Odbacivanje ustavne žalbe u poreskom sporu zbog nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda u poreskom sporu. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, jer je podnosiocu bilo omogućeno da učestvuje u postupku terenske kontrole, ali to pravo nije iskoristio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3564/2010
03.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „BLB COMPANY“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba preduzeća „BLB COMPANY“ d.o.o. izjavljena protiv presude Upravnog sud U. 1875/10 (2007) od 3. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „BLB COMPANY“ d.o.o. iz Beograda je 28. jula 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Pavlovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog sud U. 1875/10 (2007) od 3. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su u prvostepenom poreskom postupku učinjene povrede pravila postupka, koje su bile od uticaja na rešavanje upravne stvari, time što nije sproveden poseban ispitni postupak u kome bi podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da ostvari i zaštiti svoja prava i pravne interese; da je drugostepeni organ u postupku po žalbi propustio da ispravi navedene greške učinjene u prvostepenom postupku, čime je povređeno načelo saslušanja stranke iz člana 9. stav 1. u vezi sa čl. 132. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku (u daljem tekstu: ZUP); da drugostepeni organ nije ocenio žalbeni navod koji se odnosio na razloge zbog kojih podnosilac nije stavio primedbe na zapisnik o terenskoj kontroli, čime je povređeno načelo istine iz člana 8. u vezi sa odredbom člana 235. stav 3. ZUP; da je u poreskom postupku pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, zbog toga što u prvostepenom postupku bitne činjenice nisu utvrđene ili zbog toga što u drugostepenom postupku utvrđene činjenice nisu pravilno ocenjene; da je pogrešna primena materijalnog prava posledica navedenih povreda pravila postupka i nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da je Upravni sud ignorisao predlog iznet u tužbi i dopuni tužbe da se za utvrđivanje određene činjenice izvede dokaz veštačenjem preko veštaka finansijske struke; da su u osporenoj presudi sumarno navedene samo činjenice koje su išle na štetu podnosioca ustavne žalbe, a da nisu uzete u obzir brojne činjenice i okolnosti koje su mu išle u prilog.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-520/07 od 16. oktobra 2007. godine odbijena kao neosnovana žalba poreskog obveznika, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Poreske uprave – Filijala Novi Beograd broj 47-00364/2007-0131-010 od 18. juna 2007. godine, kojim je poreskom obvezniku naloženo da radi otklanjanja nepravilnosti utvrđenih u postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza i doprinosa po odbitku i poreza na dodatu vrednost, izvrši uplatu utvrđene obaveze poreza na dodatu vrednost i poreza na zarade sa pripadajućim doprinosima po odbitku, zajedno sa kamatom, u iznosima i na uplatne račune bliže označene u izreci rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je bez uticaja žalbeni navod koji se odnosi na poslovanje poreskog obveznika na više adresa, jer je članom 42. Zakona o porezu na dodatu vrednost propisano da račun mora da sadrži, kao jedan od obaveznih elemenata, adresu poreskog obveznika, pod kojom se podrazumeva adresa sedišta poreskog obveznika, koje, prema odredbi člana 16. Zakona o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), predstavlja mesto iz koga se upravlja privrednim društvom, koje se određuje osnivačkim aktom i registruje u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata; da su bez uticaja žalbeni navodi kojima se osporava obračun PDV na avansnu uplatu kupca „BLB Exim“ iz Banja Luke, jer je uvidom u sporni račun utvrđeno da PDV nije obračunat, niti postoji napomena o poreskom oslobođenju, kao jedan od obaveznih elemenata prema članu 42. stav 9. Zakona o porezu na dodatu vrednost; da je tačna žaliočeva konstatacija da se poreska obaveza ne može obračunati i po avansnom i po konačnom računu, ali budući da u spisima predmeta nema nijednog dokaza da je PDV obračunat po konačnom računu, bez uticaja je žaliočev navod kojim se osporava utvrđena obaveza PDV na avansnu uplatu; da su bez uticaja žalbeni navodi kojima se osporava nepriznavanje prethodnog poreza po računu broj 1804 od 18. aprila 2006. godine dobavljača „IN 2000“, jer je u postupku kontrole utvrđeno da poreski obveznik nije posedovao taj račun u poreskom periodu u kome je koristio prethodni porez, a što je dokazano time što isti nije bio pružen na uvid u postupku kontrole, niti je proknjižen u knjigovodstvu poreskog obveznika, što je bio dužan da učini prema odredbi člana 11. Zakona o računovodstvu ("Službeni glasnik RS", br. 71/02 i 55/04); da su neosnovani žalbeni navodi da je pogrešno utvrđeno da poreski obveznik nije ostvario pravo na odbitak prethodnog poreza po računu broj 300-6 od 30. juna 2006. godine dobavljača „IN 2000“, jer poreski obveznik nije pružio nijedan dokaz da je sporni promet izvršen, a iz dokaza koje je pribavio prvostepeni organ može se utvrditi da promet usluga po predmetnom računu nije izvršen; da su neosnovani žalbeni navodi o nepriznavanju troškova taksi prevoza direktora i komercijalista, jer ni u postupku po žalbi isti nisu dokumentovani.

Osporenom presudom U. 1875/10 (2007) od 3. juna 2010. godine Upravni sud je odbio kao neosnovanu tužbu podnetu protiv drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je ocenjeno da je u sprovedenom postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje, da nisu učinjene povrede pravila postupka i da je pravilno primenjeno materijalno pravo, što čini zakonitom odluku tuženog organa.

4. Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zasniva na uverenju da su poreski organi povredom pravila postupka nepravilno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje, što je imalo za posledicu pogrešnu primenu materijalnog prava, dok svoju tvrdnju o povredi prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, obrazlaže pogrešnom primenom procesnog prava od strane upravnih organa i Upravnog suda.

Ustavni sud je utvrdio da bi se izneti navodi ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela saslušanja stranke u prvostepenom postupku i načela istine u drugostepenom rešenju mogli odnositi na povredu prava na raspravu i prava na obrazloženu odluku, kao elemenata prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da poreski obveznik ima pravo da, saglasno odredbi člana 24. stav 1. tačka 10) Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Službeni glasnik RS", br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09 i 53/10), učestvuje u postupku terenske kontrole, da pruža potrebne podatke, kao i da se izjašnjava o podacima iznetim u postupku terenske kontrole, braneći tako svoja prava i zakonom zaštićene interese. Sa druge strane, poreski obveznik je dužan da, saglasno odredbama člana 127. istog zakona, daje obaveštenja i izjave na zahtev poreskog inspektora i učestvuje u utvrđivanju činjeničnog stanja. Prema tome, postupak terenske kontrole svakako ne predstavlja skraćeni postupak iz člana 131. ZUP, već način ostvarivanja posebnog ispitnog postupka iz člana 132. ovog zakona u postupku provere i utvrđivanja zakonitosti i pravilnosti ispunjavanja poreske obaveze.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da aktivno učestvuje u postupku terenske poreske kontrole, tako što je bio upoznat sa činjenicama i dokazima na osnovu kojih su utvrđene nepravilnosti u obračunu PDV i poreza i doprinosa po odbitku i što je njegov zastupnik imao pravo, saglasno odredbi člana 9. stav 1. u vezi člana 133. ZUP, da se izjasni na postavljena pitanja poreskog inspektora. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo, što predstavlja jedan vid ostvarivanja načela saslušanja stranke, da se izjasni o činjenicama i dokazima utvrđenim u postupku terenske kontrole, koje je poreski inspektor konstatovao u zapisniku o izvršenoj terenskoj kontroli, tako što bi u zakonom propisanom roku stavio primedbe na nalaz poreskog inspektora. Saglasno načelu saslušanja stranke postojala je obaveza organa koji je vodio postupak i rešavao o predmetnoj upravnoj stvari da pruži mogućnost podnosiocu ustavne žalbe, kao stranki u poreskom postupku, da se u postupku koji je prethodio donošenju rešenja izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja. Dakle, dužnost službenog lica koje je vodilo postupak je bila da stvori uslove podnosiocu ustavne žalbe da koristi svoja procesna ovlašćenja. U situaciji kada podnosilac ustavne žalbe to svoje pravo nije koristio, iako je to mogao da učini, nije bilo smetnji da prvostepeni poreski organ donese rešenje, bez obzira na razloge zbog kojih nisu dostavljene primedbe podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje na to da je uslov za pozivanje na povredu ustavnog prava na pravično suđenje da je podnosilac ustavne žalbe u svemu postupao u skladu sa pravilima propisanim odgovarajućim procesnim zakonom. Stoga propuštanje podnosioca ustavne žalbe da podnese primedbe na zapisnik o terenskoj kontroli, po oceni Ustavnog suda, ne može biti argument za povredu prava na pravično suđenje. Kako podnosilac ustavne žalbe nije u okviru primedbi izneo nove činjenice i dokaze, zbog kojih bi trebalo promeniti činjenično stanje utvrđeno u zapisniku o terenskoj kontroli ili izmeniti ranije pravne ocene, već je u žalbi protiv prvostepenog rešenja iskoristio svoje pravo da ospori svaki pojedinačni iznos utvrđene poreske obaveze za svaki poreski period i da za to predloži odgovarajuće dokaze, zadatak drugostepenog organa je bio da oceni sve te navode podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je uvidom u žalbu protiv prvostepenog rešenja utvrdio da su u njoj izneti razlozi zbog kojih nisu stavljene primedbe na zapisnik o terenskoj kontroli, ali da ti razlozi nisu dovedeni u vezu sa povredom pravila postupka, niti se njima, imajući u vidu navedeno, uopšte može ukazivati na povredu pravila postupka. Sledstveno tome, drugostepeni organ nije imao obavezu da posebno ocenjuje žalbeni navod o razlozima nepodnošenja primedbi na zapisnik o terenskoj kontroli.

U pogledu iznetih navoda ustavne žalbe kojima se osporava pravnosnažno utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, Ustavni sud ukazuje na to da u principu nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene poreskih organa i redovnog suda u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Drugostepeni poreski organ je, ocenjujući dokaze koji se nalaze u spisima predmeta i koje je podnosilac dostavio uz žalbu, izneo precizne i jasne razloge za svoj stav u pogledu svakog žalbenog navoda zbog čega podnosilac nije ispunio uslove za poresko oslobođenje za promet dobara sa pravom na odbitak prethodnog poreza, odnosno zbog čega PDV obračunat pri nabavci dobara i usluga nije mogao podnosiocu ustavne žalbe biti priznat kao poreski odbitak, a koji su, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Takođe, drugostepeni organ se pozvao i na razloge iznete u prvostepenom rešenju. Ustavni sud ukazuje na to da se, saglasno odredbi člana 235. stav 2. ZUP, drugostepeni organ može pozvati na razloge prvostepenog rešenja, ako je prvostepeni organ pravilno ocenio navode koji se iznose u žalbi. Takve razloge drugostepenog poreskog organa, Upravni sud je prihvatio kao pravilne u obrazloženju osporene presude.

Ispitujući navod ustavne žalbe da Upravni sud nije prihvatio predlog iznet u tužbi i dopuni tužbe da se poreskim organima naloži da u ponovnom postupku sprovedu izvođenje dokaza putem veštaka finansijske struke, Ustavni sud smatra da novi dokazi izneti u tužbi mogu biti od uticaja na rešavanje upravnog spora, samo ukoliko bi ukazivali na postojanje očigledno drugačijeg činjeničnog stanja od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku. Kako se navedeni dokazni predlog, koji uopšte nije bio istican tokom poreskog postupka, odnosio na utvrđivanje činjenica da je podnosilac ustavne žalbe ostvario pravo na priznavanje prethodnog poreza po računu broj 1804 dobavljača „IN 2000“, za koje je u drugostepenom rešenju već utvrđeno, saglasno iznetom, da nisu bile od uticaja na drugačiju ocenu o ispunjenosti uslova za odbitak prethodnog poreza, to nije postojala obaveza suda u upravnom sporu da se posebno izjašnjava o navedenom dokaznom predlogu, kojim je potkrepljivana ranije isticana tvrdnja podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, a da merodavno pravo nije primenjeno proizvoljno i arbitrerno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kada je u pitanju pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da utvrđivanje poreske obaveze fizičkog ili pravnog lica ne predstavlja odlučivanje o njegovom pravu svojine ili drugom imovinskom pravu. Po shvatanju Ustavnog suda, do povrede istaknutog zajemčenog ustavnog prava eventualno može doći u postupku prinudnog izvršenja prethodno utvrđene poreske obaveze preduzimanjem mera oduzimanja ili ograničenja imovine radi naplate poreskog duga, u situaciji kada te mere nisu propisane zakonom, kada ne služe legitimnom cilju ili kada su neproporcionalne. Imajući u vidu da je predmet konkretnog upravnog postupka bilo utvrđenje obaveze poreza na dodatu vrednost, poreza na zarade i pripadajućih doprinosa, a ne prinudno izvršenje radi naplate poreskog duga, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u tom delu ratione materiae nespojiva sa povredom Ustavom garantovanog prava na imovinu.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odbacivanje ustavne žalbe u poreskom sporu zbog nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti