Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe u vojsci, koji je trajao skoro osam godina, dosuđujući naknadu štete. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živote Stanojkovića iz Surdulice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živote Stanojkovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 4976 Vranje u predmetu int. broj 13-778 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živote Stanojkovića i zjavljena protiv rešenja Vojne pošte 4976 Vranje int. broj 13-778 od 30. avgusta 2012. godine, rešenja Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 312-13/05 od 6. novembra 2012. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 16740/12 od 28. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Života Stanojković iz Surdulice podne o je, 7. maja 2013. godine, preko punomoćnika Draška Petrova, advokata iz Surdulice, ustavnu žalbu protiv rešenja Vojne pošte 4976 Vranje int. broj 13-778 od 30. avgusta 2012. godine, rešenja Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 312-13/05 od 6. novembra 2012. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 16740/12 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG DT. broj 223-1 od 31. decembra 2004. godine samo pokrenuta "inicijativa" za rasformiranje VP 5035 Surdulica i određen rok za realizaciju do 30. juna 2005. godine; da su upravni organi i Upravni sud prihvatili navedenu odluku kao dokaz za činjenicu da je u vreme prestanka službe podnosioca pomenuta vojna pošta već bila rasformirana i da je time ukinuto njegovo radno mesto; da rešenje VP 2033 Surdulica int. broj 10-851 od 11. novembra 2005. godine, kojim je civilno lice S.S. raspoređeno iz rasformirane VP 5035 Surdulica u VP 2033 Surdulica, potvrđuje da je VP 5035 Surdulica, u vreme kada je podnosiocu prestala služba u Vojsci, još uvek postojala; da isprave koje su naknadno pribavljene u septembru 2008. godine, nisu mogle biti dokaz da je VP 5035 Surdulica u vreme prestanka službe podnosioca postupila u skladu sa odredbama člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time što je upravni postupak trajao osam godina, uz navođenje razloga koji se odnose na hitan karakter postupka , postupanje nadležnih organa i sudova, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe .

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, da je u osporenom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, da poništi osporenu presud u i odredi da Upravni sud donese nov u odluk u o tužbi protiv konačnog rešenja, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1118/06 i Vojne pošte 4976 Vranje int. broj 13-778, kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem VP 5035 Surdulica int. broj 1291-1 od 8. aprila 2005. godine, utvrđeno je da Životi Stanojković u, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore , bez njegove saglasnosti, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 13. aprila 2005. godine, VP 1097 Niš je rešenjem Up-2 broj 312-2/05 od 30. maja 2005. godine odbila istu kao neosnovanu.

Podnosilac je 7. jula 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podneo tužbu protiv navedenog konačnog rešenja, o kojoj je, nakon preuzimanja nerešenih predmeta tog suda , odlučio Vrhovni sud Srbije. Taj sud je presudom U-SCG. 1118/06 od 24. aprila 2008. godine uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje. Vrhovni sud Srbije je utvrdio da u spisima predmeta nema rešenja kojim je radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen ukinuto, odnosno da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca. Isti sud je našao da u sprovedenom postupku nije utvrđeno činjenično stanje vezano za mogućnost ostvarivanja jednog od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedena presuda je 24. jula 2008. godine dostavljena drugostepenom organu.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog sud a Srbije , drugostepeni organ je 19. decembra 2008. godine doneo rešenje Up-2 broj 312-3 kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. Pre donošenja drugostepenog rešenja, tokom septembra 2008. godine, pribavljene su isprave koje su služile kao dokaz o odlučnim činjenicama, i to: akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Vranje - Ispostava Surdulica broj 216 od 18. septembra 2008. godine iz koga proizlazi da na tržištu rada opštine Surdulica nije bilo potrebe za zasnivanje radnog odnosa u zanimanju podnosioca; akt Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 9645-2 od 23. septembra 2008. godine iz koga proizlazi da u vreme prestanka službe podnosioca nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; akt Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 1512-5 od 26. septembra 2008. godine iz koga proizlazi da je na osnovu Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG DT. broj 223-1 od 31. decembra 2004. godine rasformirana VP 5035 Surdulica, a samim tim ukinuto i radno mesto referent za personalne poslove, sa rokom rasformiranja do 30. juna 2005. godine. Podnosilac ustavne žalbe se podneskom od 15. decembra 2008. godine izjasnio o navedenim ispravama.

Upravni sud je presudom U. 6795/10 od 23. decembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno konačno rešenje. Drugostepeni organ je, u izvršenju presude Upravnog suda, doneo rešenje Up-2 broj 312-4/05 od 2. februara 2011. godine kojim je usvojio žalbu podnosioca i vratio predmet na ponovni postupak, naloživši prvostepenom organu da pribavi dokaze kojima će se na pouzdan način utvrditi da je ukinuto formacijsko mesto podnosioca ustavne žalbe (odluka o ukidanju, odnosno rasformiranju jedinice usled organizacijsko-mobilizacijskih promena), da se posebno izjasni o rešenju VP 2033 Surdulica od 11. novembra 2005. godine, kojim je S.S. raspoređ en iz rasformirane VP 5035 Surdulica u VP 2033 Surdulica, a kojim se dovodi u sumnju datum kada je rasformirana VP 5035 Surdulica, kao i dokaze da je nadležni organ pokušao da podnosiocu nađe odgovarajuće radno mesto u drugoj jedinici ili ustanovi van Vojske i da ga uputi na prekvalifikaciju.

VP 4976 Vranje, kao pravni sledbenik VP 5035 Surdulica, je donela rešenje int. broj 15-156 od 31. avgusta 2011. godine, kojim je ponovo utvrdila da podnosiocu prestaje služba u Vojsci, sa 10. majem 2005. godine. Prvostepeni organ se u obrazloženju rešenja pozvao na ranije pribavljene dokaze iz 2008. godine, o kojima se podnosilac ponovno izjasnio podneskom od 20. jula 2011. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 312-11/05 od 18. novembra 2011. godine usvojio žalbu podnosioca, poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, sa nalogom da prvostepeni organ kompletira spise predmeta sa dokazima na koje je ukazano u rešenju od 2. februara 2011. godine.

Prvostepeni organ je 30. avgusta 2012. godine doneo osporeno rešenje int. broj 13-778 kojim je ponovo utvrdio da podnosiocu prestaje služba u Vojsci, sa 10. majem 2005. godine. Pored toga što se pozvao na ranije pribavljene isprave iz 2008. godine, u obrazloženju rešenja je takođe navedeno: da je pribavljen izvod iz Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG DT. broj 223-1 od 31. decembra 2004. godine, kojom je određeno da se rasformira VP 5035 Surdulica sa rokom rasformiranja do 30. juna 2005. godine; da je podnosilac upoznat sa navedenim izvodom odluke, što je konstatovano u zapisniku o saslušanju stranke int. broj 11-217 od 26. aprila 2012. godine; da je rasformiranjem VP 5035 Surdulica ukinuto i radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da je Odlukom ministra odbrane od 31. decembra 2004. godine određen krajnji rok za rasformiranje, 30. jun 2005. godine, što znači da je jedinica mogla biti rasformirana i ranije , a u postupku rasformiranja ukinuto je i radno mesto podnosioca, i određen prestanak službe sa 10. majem 2005. godine; da rešenje VP 2033 Surdulica int. broj 10-851 od 11. novembra 2005. godine, kojim je civilno lice S.S. raspoređen iz rasformirane VP 5035 Surdulica u VP 2033 Surdulica, nije dokaz da VP 5035 Surdulica nije rasformirana do 30. juna 2005. godine, već je "dokaz o propustima određenih organa u radu".

Drugostepeni organ je osporenim rešenjem UP-2 broj 312-13/05 od 6. novembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Taj organ je našao da je pravilno zaključio prvostepeni organ da je podnosiocu ustavne žalbe služba u Vojsci mogla prestati 10. maja 2005. godine, odnosno pre krajnjeg datuma za okončanje rasformiranja jedinice, 30. juna 2005. godine. Po oceni drugostepenog organa, okolnost da je VP 5035 Surdulica zvanično prestala da postoji zaključno sa 30. junom 2005. godine, nije mogla uticati na zakonitost prvostepenog rešenja u pogledu datuma prestanka službe podnosioca, 10. maja 2005. godine, jer je odredbom člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno, a ne ako je radno mesto ukinuto, što ostavlja mogućnost prestanka službe civilnom licu po navedenom osnovu i pre konačnog gašenja radnog mesta, pod uslovom da je isto nesumnjivo i izvesno, što je ovde slučaj.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 16740/12 od 28. marta 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog konačnog rešenja. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnosiocu pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci sa danom 10. maja 2005. godine, jer je došlo do ukidanja njegovog radnog mesta, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugo odgovarajuće radno mesto, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Upravni sud je ocenio da navodi tužbe ne dovode u sumnju zakonitost pobijanog rešenja, s obzirom na to da su upravni organi u svojim odlukama detaljno naveli činjenično stanje, razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, materijalne propise na osnovu kojih su doneli odluke, uz detaljno obrazloženje zašto su utvrdili prestanak službe podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposo bljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Odredbom člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", br. 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, te ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 4976 Vranje int. broj 13-778 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 13. aprila 2005 . godine, kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, do 28. marta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 16740/12. Dakle, nešto kraće od osam godina .

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je odlukom ministra odbrane bilo predviđeno rasformiranje konkretne vojne pošte i u kom roku je tu odluku trebalo realizovati, što je imalo za posledicu da se ukidaju sva radna mesta u toj vojnoj pošti, pa i radno mesto na koje je podnosi lac ustavne žalbe bio raspoređen. Pri tome je pre prestanka službe trebalo utvrditi da li je postojala mogućnost da se podnosi ocu obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za nj ega bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosiocu ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje tog radno g mesta, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Iako je prvostepeni organ još 2008. godine pribavio isprave, za koje će se u krajnjem ishodu postupka, ispostaviti da su prihvatljive kao dokazi o odlučnim činjenicama, Upravni sud i drugostepeni organ, postupajući po primedbama tog suda, nisu prihvatali te isprave kao dokaze sve do donošenja osporenog drugostepenog rešenja od 6. novembra 2012. godine, odnosno osporene presude Upravnog suda od 28. marta 2013. godine. Pri tome je prvostepeni organ propustio da odmah spisima predmeta pridruži izvod iz Odluke ministra odbrane od 31. decembra 2004. godine, koja se nalazila u njegovoj arhivi, već je istu pribavljao od Ministarstva odbrane, što je takođe uticalo na nepotrebno produžavanje postupka.

Kada je u pitanju doprinos nadležnih sudova u upravnom sporu trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je pomenuto stanovište Upravnog suda u presudi iz 2010. godine vezano za validnost naknadno pribavljenih dokaza uticalo na trajanje upravnog postupka koji je vođen u izvršenju te presude.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 24. aprila 2008. godine. Međutim, kako je period u kome je podnosilac mogao koristiti pravno sredstvo iz člana 63. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, bio relativno kratak, ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije moglo značajnije uticati na neprimereno trajanje upravnog postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i protivrečno odlučivanje Upravnog suda, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavno m sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos nadležnih upravnih organa i sudova , ali i kraći period neaktivnosti podnosioca kada je u pitanju mogućnost da se doprinese ubrzanju jednog dela postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što su upravni organi i Upravni sud utvrdili da su bili ispunjeni zakonski uslovi da podnosiocu prestane služba u Vojsci, iako VP 5035 Surdulica u to vreme još nije bila rasformirana, a time ni radno mesto podnosioca ukinuto, niti su postojali dokazi da je prethodno pokušano da mu se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud konstatuje da su upravni organi izneli dovoljne i jasne razloge zbog kojih su našli da je podnosiocu ustavne žalbe služba u Vojsci mogla prestati pre isteka roka u kom je prema Odluci ministra odbrane od 31. decembra 2004. godine trebalo rasformirati VP 5035 Surdulica. Naime, u postupku rasformiranja vojne jedinice ukidaju se sva radna mesta, što je prema odredbi člana 143. tačka 9) Zakona, bio osnov da civilnom licu u Vojsci raspoređenom u toj vojnoj jedinici prestane služba bez njegove saglasnosti. Nakon izvođenja pribavljen ih dokaza, kao i dokaza koje je priložio podnosilac, a u čemu je on učestvovao, prvostepeni organ je utvrdio da je u vreme kada je podnosiocu prestala služba, bio u toku postupak rasformiranja VP 5035 Surdulica, kao i da nisu postojale mogućnosti da mu se pre prestanka službe obezbedi jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. Zakona. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani i adekvatno cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. Pored toga, Upravni sud je u osporenoj presudi dao dovoljne razloge zbog kojih je ocenio da su neosnovani navodi tužbe .

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, izloženi stavovi upravnih organa i Upravnog suda mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim.

Polazeći od navedenog , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vojne pošte 4976 Vranje int. broj 13-778 od 30. avgusta 2012. godine, rešenja Vojne pošte 1097 Niš broj 312-13/05 od 6. novembra 2012. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 16740/12 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti