013. godine zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika M. K(1).

Zahtev za vraćanje imovine oduzete od istog bivšeg vlasnika podneli su, takođe, M. K(2) (16. aprila 2013. godine), Z. N. (10. februara 2014. godine), V. S, M. P, M. P. i Lj. K. (14. februara 2014. godine).

Agencija je zaključkom od 2. jula 2013. godine odredila spajanje upravnih stvari i vođenje jedinstvenog postupka po zahtevu podnosioca ustavne žalbe i zahtevu M. K(2) i nastavila odlučivanje o tim zahtevima u predmetu broj 46-00-5476/2013, a u istom predmetu odlučuje se i o zahtevima ostalih lica koji se odnose na imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika M. K(1).

Agencija je dopisom od 29. januara 2014. godine naložila podnosiocu ustavne žalbe da dostavi original ili overenu fotokopiju ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji iza smrti pok. R. K.

Na raspravi održanoj 11. jula 2016. godine Agencija je naložila podnosiocu ustavne žalbe da dostavi ostavinsko rešenje iza smrti pok. B. i P. K.

Podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 31. avgusta 2016. naveo da je 17. avgusta 2016. godine pokrenut ostavinski postupak iza smrti pok. M. K(1), a uz podnesak od 28. septembra 2016. godine je dostavio tražene dokaze.

Agencija je zaključkom od 20. marta 2017. godine odredila izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, koji je dostavio nalaz i mišljenje 31. jula iste godine.

Agencija je dopisom od 27. februara 2020. godine zatražila od Osnovnog suda u Kraljevu da dostavi pravnosnažno rešenje kojim je raspravljena zaostavština M. P(2), od oca M. K.

Delimičnim rešenjem Agencije broj 46-005476/2013 od 23. jula 2020. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine, pored ostalih, Z. T. sa udelom od 1/8 idealnih delova na 286/664 idealnih delova u prizemlju objekta broj 1 u Vrnjačkoj Banji u Vrnjačkoj ulici, na k.p. broj …/1 KO Vrnjačka Banja i gradskom građevinskom zemljištu u srazmeri sa površinom nepokretnosti u odnosu na ukupnu površinu objekta, koja je oduzeta od M. K(1) (tačka 1. dispozitiva). Istim rešenjem je određeno da će o zahtevu za vraćanje, odnosno obeštećenje za preostali deo imovine na k.p. br. … i … biti naknadno odlučeno, kada se za to steknu zakonom propisani uslovi (tačka 6. dispozitiva) i odbijen zahtev za vraćanje za pokretnih stvari iz nacionalizovanog bioskopa „E.“, koje su popisane na zapisniku od 11. februara 1964. godine (tačka 7. dispozitiva).

Protiv navedenog delimičnog rešenja Agencije žalbe su izjavili Opštinsko pravobranilaštvo opštine Vrnjačka Banja (18. avgusta 2020. godine) i Kulturni centar Vrnjačka Banja (13. avgusta iste godine).

Rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-00513/202-13 od 20. oktobra 2023. godine poništeno je delimično rešenje Agencije od 23. jula 2020. godine i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je naveo da je odluka Agencije doneta protivno stavu Upravnog suda iznetom u presudi U. 20848/19 od 15. septembra 2022. godine. Podnosilac ustavne žalbe je podnescima od 28. novembra i 5. decembra 2024. godine podneo direktoru Agencije „zahtev za ažuriranje predmeta broj 46-005476/2013“, u kojima je naveo da je zahtev za restituciju podnet pre više od 11 godina.

Agencija je 10. januara 2025. godine podnela zahtev Poreskoj upravi – Filijala Vrnjačka Banja za procenu nepokretnosti hotela „E.“ izgrađenog na k.p. broj … KO Vrnjačka Banja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) u članu 9. stav 2. sadrži suštinski istu odredbu o potrebi efikasnog odlučivanja. Saglasno odredbi člana 171. stav 3. navedenog zakona, ako drugostepeni organ poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, taj organ je dužan da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je osporeni postupak započeo 12. aprila 2013. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za vraćanje oduzete imovine i da još nije pravnosnažno okončan.

Činjenica da osporeni postupak traje duže od 12 godina ukazuje na to da je izašao iz okvira koji se smatra razumnim za odlučivanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni upravni postupak činjenično relativno složen, s obzirom na veći broj lica koja su u zahtevima označena kao zakonski naslednici bivšeg vlasnika, ali da se ne postavljaju složena pravna pitanja.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da on ima značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njegovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je za dugo trajanje osporenog postupka prevashodno odgovorna Agencija, koja je odluku o predmetnom zahtevu donela sedam godina po proteku roka određenog zakonom, a u ponovnom postupku nije odlučila godinu i po dana nakon poništavanja ranije donetog rešenja. Sud je dalje konstatovao da je drugostepeni organ tri godine odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv delimičnog rešenja Agencije, što se, takođe, ne može smatrati efikasnim postupanjem.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je on doprineo trajanju osporenog postupka, time što nije koristio žalbu i, eventualno, tužbu zbog ćutanja administracije. Ustavni sud je imao u vidu da se podnosilac obraćao direktoru Agencije „prigovorom za ubrzanje postupka“, ali je našao da to nije pravno sredstvo kojim se, u skladu sa zakonom, može uticati na ubrzavanje postupka. Sud, s tim u vezi, ukazuje na to da je Evropski sud za ljudska prava u Odluci Grčar protiv Hrvatske, broj 22715/09 od 17. septembra 2013. godine, istakao da tokom upravnog postupka podnosilac nije ni pokušao iskoristiti dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost i da ga to što je od predsednika Upravnog suda tražio obaveštenje o napretku svog slučaja nije oslobodilo obaveze iskorišćavanja tih pravnih sredstva.

Ustavni sud je, međutim, ocenom svih kriterijuma našao da navedeni doprinos podnosioca trajanju osporenog postupka ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku postignuto pravično zadovoljenje podnosioca.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti