Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda u parničnom postupku za naknadu štete. Sud je utvrdio da navodima žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost postupka, niti je ukazano na arbitrernost u odlučivanju redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Josipovića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dejana Josipovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4071/05 od 20. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2901/10 od 1. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Josipović iz Loznice, preko punomoćnika Stanoja Filipovića, advokata iz Loznice, podneo je Ustavnom sudu 27. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4071/05 od 20. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2901/10 od 1. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrđena odgovornost tuženog prvog reda i podnosioca ustavne žalbe za nematerijalnu štetu koja je prouzrokovana tužiocu, i to teretnim vozilom marke „Mercedes“ kojim je upravljao podnosilac. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u trenutku nastanka štetnog događaja bio zaposlen kod prvotuženog, što parnični sud nije utvrdio kao prethodno pitanje od čega je zavisila pravilna primena materijalnog prava. Smatra da nije mogao da bude odgovoran za nastalu štetu, jer štetu nije prouzrokavo namerno, a u trenutku njenog nastanka bio je zaposlen kod prvotuženog, u kom slučaju odgovora poslodovac, saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac dalje navodi da je parnični sud doneo pogrešnu odluku o parničnim troškovima, jer mu nisu priznati parnični troškovi iako je delimično uspeo u sporu. Ističe da drugostepeni sud nije odlučio o njegovom predlogu da zakaže i održi raspravu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ipitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu osporenom presudom P. 4071/05 od 20. februara 2009. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev, pa je obavezao tuženog prvog reda i tuženog drugog reda, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužiocu solidarno isplate dosuđene novčane iznose za pojedine vidove nematerijalne štete, kao i troškove parničnog postupka. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenih novčanih iznosa.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2901/10 od 1. juna 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu ustavnog zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih sudskih odluka, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju. U odsustvu očigledne proizvoljnosti prilikom odlučivanja, ne mogu se dovesti u pitanje zaključci parničnog suda, niti njegovo tumačenje zakona.

Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da parnični sud nije utvrdio kao prethodno pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen kao prvotuženog. Ovo stoga što je u osporenoj drugostepenoj presudi utvrđeno da tuženi prvog reda, u konkretnom slučaju odgovora kao poslodavac, saglasno odredbi člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99), a da je podnosilac ustavne žalbe u trenutku prouzrokovanja štetnog događaja bio angažovan kod tuženog prvog reda u svojstvu vozača. Neosnovani su i navodi podnosioca ustavne žalbe da nije mogao da bude odgovoran za nastalu štetu, jer je u krivičnom postupku pravnosnažnom presudom oglašen krivim za sporni štetni događaj, što u ustavnoj žalbi nije ni osporeno, a kako je parnični sud vezan za takvu krivičnu presudu u pogledu krivičnog dela i krivične odgovornosti, to je utvrđena i njegova odgovornost za nastalu štetu, saglasno odredbi člana 170. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da oštećenik ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od zaposlenog ako je štetu prouzrokovao namerno.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da drugostepeni sud nije odlučio o njegovom predlogu da se zakaže rasprava, Ustavni sud ukazuje da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave.

Ustavni sud ocenjuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe u vezi parničnih troškova izneti u žalbi protiv prvostepene presude i ocenjeni u drugostepenoj presudi, pa se njihovim ponavljanjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravičnost odluke o parničnim troškovima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti