Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog ponovljene povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu. Postupak je nastavljen neefikasno i nakon prethodne odluke Ustavnog suda. Dosuđena je dodatna naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-356/2015
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . P . i K . P, oboje iz Zrenjanina i B . P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P, K . P . i B . P . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1075/12 od 8. jula 2014. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3493/14 od 9. decembra 2014. godine zbog povrede prava na život i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 24. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . i K . P, oboje iz Zrenjanina i B . P . iz Beograda , izjavili su Ustavnom sudu, 14. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 22, 23, 24, 32, 34, 35. i 40. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe, pored detaljnog opisa činjenica koje su prethodile i opisa naknadnog odnosa medija prema štetnom događaju, u suštini, ukazuju da sudovi nisu pravilno i potpuno utvrdili činjenice i okolnosti vezane za štetni događaj, kada je njihov sin, odnosno brat G. P . lišen života, zbog čega je u konačnom ishodu i materijalno pravo primenjeno na njihovu štetu. Pored toga, podnosioci ustavne žalbe ukazuju i da su „direktor policije, predstavnici državnih organa i Centar za socijalni rad iznosili neistine o njihovom pok. sinu, odnosno bratu“, zbog čega smatraju da im je pričinjena šteta, ujedno i da je na taj način došlo do povrede člana 23. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, nakon što su 5. aprila 2012. godine podneli Republičkom javnom pravobranilaštvu predlog za mirno rešavanje spora, podneli su 22. juna 2012. godine tužbu Osnovnom sudu u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Osnovni sud), kojom su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne i materijalne štete isplati određene novčane iznose.

Osporenom presudom Osnovnog suda P. 1075/12 od 8. jula 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica i zbog povrede prava ličnosti, ugleda, dostojanstva i ličnog integriteta, kao i za pretrpljeni strah isplati određene novčane iznose, kao i da im na ime materijalne štete isplati određene iznose za troškove sahrane i druge troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3493/14 od 9. decembra 2014. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda P. 1075/12 od 8. jula 2014. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da sada pok. G. P, sin tužilaca D . P . i K . P, odnosno brat tužioca B . P, nije bio evidentiran u kaznenoj evidenciji Policijske uprave Zrenjanin u smislu odredbe člana 102. Krivičnog zakonika; da je G . P, kao maloletnik odgovarao za krivično delo ubistva i neovlašćenog nošenja vatrenog oružja, zbog čega mu je izrečena kazna maloletničkog zatvora u trajanju od devet godina; da je nakon izdržane kazne od sedam godina nastavio da živi u porodičnoj kući u Zrenjaninu sa roditeljima; da je G . P . 21. maja 1998. godine na pregledu u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu ukazano da ima psihotički poremećaj sa mešovitom kliničkom slikom nedovoljno izdiferenciranom, da ima izmenjen odnos prema realnosti, da ima sumanute sadržaje, da je nerealnih ideja i procena, da je naznačeno homocidan, sa jasnim rizikom da bi mogao ugroziti druge, da mu je struktura ličnosti nezrela i psihopatski strukturisana, narcistična, bez kontrole afekata, agresivna na bezazlene povode i provokacije, psihotično dezintegrisana, da je zbog toga predloženo prisilno smeštanje pacijenta u odgovarajuću psihijatrijsku ustanovu, pošto je on odbio ponuđeno lečenje; da je G. P . od tada odbijao da se podvrgne psihijatrijskom lečenju; da je tužilac D . P . 10. jula 2011. godine policiji u Zrenjaninu prijavio fizičko maltretiranje, koje je njegov sin G . P . vršio u kući nad njim i suprugom; da je radnik Centra za socijalni grada zajedno sa tužiocem D . P . obavio kućnu posetu i 12. jula 2011. godine telefonom obavestio zamenika Osnovnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu o njegovoj stručnoj proceni da će G . P . nasilje ponoviti u istom ili težem obliku; da nasilje postoji u kontinuitetu, iako do tada nije prijavljeno; da je u Centru za socijalni rad povodom nasilja obavljen razgovor sa tužiocima, kada se došlo do uverenja da je situacija povodom nasilja G . P . alarmantna; da je D. P . - otac više puta ukazivao da je uzrok nasilnog ponašanja sina psihički poremećaj; da su tužioci upoznati sa procedurom da porodica pokrene postupak za smeštaj i zadržavanje u ustanovi koja se bavi psihijatrijskim lečenjem; da je tužilac D. P . tražio pomoć u zbrinjavanju sina, zbog čega je održan sastanak u tužilaštvu, te da je tužilac odlučio da pokrene postupak povodom nasilja u porodici; da su policajci PU Zrenjanin , na osnovu naredbe istražnog sudije Osnovnog suda od 20. jula 2011. godine za pretresanje stana i drugih prostorija čiji je vlasnik D . P . u cilju pronalaženja tragova krivičnog dela ili predmeta važnih za krivični postupak , 21. jula 2011. godine, oko 7,00 časova došli u kuću D . P; da je tužilac D . P . otvorio vrata i da mu je saopštena naredba o pretresanju stana, da ih je tužilac odveo na sprat i pokucao na zaključana vrata sinovljeve sobe i pozvao ga da otvori vrata; da je G . P . otvorio vrata i odmah počeo da puca na policiju, da je hicem iz pištolja lišio života policijskog službenika A. R. i ranio policijskog službenika I. R; da su nakon toga policijski službenici lišili života G . P; da tužilac D . P . nije video da je njegov sin pucao na policajce, da se zbog pucnjave sklonio u kupatilo; da su tužioci imali troškove u vezi sahrane u iznosu od 155.000 dinara; da je PU Zrenjanin izdala 21. jula 2011. godine saopštenje za javnost o događaju u kome je navedeno da je sada pok. G . P . višestruki izvršilac krivičnih dela, da su o ovom događaju putem novina iznošene netačne informacije o ličnosti sada pok. G . P, da je dovođen u vezu sa narkoticima, da je navođeno da je kriminalac, da je hladnokrvno pucao policajcu u glavu, da su presudama Višeg suda u Beogradu obavezani tuženi „D. g.“ d.o.o. Beograd izdavač dnevnog lista „D.“, novine „P.“ i M. d.o.o. Beograd, kao i njihovi odgovorni urednici da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, ugleda i dostojanstva i ličnog integriteta isplate određene novčane iznose. Dalje je navedeno: da iz tako utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da nema mesta odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je navedenom odredbom propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da bi postojao osnov za naknadu štete, potrebno je da službeno lice, odnosno državni organ, štetu prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom, pod kojim se podrazumeva postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni; da su međutim, u konkretnom slučaju, sudovi utvrdili da smrt G . P . nije rezultat nezakonitog, niti nepravilnog rada tužene, jer su policajci postupajući po naredbi Osnovnog suda radi pretresa stana, ušli u stan u kome je boravio G . P, koji je pucajući iz pištolja lišio života jednog policijskog službenika, a drugog ranio, nakon čega je lišen života.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

Odredbama Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) bilo je propisano: da za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od državnog organa uvek odgovara država, bez obzira na krivicu (član 84.); da se tužba za naknadu štete podnosi u roku od šest meseci od dana objavljivanja informacije (član 85.).

Odredbama člana 193. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) bilo je propisano: da lice koja namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, dužno je da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe , kao i da predlog za mirno rešavanje spora mora da sadrži sve podatke iz člana 192. ovog zakona (stav 1.); da p odnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana (stav 2.); da ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može da podnese tužbu nadležnom sudu (stav 3.) .

5. Analizirajući osporene presud e sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, citiranih propisa i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosi oci ustavne žalbe smatra ju da im je označeno pravo povređeno, jer sudovi nisu pravilno i potpuno utvrdili činjenice i okolnosti koje se odnose na štetni događaj, zbog čega je i materijalno pravo primenjeno na njihovu štetu.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili ukoliko je došlo do značajne povrede procesnih prava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda se mora primetiti i da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i pravilna primena relevantnog prava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da su redovni sudovi zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne b olove zbog smrti bliskog lica i za pretrpljeni strah, kao i za naknadu materijalne štete , zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava prema kome nema mesta odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. ZOO. Naime, navedenom odredbom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Dakle, da bi postojao osnov za naknadu štete, potrebno je da službeno lice, odnosno državni organ štetu prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom, pod kojim se podrazumeva postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Međutim, u konkretnom slučaju, sudovi su utvrdili da smrt G. P . nije rezultat nezakonitog, niti nepravilnog rada tužene, jer su policajci postupajući po naredbi Osnovnog suda u Zrenjaninu radi pretresa stana, ušli u stan u kome je boravio G . P, koji je pucajući iz pištolja lišio života jednog policijskog službenika, a drugog ranio, nakon čega su ga policajci lišili života.

Po mišljenju Ustavnog suda, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, u osporenim aktima su dati jasni, logični i detaljni razlozi za presuđenje zasnovani na primeni merodavnog materijalnog prava, koji se ne mogu smatrati proizvoljnim, te se uz svo uvažavanje porodične tragedije koja je zadesila podnosioce, njihovi navodi kojima se izražava sumnja u utvrđeno činjenično stanje, tj. „zvaničnu verziju događaja“, ipak iskazuju kao neosnovani u ovom slučaju.

5.1. Što se tiče dela tužbenog zahteva kojim je tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, ugleda, dostojanstva i ličnog integriteta , koja je po mišljenju podnosilaca nastala tako što su „direktor policije i predstavnici državnih organa iznosili neistine o njihovom pok. sinu, odnosno bratu “, Ustavni sud najpre ukazuje da se sudovi u obrazloženjima osporenih presuda ovim delom tužbenog zahteva nisu ni bavili, niti su obrazlagali njegovu neosnovanost. Dakle, potpuni nedosta tak obrazloženj a o tome zbog čega podnosiocima ustavne žalbe nije priznato pravo na naknadu tog vida nematerijalne štete , mogao bi prima facie ukazivati na postojanje povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, kao dela prava na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je navodna šteta nastala objavljivanjem informacij a u toku jula 2011. godine, te kako je odredbom člana 85. Zakona o javnom informisanju propisano da se tužba za naknadu štete podnosi u roku od šest meseci od dana objavljivanja informacije, a imajući u vidu datum dostavljanja predloga Republičkom javnom pravobranilaštvu za mirno rešavanje spora (5. april 2012. godine), kao i datum podnošenja tužbe (22. jun 2012. godine), to je tužba u tom delu neblagovremena. Protekom zakonom propisanog roka od šest meseci, podnosioci su izgubili pravo na podnošenje tužbe radi naknade štete pričinjene objavljivanjem informacija.

U takvoj pravnoj situaciji, bez obzira na okolnost da nedostaje obrazloženj e iz kojih razloga je podnosiocima ustavne žalbe odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tražili naknadu tog vida nematerijalne štete , u konačnom ishodu pravo nije povređeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, jer je njihova tužba u tom delu bila neblagovremena.

5.2. Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen odredbom član a 32. stav 1. Ustava.

6. Što se tiče isticanja povrede prava na život u građanskom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje da u slučajevima, u kojima nema namerne odgovornosti vlasti, ili povreda proizlazi iz njihovog nemara, Evropski sud za ljudska prava je našao da član 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne uspostavlja pravo tužioca na kazneni progon trećih osoba, već da obaveza može biti zadovoljena ako su žrtvi dostupna građanskopravna sredstva, bilo zasebno ili u vezi s kaznenopravnim sredstvima, koja omogućavaju uspostavljanje odgovornosti, te drugu vrstu obeštećenja poput naknade štete ili objavljivanja odluke (videti presudu Vo protiv Francuske, od 8. jula 2004. godine, stav 90, broj predstavke 53924/00 i Odluku Ustavnog suda Už-8771/2013 od 14. aprila 2016. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud pre svega ukazuje da je odredbom člana 24. stav 1. Ustava utvrđeno da je ljudski život neprikosnoven. Pored toga, obaveza zaštite života prema članu 24. Ustava, tumačena prema članu 18. stav 3. Ustava da se „odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje “, upućuje na to da se u ovom slučaju imaju primeniti kako odredbe navedene Evropske konvencije, tako i stavovi Evropskog suda za ljudska prava u njenoj primeni, prema kojima pravo na život ima materijalnopravni i procesnopravni aspekt zaštite.

Što se tiče materijalnopravnog aspekta, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 2. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), pored ostalog, utvrđeno da je pravo na život svake osobe zaštićen o zakonom, dok je stavom 2. istog člana utvrđeno da se lišenje života ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nužna: a) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja; b) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog slobode i c) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da iz stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u odluci Mladenović protiv Srbije, od 22. maja 2012. godine, proizlazi: da obaveza zaštite života prema članu 2. Konvencije zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Gül protiv Turske, od 14. decembra 2000. godine, stav 88. i presudu Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske, 1999-III, stav 88.); da to nije obaveza cilja, već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pred ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, Bazorkina protiv Rusije od 27. jula 2006. godine, stav 118.) .

Primenjujući navedene principe na konkretan slučaj, a najpre one koji se odnose na tzv. „procesne zahteve“ za ispitivanje okolnosti ubistva, Ustavni sud ukazuje da priroda nivoa kontrole koja bi zadovoljavala minimum praga delotvornosti zavisi od konkretnih okolnosti, jer su neki slučajevi van sumnje i zahtevaju minimum formalnosti, dok su u drugima činjenice nejasne ili situacija može biti sumnjiva. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da iz navoda ustavne žalbe i ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja osporenog akta proizlazi da je po nalogu istražnog sudije izvršena kako obdukcija, tako i balističko veštačenje, te da i prema svim izveštajima službenih lica sačinjenih povodom intervencije policije na dan 21. jul 2011. godine nije dovedeno u sumnju da se događaj odvijao nekim drugim tokom, suprotno opisanom u tim izveštajima, a što potvrđuje i odluka Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu da ne pokreće krivični postupak povodom tog događaja.

Što se tiče uslova utvrđenih odredbom člana 2. stav 2. Konvencije, s obzirom na to da su policijski službenici imali zakonski osnov za pretres stana, te da su u samoodbrani lišili života G. P, nakon što je on pucajući iz vatrenog oružja lišio života jednog policijskog službenika, a drugog ranio, Ustavni sud nalazi da se nesumnjivo radi o situaciji proistekloj iz upotrebe sile državnih organa koja je bila apsolutno nužna radi odbrane od nezakonitog nasilja.

Imajući u vidu da su materijalnopravni i procesnopravni aspekt zaštite prava na život poštovani u konkretnom slučaju, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nije povre đen član 24. Ustava.

7. Polazeći od navedeno g, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na život, zajemčenih odredbama člana 24. i člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

8. Vezano za istaknutu povredu načela iz člana 22. Ustava, koje jemči pravo na sudsku zaštitu u slučaju povređivanja ili uskraćivanja nekog ljudsko g prav a zajemčenog Ustavom, s obzirom na to da ono konsumira u sebi i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje u konkretnom slučaju podnosiocima nije povređeno, Ustavni sud nalazi da nije moglo doći ni do povrede označenog načela. Takođe, imajući u vidu razloge navedene u ustavnoj žalbi vezane za povredu načela dostojanstva i slobodnog razvoja, Ustavni sud ocenjuje da, kako nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, to nije moglo doći ni do povrede odredaba člana 23. Ustava.

Što se tiče navodne povred e pravne sigurnosti u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, Ustavni sud napominje da se navedeno pravo ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata donetih u parničnom postupku.

U vezi s istaknutom povredom prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju osporenim presudama nije utvrđeno da je nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa uzrok štetnog događaja, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome su donet e osporen e presud e utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Što se tiče navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na nepovredivost stana iz člana 40. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovakvi navodi ne iskazuju kao prihvatljivi sa stanovišta zaštite označenog prava, s obzirom na to da je u parničnom postupku utvrđeno da su policijski službenici ušli u stan na osnovu pismene odluke suda - naredbe Osnovnog suda u Zrenjaninu, radi pretresa stana.

Konačno, u vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, što u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti