Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje od 1996. godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Marink a iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Marink a i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je započeo u predmetu broj 356-278/96-III, a nastavljen u predmetu broj 356-427/04 Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštin e Zemun – Građevinsk a inspekci ja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se upravni postupak u predmetu broj 356-427/04 Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštin e Zemun – Građevinska inspekcija okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Marinko iz Beograda je 30. jula 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku administrativnog izvršenja navedenom u tač. 1. i 3. izreke.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je građevinska inspekcija opštine Zemun 10. decembra 1996. godine donela rešenje 356-278/96-III, kojim je naložila S.N. da poruši ostavu dograđenu uz kuću, koju je izgradio bez odobrenja za gradnju; da navedeno rešenje nije izvršeno, a da je investitor u međuvremenu preminuo; da je nakon njegove smrti doneto rešenje broj 356-427/04 od 11. novembra 2004. godine, a potom i zaključak o dozvoli izvršenja tog rešenja, kojim je nasledniku investitora S.M. naloženo da poruši navedenu ostavu; da je prvostepeni organ dopisom od 28. maja 2010. godine obavestio podnosioca da je 28. maja 2009. godine donet zaključak o prekidu postupka do okončanja postupka legalizacije koji se vodi po zahtevu S.M.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da je 8. juna 2010. godine „reagovao pismom predsedniku opštine Zemun, dovodeći u pitanje zakonitost njihovog zaključka“, ali da nije dobio nikakav odgovor; da je za 15 godina napisao brojne molbe i urgencije organima uprave i „njihovim gradonačelnicima“; da je pokušao da traži zaštitu i redovnog suda, ali se Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 1999. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje; da ga „nelegalna investicija“ već 15 godina sprečava da koristi garažu, zbog čega predlaže da Ustavni sud obaveže nadležni organ da izvrši predmetno rešenje o rušenju objekta iz 2004. godine i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

U „inoviranoj žalbi“ koju je podneo 20. marta 2012. godine podnosilac je istakao: da „nije akcenat na povredi prava na imovinu“, već da se izvrše navedena pravnosnažna i izvršna rešenja; da je Apelacioni sud u presudi Gž. 13154/10 od 19. januara 2011. godine povredio pravo podnosioca na pravično suđenje, jer se ne radi o „običnom ometanju, nego o izgradnji objekta koji čini disfunkcionalnom (moju) garažu“; da traži od Ustavnog suda da navedenu presudu „ukloni iz pravnog sistema, jer je najobičniji falsifikat, promašena tema, budući da se bavila... nadstrešnicom, a ne ostavom“. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, zaključak broj 356-427/04 od 28. maja 2009. godine o prekidu postupka administrativnog izvršenja je nezakonit, jer se „njime obustavlja novi zaključak o dozvoli izvršenja od 24. marta 2005. godine“.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda da precizno označi pojedinačne akte protiv kojih podnosi ustavnu žalbu, te da dostavi prepis tih akata, podnosilac ustavne žalbe je uz podnesak od 11. januara 2013. godine dostavio dokumentaciju koja se odnosi na predmetni postupak administrativnog izvršenja i rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5120/95 od 27. oktobra 2010. godine, navodeći da je iz priloženih dokumenata vidljivo da „nije problem njihova sadržina, nego izvršenje“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta br. 356-278/96-III i 356-427/04 Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštin e Zemun – Građevinsk a inspekci ja i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Odeljenje za građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Zemun – Odsek za inspekcijske poslove – Građevinska inspekcija (dalje u tekstu: Odeljenje), rešavajući po službenoj dužnosti u upravnoj stvari u postupku protiv S. N. donelo je 10. decembra 1996. godine rešenje broj 356-278/96-III kojim je naloženo S. N. da poruši uz staru kuću dograđenu ostavu pokrivenu salonitom, na jednu vodu, dimenzija 2,00m x,15m.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinske poslove – Sektor za upravno-pravne poslove, normativne i pravne poslove – Odeljenje za upravno-pravne poslove (dalje u tekstu: Sekretarijat) broj 356-503/97 od 30. juna 1997. godine usvojena je žalba S.N. i poništeno rešenje Odeljenja od 10. decembra 1996. godine, a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je u postupku utvrđeno da je predmetni objekat dograđen 1950. godine, a da je tek Odlukom o građenju, koja je stupila na snagu 1955. godine, sankcionisana izgradnja objekata bez odobrenja za građenje, te nije moglo biti naloženo rušenje objekta primenom člana 51. stav 1. tačka 3) Zakona o izgradnji objekta iz 1995. godine.

Zaključkom Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Zemun broj 356-278/96 od 10. marta 2004. godine o dozvoli izvršenja utvrđeno je da je rešenje Odeljenja od 10. decembra 1996. godine postalo izvršno 14. februara 1997. godine. Odeljenje je, postupajući po službenoj dužnosti, donelo rešenje broj 356-278/96 od 25. marta 2004. godine, kojim je oglasilo ništavim navedeni zaključak o dozvoli izvršenja, jer je rešenje na osnovu kojeg je određeno izvršenje poništeno od strane drugostepenog organa, a u ponovnom postupku nije doneto novo rešenje. Rešenjem Sekretarijata broj 356-1050/2004 od 27. oktobra 2004. godine odbijena je žalba Nikole Marinka, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Odeljenja od 25. marta 2004. godine.

Odeljenje je 25. marta 2004. godine donelo zaključak kojim je obustavilo postupak u predmetu broj 356-278/96 protiv investitora, sada pokojnog S.N. Rešenjem Sekretarijata broj 356-1610/2004 od 28. oktobra 2004. godine usvojena je žalba koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe i poništen je zaključak Odeljenja od 25. marta 2004. godine, a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje . Drugostepeni organ je ocenio da u dispozitivu pobijanog zaključka nije određeno da li se obustavlja postupak inspekcijskog nadzora ili administrativnog izvršenja ili oba ta postupka, te da nije određen broj i datum akta u odnosu na koji se obustavlja administrativno izvršenje.

Zaključkom broj 356-278/96 od 10. decembra 2004. godine obustavljen je postupak administrativnog izvršenja rešenja o rušenju broj 356-278/96 od 10. decembra 1996. godine, kojim je S.N. naloženo da poruši ostavu koja je dograđena uz kuću u Dobanovačkoj 59 u Zemunu. U obrazloženju zaključka je navedeno da je na osnovu uvida u spise predmeta utvrđeno da je S.N. preminuo 1. novembra 2002. godine i da će postupak biti nastavljen u odnosu na njegovog naslednika S.M.

Rešenjem Sekretarijata broj 356-15/2005 od 25. februara 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv zaključka od 10. decembra 2004. godine, jer je ocenjeno da je rešenje o rušenju broj 356-278/96 od 10. decembra 1996. godine neizvršivo u odnosu na izvršenika, sada pokojnog S.N.

3.2. Odeljenje je, rešavajući po službenoj dužnosti u upravnoj stvari u postupku protiv S. M, donelo 19. aprila 2004. godine rešenje broj 356-427/04, kojim je naloženo S. M. iz Novog Beograda, da poruši, uz staru kuću dograđenu ostavu pokrivenu salonitom , u Dobanovačkoj ulici 59 u Zemunu. Rešenjem Sekretarijata broj 356-1177/04 od 5. oktobra 2004. godine usvojena je žalba S.M. i poništeno navedeno prvostepeno rešenje, a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je ocenio da u postupku nije utvrđena godina izgradnje spornog objekta, odnosno da li je u vreme njegove izgradnje bilo potrebno pribavljanje odobrenja za gradnju.

U ponovnom postupku Odeljenje je donelo rešenje broj 356-427/2004 od 11. novembra 2004. godine, na osnovu kojeg je 12. novembra 2004. godine donet zaključak o dozvoli izvršenja. Rešenjem Sekretarijata broj 356-1942/2004 od 11. februara 2005. godine usvojena je žalba S.M. i poništeno navedeno prvostepeno rešenje, a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je ocenio da je zaključak o dozvoli izvršenja od 12. novembra 2004. godine donet preuranjeno, jer je rešenje Odeljenja od 11. novembra 2004. godine, čije je izvršenje dozvoljeno, postalo izvršno 13. novembra 2004. godine.

Zaključkom o dozvoli izvršenja broj 356-427/2004 od 24. marta 2005. godine Odeljenje je utvrdilo da je rešenje Odeljenja od 11. novembra 2004. godine postalo izvršno 13. novembra 2004. godine i naložilo S.M. da izvrši radnju naloženu citiranim rešenjem. Sekretarijat je rešenjem broj 356-984/2005 od 5. oktobra 2005. godine odbio žalbu S.M. izjavljenu protiv zaključka Odeljenja od 24. marta 2005. godine.

Zaključkom Odeljenja broj 356-427/2004 od 18. jula 2008. godine odbačen je predlog S.M za ponavljanje postupka u predmetu broj 356-427/2004, kao neblagovremen, iz razloga što je izjava svedoka na koju se predlagač pozvao, a kojom se dokazuje da je sporni objekat izgrađen pre 1950. godine, data predlagaču i overena 10. maja 2006. godine. Rešenjem Sekretarijata broj 356-971/2008 od 3. novembra 2008. godine usvojena je žalba S.M. i poništen naveden zaključak, a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da iz spisa predmeta proizlazi da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. 2888/91 od 13. novembra 1991. godine izvršena uknjižba na celokupnom stanu i spornoj prostoriji, kao i da nije na nesumnjiv način utvrđeno po kojoj tački člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku se traži ponavljanje postupka.

Zaključkom Odeljenja broj 356-427/2004 od 28. maja 2009. godine prekinut je postupak u predmetu broj 356-427/04, „u kome je 11. novembra 2004. godine sačinjen zapisnik o bespravnoj gradnji“ i određeno da prekid postupka traje do pravnosnažnog okončanja legalizacije po zahtevu S.M. Do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu nije bilo drugog postupanja u ovom postupku.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju se povredu podnosi teljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10 ) propisano je: da je stranka lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, a da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuju način i sredstva izvršenja, kao i da je protiv ovog zaključka dopuštena žalba nadležnom drugostepenom organu (član 268. stav 1.); da će se administrativno izvršenje obustaviti po službenoj dužnosti i sprovedene radnje poništiti ako se utvrdi da je obaveza u celini izvršena, da izvršenje nije bilo uopšte dopušteno, da je bilo sprovedeno prema licu koje nije u obavezi, ako tražilac izvršenja odustane od svog zahteva, odnosno ako je izvršna isprava poništena ili ukinuta (član 271. stav 1.).

Odredbom člana 51. stav 1. tačka 4) Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/01), koji je bio na snazi na dan donošenja prvog rešenja Odeljenja o rušenju objekta, bilo je propisano da je u vršenju inspekcijskog nadzora građevinski inspektor ovlašćen da ako utvrdi da se objekat gradi, odnosno da je završeno građenje objekta bez građevinske dozvole na području koje je prostornim, odnosno urbanističkim planom predviđeno za izgradnju objekata takve vrste i namene, naloži rešenjem obustavu radova i odredi rok za naknadno pribavljanje građevinske dozvole, koji ne može biti kraći od 30 ni duži od 90 dana, a ako investitor u ostavljenom roku ne pribavi građevinsku dozvolu naloži rešenjem rušenje objekta.

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09) bilo je propisano: da je građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora ovlašćen – da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta (član 141. stav 1. tačka 1) ); da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole dužan da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona prijavi opštinskoj, odnosno gradskoj upravi objekat čije je građenje, odnosno rekonstrukcija završena bez građevinske dozvole, a po isteku roka iz stava 1. ovog člana, opštinska, odnosno gradska uprava u roku koji ne može biti duži od 60 dana obaveštava vlasnika, odnosno investitora objekta o uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju, odnosno o dokumentaciji koju je dužan da priloži uz zahtev (član 160. st. 1. i 3.); da će, ako vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole ne prijavi objekat u roku iz člana 160. ovog zakona, odnosno ne podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju u roku iz člana 161. ovog zakona, opštinska, odnosno gradska uprava doneti rešenje o rušenju objekta, odnosno dela objekta (član 162.).

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12 i 50 /13 2013 – Odluka US), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, propisano je: da legalizacija, u smislu ovog zakona, jeste naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat, odnosno delove objekta izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole, a da će se građevinska dozvola iz stava 1. ovog člana izdati za sve objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 185. st. 1. i 2.); da se postupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela, a da se zahtev za legalizaciju podnosi u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 186. st. 1. i 2.); da se rušenje objekta, koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati niti će se za te objekte donositi rešenje o uklanjanju do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 197. stav 1.); da se pravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela (član 198. stav 1.); da će se rešavanje zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 218.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je zbog „nerazumno dugog trajanja“ postupka administrativnog izvršenja koji je započeo u predmetu broj 356-278/96-III, a nastavljen u predmetu broj 356-427/04 Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštin e Zemun – Građevinsk a inspekci ja, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku određeno da je stranka u upravnom postupku lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku. Ustavni sud je uvidom u spise navedenih predmeta upravnog organa utvrdio da je nadležni organ u predmetu broj 356-278/96-III, postupajući po službenoj dužnosti, 10. decembra 1996. godine naložio S. N. iz Zemuna da poruši ostavu dograđenu uz staru kuću u ulici Dobanovačkoj 59 u Zemunu, a da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv rešenja od 25. marta 2004. godine, kojim je oglašen ništavim zaključak o dozvoli izvršenja navedenog rešenja. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da je postupak odlučivanja o obavezi rušenja predmetnog objekta započeo 1996. godine, da u tom postupku podnosilac ustavne žalbe ima svojstvo stranke od 2004. godine i da predmetna upravna stvar još nije pravnosnažno rešena.

Ustavni sud je konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava, kada je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak trajao već dve godine.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeno rešenje kojim je naloženo rušenje predmetnog objekta poništeno 30. juna 1997. godine i da nadležni organ nije preduzimao druge radnje u postupku do 10. marta 2004. godine, kada je doneo zaključak o dozvoli izvršenja rešenja o rušenju. Ustavni sud je dalje utvrdio da je 25. februara 2005. godine obustavljen postupak administrativnog izvršenja u predmetu broj 356-278/96-III, zbog smrti investitora, a da je protiv njegovog naslednika nastavljen postupak inspekcijskog nadora u predmetu broj 356-427/04 . U tom postupku je doneto rešenje o rušenju objekta, koje je postalo izvršno 13. novembra 2004. godine, a 24. marta 2005. godine donet je zaključak o dozvoli izvršenja tog rešenja. Nadležni organ nije sproveo određeno izvršenje, a zaključkom od 18. jula 2008. godine odbacio je predlog stranke za ponavljanje postupka u predmetu u kome je odlučivano o obavezi da se poruši objekat. U postupku po žalbi poništen je navedeni zaključak, nakon čega je prvostepeni organ 28. maja 2009. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da prekid postupka traje do pravnosnažnog okončanja legalizacije po zahtevu naslednika investitora.

Ustavni sud je ocenio da odgovornost za predugo trajanje predmetnog postupka administrativnog rešenja snosi prvostepeni organ, najpre zbog perioda neaktivosti koji je trajao sedam godina – od juna 1997. godine, kada je poništeno prvo rešenje kojim je naloženo rušenje objekta, do marta 2004. godine. Tada je prvostepeni organ dozvolio izvršenje rešenja koje je već poništeno u upravnom postupku, a potom je obustavio postupak zbog smrti investitora, ne određujući da će biti nastavljen postupak inspekcijskog nadzora protiv njegovog naslednika. Zbog navedenih propusta prvostepenog organa postupak je produžen za narednih godinu dana, radi odlučivanja drugostepenog organa o žalbama protiv akata prvostepenog organa. Ustavni sud, takođe, ističe da prvostepeni organ četiri godine nije sproveo zaključak o dozvoli izvršenja novog rešenja o rušenju objekta, a potom je prekinuo postupak zbog podnetog zahteva za legalizaciju.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nema posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja i da je odluka nadležnog organa od velikog pravnog i materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je on tek 2004. godine, podnošenjem žalbe protiv rešenja kojim je oglašen ništavim zaključak o dozvoli izvršenja rešenja o rušenju objekta, pokazao interes da se uključi u postupak koji je po službenoj dužnosti vođen od 1996. godine i u kome od 1997. godine nije preduzeta nijedna radnja. Ustavni sud, takođe, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije imao aktivnu ulogu u postupku koji nastavljen protiv naslednika investitora, niti je u zakonom propisanom postupku osporio zaključak o prekidu tog postupka do okončanja postupka legalizacije, nakon što je obavešten da je takav zaključak donet.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome posle 17 godina još nije pravnosnažno odlučeno o obavezi investitora , odnosno njegovog naslednika, da poruši izgrađeni objekat, određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak, te je utvrdio povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog neizvršenja pravnosnažnog rešenja o rušenju objekta, ovaj sud ima u vidu praks u Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudski h prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud, međutim, polazeći od navoda podnosioca, a krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno vreme od stupanja podnosioca ustavne žalbe u predmetni postupak i njegov doprinos trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrp eo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja državnog organa, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja upravnog postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević