Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse Apelacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskog službenika, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je Apelacioni sud u Beogradu u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama donosio različite odluke o pravu na naknadu za odvojeni život.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3563/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Markovića iz sela Rakitovo, opština Jagodina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dejana Markovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 675/10 od 13. maja 2010. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Marković iz sela Rakitovo, opština Jag

odina je 29. jula 2010. godine, preko punomoćnika Gvozdena Otovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 675/10 od 13. maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev nalazeći da nije nadležan da odlučuje o isplati naknade za odvojeni život; da je drugostepeni sud bio nadležan u predmetima Gž1. 2642/08, Gž1. 5060/07, Gž1. 4294/09, Gž1. 2251/04, Gž1. 521/07 i Gž1. 4356/06 i da je potvrđivao druge prvostepene presude za druge policajce odlučujući o pravu na naknadu za odvojeni život. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporenu presudu, a tražio je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presud P. 8757/06 od 24. decembra 2007. godine, u stavu prvom izreke obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade za odvojen život od uže porodice za period od 12. okotbra 2003. godine zaključno sa 31. januarom 2006. godine, isplati iznos od ukupno 384.974,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 79.210,00 dinara.

Odlučujući o žalbi Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 675/10 od 13. maja 2010. godine preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8757/06 od 24. decembra 2007. godine i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade za odvojen život od uže porodice za period od 12. okotbra 2003. godine, zaključno sa 31. januarom 2006. godine, isplati iznos od ukupno 384.974,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao i za troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tuženi raspoređen na radnom mestu u Beograd u, odnosno u mestu gde nema rešeno stambeno pitanje, i gde ne žive njegovi članovi uže porodice . Tužilac se u spornom periodu obraćao tuženoj radi donošenja rešenja o priznavanju prava na naknadu za odvojen život, ali takvo rešenje nije doneto, a tužilac nije ništa preduzeo da zaštiti svoje povređeno pravo, te je njegov tužbeni zahtev neosnovan. U konkretnoj situaciji tužilac je morao da zatraži zaštitu u upravnom postupku prema odredbi člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i zahteva donošenje rešenja po kome bi se njemu priznalo pravo na isplatu naknade za odvojeni život. Kako tužilac to nije učinio, zbog toga ne može u parnici ostvarivati pravo na isplatu pripadajuće naknade za odvojen život od uže porodice. Ovo iz razloga što o pravu na naknadu za odvojen život od porodice ne odlučuje sud, nego nadležni stare šina u organu tužene, kod koga je tužilac u radnom odnosu, a sud bi bio nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ili isplatu naknade za odvojen život od porodice utvrđen u pojedinačnom, konačnom i pravnosnažnom aktu tužene koju je tužena neosnovano obustavila, ili neredovno vršila isplate.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4294/09 od 8. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1.1032/10 od 4. februara 2010. godine i povodom njih utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4294/09 od 8. oktobra 2009. godine odbijena je kao n eosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6221/08 od 30. juna 2009. godine kojom je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu S.L. iz Kraljeva na ime naknade troškova za odvojen život od uže porodice za period od 1. oktobra 2006. godine do 31. decembra 2006. godine isplati odgovarajući novčani iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženj a drugostepen e presude je, pored ostalog, navedeno da je tužilac pismeno podnosio zahtev za isplatu naknade za odvojeni život MUP-u Direkciji policije PU za grad Beograd, kao i zahteve za donošenje rešenja o priznavanju prava na naknadu za odvojeni živo t i zahtev za isplatu troškova za odvojeni život od uže porodice za navedeni period, ali da nije doneto rešenje kojim bi mu se utvrdilo pravo na naknadu. Sudovi su utvrdili da je tužena u obavezi da tužiocu isplati naknadu za odvojen život na osnovu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, jer je tužilac raspoređen na drugo mesto rada i da nema rešeno stambeno pitanje u mestu rada, a članovi njegove uže porodice imaju prebivalište van tužiočevog mesta rada.

Presudom Apelacinog suda u Beogradu Gž1. 1032/10 od 4. februara 2010. godine odb ijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4147/07 od 23. maja 2008. godine kojom je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu M. M. iz Beograda na ime naknade troškova za odvojen život od uže porodice za period od 1. maja 2004. godine do 31. jula 2007. godine isplati isplati odgovarajući novčani iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženj a drugostepen e presude je, pored ostalog, navedeno da je tužilac rešenjem tužene raspoređen na rad u mesto rada gde nema rešeno stambeno pitanje, a članovi njegove porodice ne žive u mestu u kome radi, pa tužiocu pripada naknada za odovojen život od porodice za sporni period u visini utvrđenoj iz izveštaja obračunske službe tužene. Tužilac se i usmeno i pismeno obraćao tuženoj za isplatu naknade troškova za odvojen život, a tužena mu nije dostavila rešenje po zahtevu, zbog čega postoji njena materijalna odgovornost za naknadu štete po osnovu izgubljene naknade za odvojeni život, primenom pravila iz odredbe člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lok alne samouprave.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o policiji "Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09 ) je propisano da se postupci odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih koji su započeti do stupanja na snagu ovog zakona okončaće se primenom propisa prema kojima su započeti ( član 183.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima " Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03 ) bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju se propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.) .

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti, da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima (“Službeni glasnik RS“, broj 79/05), koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i družnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihov ih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05 i 95/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, je bilo propisano: da odvojeni život od porodice, u smislu ove uredbe, postoji kada zaposleni u državnom organu i izabrano, odnosno postavljeno lice koje ima porodicu nema rešeno stambeno pitanje u mestu u kome radi, a članovi njegove uže porodice žive odvojeno van tog mesta, da se za odvojeni život od uže porodice, u smislu stava 1. ovog člana, mesečna naknada troškova isplaćuje u iznosu 75% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate, te da se naknada troškova za odvojeni život od uže porodice za jedan radni dan obračunava tako što se prosečna mesečna zarada po zaposlenom u privredi Republike podeli sa brojem radnih dana u mesecu (član 17.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, odnosno Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, u odnosu na osporenu presudu Apelacinog suda u Beogradu Gž1. 675/10 od 13. maja 2010. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž1. 675/10 od 13. maja 2010. godine preinačio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade za odvojen život od uže porodice isplati odgovarajući iznos sa zakonskom zateznom kamatom za period od 12. oktobra 2003. godine do 31. januara 2006. godine , dok su u drugim, istovetnim postupcima koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, Okružnim sudom u Beogradu i Apelacionim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su potvrdili presude prvostepenog suda kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i obavezana tužena da im na ime naknade za odvojen život od uže porodice isplati određene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom do isplate (presuda Gž1. 4294/09 od 8. oktobra 2009. godine kojom je potvrđena presuda P. 6221/08 od 30. juna 2009. godine i presuda Gž1 . 1032/10 od 4. februara 2010. godine kojom je potvrđena presuda P. 4174/07 od 23. maja 2008. godine). Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: ''Santos Pinto protiv Portugalije'' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine ).

Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da je isti sud – Okružni sud u Beogradu, odnosno Apelacioni sud u Beogradu, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima upućuje na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Polazeći od toga da je pravo na naknadu troškova za odvojen život pravo koje zaposlenom pripada samo kada se za to steknu propisani uslovi – da zaposleni ima porodicu, da u mestu u kome radi nema rešeno stambeno pitanje i da članovi njegove uže porodice žive odvojeno van mesta u kome zaposleni radi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), ostvarivalo na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Istim zakonom bio je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao i pravo zaposlenog na prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, odnosno mogućnost korišćenja navedenog pravnog sredstva u slučaju „ćutanja uprave “.

Podnosilac ustavne žalbe nije sporio činjenicu da se obraćao funkcioneru koji rukovodi državnim organom radi donošenja rešenja o priznavanju prava na naknadu za odvojen život, ali da takvo rešenje nije doneto, kao i da podnosilac nije ništa preduzeo da zaštiti svoje povređeno pravo, odnosno da nije podneo prigovor zbog neodlučivanja o njegovom zahtevu.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac internu zaštitu svog prava morao ostvarivati po pravilima Zakona o opštem upravnom postupku, u konkretnom slučaju pokretanjem upravnog spora pred nadležnim sudom, kada se primenjuju pravila Zakona o upravnim sporovima.

Naime, kako o pravu na naknadu za odvojen život od porodice ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, kod koga je podnosilac u radnom odnosu, to Ustavni sud nalazi da bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, ili isplatu naknade za odvojen život od porodice utvrđenu u pojedinačnom, konačnom i pravnosnažnom aktu tužene koju je tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu nisu povređeni pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse Apelacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti