Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 14 godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete od 1.300 evra. Deo žalbe koji osporava meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 369/08 (inicijalno predmet P1. 705/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba J. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 368/13 od 23. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K . iz Beograda je , 22. aprila 2014. godine, preko punomoćnika D . N, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 369/08, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je predmetni postupak koji je pokrenut tužbom podnosioca protiv tuženog poslodavca, radi poništaja odluka disciplinskih organa tuženog kojima je podnosiocu prestao radni odnos, trajao 14 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2012. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev podnosioca; da je protiv osporene drugostepene presude podnosilac izja vio reviziju koja je odbijena kao neosnovana; da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu zasniva na pretpostavkama i insinuacijama, a ne na dokazima .

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2012. godine, da utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa , da poništi osporenu presudu i da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 369/08 od 25. novembra 2009. godine. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

Iako podnosilac nije osporio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 368/13 od 23. januara 2014. godine, a imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi navedeno da je protiv osporene drugostepene presude podnosilac izjavio reviziju koja je odbijena kao neosnovana i da je uz ustavnu žalbu priložio revizijsku presudu, može se zaključiti da se ustavnom žalbom osporava i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 368/13 od 23. januara 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8593/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2000. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Politika a.d. iz Beograda, svog poslodavca , radi poništaja odluka disciplinskih organa tuženog kojima mu je prestao radni odnos. Predmet je dobio broj P1. 705/2000. Tuženi je 8. maja 2000. godine dostavio odgovor na tužbu.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u normativna akta tuženog, dok dva ročišta nisu bila održana zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 705/2000 od 25. januara 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno kao nezakonito prvostepeno rešenje disciplinskog organa tuženog broj 028-7 od 22. februara 2000. godine kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa, kao i drugostepena odluka Upravnog odbora tuženog broj 028-9 od 30. marta 2000. godine; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.200,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1402/02 od 25. septembra 2002. godine uvažena je žalba tuženog, ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 705/2000 od 25. januara 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su četiri ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušani su svedoci, dok tri ročišta nisu održana, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno iz drugih procesnih razloga.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2445/02 od 11. marta 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 209/05 od 6. aprila 2005. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2445/02 od 11. marta 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su tri ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušani su svedoci.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 393/05 od 28. decembra 2005. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a r ešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2084/06 od 16. aprila 2008. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušani su svedoci i saslušane su parnične stranke, dok tri ročišta nisu održana, i to: jedno zbog procesnih nedostataka, jedno zbog dojave o bombi u sudu, a jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 369/08 od 25. novembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka. U postupku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, pred drugostepenim sudom je otvorena glavna rasprava i održana su četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta , pročitani su svi iskazi svedoka i tužioca, ponovljeno je saslušanje tužioca u svojstvu stranke, kao i saslušanje određenih svedoka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 369/08 od 25. novembra 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev.

Podnosilac je 13. februara 2013. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, koja je odbijena osporena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 368/13 od 23. januara 2014. godine .

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, raspoređen na radno mesto vatrogasca u pogonu „D . š .“ u Krnjači; da je rešenjem tuženog broj 028-7 od 22. februara 2000. godine, u disciplinskom postupku tužilac oglašen krivim zato što je 2. januara 2000. godine, kada je radio u smeni od 18,00 časova do 06,00 časova ujutru , u večernjim satima organizovano i smišljeno omogućio N. S, vozaču poslovnice u Beogradu, da iz pogona iznese rolnu roto premaznog papira težine 840 kg u cilju sticanja protivpravne imovinske koristi , i to tako što nije preduzeo ništa da spreči izvršenje povrede radne obaveze, niti je o tome obavestio šefa smene, iako je znao da se radi o izvršenju teže povrede radne obaveze i krivičnog dela, na koji način je povredio radne obaveze utvrđene odredbama člana 55. stav 1. tač. 1, 2. i 5. i stava 2. Zakona o osnovama radnih odnosa, člana 101. stav 1. tač. 1 ), 2), 5) i 12 ) i stava 2. Zakona o radnim odnosima i člana 39. alineja 4, 5. i 11. Kolektivnog ugovora u vezi odredbe člana 25. Pravilnika o sprovođenju obezbeđenja zaštite od požara; da mu je istim rešenjem izrečena mera prestanak radnog odnosa uz obavezivanje da tuženom nadoknadi utvrđenu štetu solidarno sa drugim izvršiocima; da je odlukom Upravnog odbora tuženog broj 028-9 od 30. marta 2000. godine odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv navedenog rešenja; da je pravilno drugostepeni sud, nakon održane rasprave, odbio tužbeni zahtev za poništaj osporenih odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu; da se prema odredbi člana 101. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96...), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, prestanak radnog odnosa izriče za neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza; da su kolektivnim ugovorom tuženog u članu 39. predviđene teže povrede radnih obaveza za koje se, shodno čla nu 40, može izreći mera prestanka radnog odnosa, pod uslovima navedenim u tom članu; da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužiočevo mesto rada bilo u prostoriji gde se drže ključevi i od prostorije u kojoj je bio smešten roto premazni papir u rolni težine 840 kg i visine oko 1,4 metra, koji je u večernjim satima, u smeni kada je radio tužilac iznet iz pogona; da imajući u vidu težinu ove rolne, kao i da su ključevi od vrata ove prostorije bili u spremištu gde je sedeo tužilac, a iz koje se kroz prozor moglo videti šta se dešava van te prostorije, pravilno zaključivanje nižestepenog suda da tužiocu nije mogla ostati neprimećena protivpravna radnja iznošenja navedene rolne roto papira; da je tužiočeva obaveza bila da spreči njeno iznošenje, kao i da obavesti neposrednog rukovodioca o tome, a kako u tom smislu tužilac ništa nije preduzeo, stekli su se, i po mišljenju revizijskog suda , us lovi za prestanak radnog odnosa zbog učinjene povrede radne obaveze – nesavesno vršenje radne obaveze; da je članom 40. Kolektivnog ugovora tuženog propisano da se mera prestanka radnog odnosa može izreći ako je povreda radne obaveze izvršena namerno ili iz grube nepažnje; da je osporeno rešenje tuženog o izrečenoj disciplinskoj meri zakonito jer je, prema utvrđenim činjenicama, tužilac, suprotno navodima revizije, povredio radne obaveze iz očigledne grube nepažnje.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 425.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 14. aprila 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog spora.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trinaestogodišnje trajanje parničnog postupka koji za predmet ima poništaj odluka o prestanku radnog odnosa pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom nema opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, dužini trajanja predmetnog postupka je u znatnoj meri doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odlika od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultata grešaka koje se počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (presuda Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od egzistencijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da je prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 369/08, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2013. godine, kao i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 368/13 od 23. januara 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan osporenim odlukama, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, nakon drugostepenog i revizijskog suda, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi, u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi iz revizije izjavljene protiv drugostepene presude, nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su drugostepeni i revizijski sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su drugostepeni i revizijski sud dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Naime, u osporenim odlukama je dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca, a u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima prema kojoj se prestanak radnog odnosa izriče za neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza kao i Kolektivnog ugovora tuženog kojim su predviđene povrede radnih obaveza za koje se može izreći mera prestanka radnog odnosa.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4568/11 od 27. septembra 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 368/13 od 23. januara 2014. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se potkrepljuje tvrdnja podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti