Odbijena ustavna žalba zbog nedokazane povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog dužine trajanja parničnog postupka od skoro 13 godina. Utvrđeno je da je sam podnosilac, kao tuženi, značajno doprineo odugovlačenju postupka svojim predlozima za prekid i odlaganje ročišta, te nema povrede prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3552/2014
12.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz V. L. kod Petrovca na Mlavi, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održa noj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1079/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 144/01).

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz V. L. kod Petrovca na Mlavi je, 16. aprila 2014. godine, preko punomoćnika V. J, advokata iz Petrovca na Mlavi, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1079/12.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je parnični postupak u kome je imao svojstvo tuženog pokrenut 6. februara 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3626/13 od 11. decembra 2013. godine, koja mu je dostavljena 18. marta 2014. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od 12 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je „da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava kako bi podnosilac mogao da se obrati Komisiji radi sporazuma o naknadi štete“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1079/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac V.N. je 6. februara 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi protiv podnosioca ustavne žalbe i D.M, kao tuženih, radi naknade štete koju je tužilac pretrpeo na svom putničkom vozilu u saobraćajnom udesu koji se, krivicom tuženih, dogodio 11. oktobra 1999. godine. Predmet je dobio broj P. 144/01.

Tužilac je na ročištu od 26. marta 2001. godine naveo da se pred istim sudom vodi krivični postupak protiv prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u predmetu K. 50/2000 i predložio je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja krivičnog postupka. Na istom ročištu je i tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, takođe predložio prekid postupka do okončanja krivičnog postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 144/01 od 26. marta 2001. godine prekinut je predmetni parnični postupak do okončanja krivičnog postupka K. 50/2000.

Tužilac je 11. decembra 2006. godine predložio nastavak prekinutog parničnog postupka i postupak je nastavljen 17. januara 2007. godine.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u spise okončanog krivičnog predmeta K. 50/2000, izvršeno je veštačenje od strane Auto centra „T.“ iz P. i od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušan je veštak, dok 16 ročišta nije bilo održano, i to: jedno na zahtev punomoćnika podnosioca, pet zbog procesnih nedostataka (bez navođenja razloga), dva zbog mogućnosti mirnog rešenja spora, šest zbog odsustva podnosioca, dva na zahtev podnosioca.

Tužilac je 14. januara 2009. i 30. novembra 2010. godine precizirao tužbeni zahtev, nakon izvršenih veštačenja.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1956/10 od 14. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete solidarno isplate iznos od 362.304,10 dinara na ime utrošenih rezervnih delova za popravku vozila i iznos od 159.669,20 dinara na ime cene radova na vozilu, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 222.900,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5158/11 od 11. aprila 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1956/10 od 14. decembra 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1079/12 i održano je četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i izvršeno je veštačenje od strane veštaka saobraćajne struke, dok dva ročišta nisu bila održano zbog odsustva podnosioca.

Tužbeni zahtev je preciziran 9. novembra 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1079/12 od 7. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu na ime naknade štete nastale na vozilu isplate iznos od 362.304,10 dinara na ime utrošenih rezervnih delova za popravku vozila, kao i iznos od 129.210,20 dinara na ime naknade troškova radova na vozilu, sve sa pripadajućom kamatom; u stavu drugom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3626/13 od 11. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Požarevcu - Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi P. 1079/12 od 7. decembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke, u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženog D. M; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu prema tuženom D. S, ovde podnosiocu ustavne žalbe, te je obavezan tuženi D. S. da tužiocu isplati na ime naknade štete za nabavku rezervnih delova za popravku vozila iznos od 19.059,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i iznos od 95.852,00 dinara na ime naknade troškova za radove na popravci vozila, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 343.244,74 dinara na ime naknade štete za nabavku rezervnih delova za popravku vozila i za iznos od još 33.358,20 dinara na ime naknade troškova za radove na popravci vozila, sve sa pripadajućom kamatom, odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi D. S. da tužiocu isplati na ime troškova celog parničnog postupka iznos 202.547,00 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. Zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 6. februara 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 12 godina i deset meseci, što bi moglo da ukaže na to da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da se predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva tužioca za naknadu štete, i u kome su na strani tuženog učestvovala dva lica, može okarakterisati kao složen, imajući u vidu da je radi odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva trebalo utvrditi pojedinačnu odgovornost tuženih za štetu pričinjenu na vozilu tužioca u saobraćajnom udesu kao i visinu nastale štete, zbog čega su sprovedena veštačenja ekonomsko-finansijske i saobraćajne struke, pribavljeni pismeni dokazi i izvršen uvid u spise krivičnog predmeta u kome je vođen postupak protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, koji je pravnosnažno okončan osuđujućom krivičnom presudom.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su postupajući sudovi efikasno i ažurno postupali i odlučivali. Prvostepeni parnični postupak je na predlog obe parnične stranke bio prekinut oko šest godina do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Međutim, odmah nakon zahteva tužioca za nastavak postupka, sud je postupak nastavio, izveo predložene dokaze i posle tri godine doneo prvu prvostepenu presudu. U tom periodu čak devet ročišta nije održano na predlog podnosioca ili njegovom krivicom. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, posle ukidanja prve prvostepene odluke, taj sud je ponovo odlučio o tužbenom zahtevu za osam meseci, a drugostepeni sud o žalbama stranaka za godinu dana, te je time postupak pravnosnažno okončan.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac svojim ponašanjem bitno doprineo produžavanju postupka. Naime, ukupno 12 ročišta nije bilo održano zbog odsustva podnosioca ili na zahtev podnosioca i njegovog punomoćnika. Takođe, postupak je bio u prekidu oko šest godina, i to na saglasan predlog tužioca i podnosioca, a nakon pravnosnažno okončanog krivičnog postupka zbog koga je parnični postupak i bio prekinut, podnosilac nije tražio nastavak parničnog postupka.

Iako bi se u konkretnom slučaju moglo postaviti pitanje da li je postupajući sud preduzeo sve procesne mere da spreči ponašanje podnosioca ustavne žalbe usmereno na neopravdano odugovlačenje parnice, to ipak ne može biti osnov podnosiocu ustavne žalbe da se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, pošto je preduslov za pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava da onaj ko ističe postojanje ove povrede i sam postupa saglasno propisanim pravilima. Stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku dužna je da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, te da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja postupka.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je ocenio da se opisano postupanje nadležnih sudova ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da su sudovi u toku celokupnog trajanja postupka aktivno preduzimali radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora koji je, po nalaženju Ustavnog suda, bio složen.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Petrovcu na Mlavi u predmetu P. 1079/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 144/01) podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba zbog nedokazane povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti