Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na starosnu penziju koji je trajao osam godina, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnositeljki u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Kraljevine Švedska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima u predmetu broj 72489, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Kraljevine Švedska je , 28. maja 2015. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima u predmetu broj 72489, kao i protiv presude Upravnog suda U. 8019/14 od 9. marta 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21, 22, 32, 36, 37, 58, 145. i 194. Ustava. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi postavila zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljki pravo na pravično suđenje povređeno jer Upravni sud nije održao usmenu raspravu, kao i jer nije odlučivao u razumnom roku po tužbama koje je podnositeljka izjavljivala protiv konačnih upravnih akata; da je netačna konstatacija da je podnositeljka na dan podnošenja zahteva za priznavanje prava na starosnu penziju bila u obaveznom osiguranju u Kraljevini Švedska, već je bila u invalidskoj penziji, te da se penzijska osnovica od 2005. do 2011. godine bazira na invalidskoj penziji, a ne na zaposlenju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima broj 72489, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 23. marta 2007. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima broj 72489 od 8. januara 2009. godine podnositeljki je utvrđeno pravo na srazmerni deo starosne penzije od 22. marta 2007. godine u iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 5. marta 2009. godine podnela žalbu, koja je delimično uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 5035 od 2. aprila 2009. godine, poništeno je prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 72489 od 17. februara 2010. godine predmetni zahtev podnositeljke odbijen je kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 10. juna 2010. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa uprave broj 5035 od 27. jula 2010. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 17. avgusta 2010. godine podnela tužbu, te je presudom Upravnog suda U. 25811/10 od 21. aprila 2011. godine tužba podnositeljke uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem drugostepenog organa uprave broj 5035 od 28. maja 2011. godine uvažena je žalba podnositeljke, poništeno prvostepeno rešenje od 17. februara 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 72489 od 27. januara 2012. godine predmetni zahtev podnositeljke odbijen je kao neosnovan.

Podnositeljka je 8. februara 2012. godine izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa uprave broj 5035 od 22. marta 2012. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 23. aprila 2012. godine podnela tužbu, te je presudom Upravnog suda U. 4889/12 od 13. juna 2013. godine tužba podnositeljke uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem drugostepenog organa uprave broj 5035 od 26. avgusta 2013. godine uvažena je žalba podnositeljke, poništeno prvostepeno rešenje od 27. januara 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 72489 od 30. decembra 2013. godine predmetni zahtev podnositeljke odbijen je kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 28. januara 2014. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa uprave broj 5035 od 23. aprila 2014. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 6. juna 2014. godine podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 8019/14 od 9. marta 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je u odgovoru od 9. oktobra 2013. godine nadležni švedski nosilac socijalnog osiguranja naveo da je podnositeljka prestala da radi 1. marta 2005. godine, ali da je i dalje obuhvaćena švedskim socijalnim osiguranjem, iako više ne radi i da plaća porez na dohodak; da je uz odgovor švedski nosilac socijalnog osiguranja dostavio i obrazac S/JU9 iz koga se vidi da je kao penzijski staž u Kraljevini Švedska potvrđen staž u periodu od 1990-1992. godine i od 1994-2011. godine, a posebno je navedeno da je za period od 2005-2011. godine penzijska osnovica za plaćanje poreza invalidska penzija; da, imajući u vidu da je podnositeljka na dan podnošenja zahteva bila u obaveznom osiguranju u Kraljevini Švedska, da nisu ispunjeni uslovi za priznavanje prava na starosnu penziju, budući da je osnovni princip da se pravo na starosnu penziju ostvaruje tek posle prestanka osiguranja, što znači da ovu penziju ne može ostvariti lice koje je u osiguranju; da bez obzira na to što je određeni osiguranik ispunio zakonom propisane uslove za starosnu penziju, on zahtev za ostvarivanje tog prava može podneti tek po prestanku osiguranja, s tim što postoje izuzeci od ovog opšteg stava propisani st. 2, 3. i 4. člana 82a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, a koji se ne mogu primeniti na konkretan slučaj; da je sud cenio navode istaknute u tužbi, ali je našao da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje, iz razloga što je podnositeljka u momentu podnošenja zahteva bila u obaveznom osiguranju, pri čemu se prestanak osiguranja ne mora uvek poklopiti sa prestankom radnog odnosa, što je slučaj i sa podnositeljkom; da, iako je podnositeljka prestala da radi 1. marta 2005. godine, ista je i dalje, u periodu od 2005-2011. godine bila obuhvaćena švedskim socijalnim osiguranjem u kom periodu joj je poreska osnovica bila invalidska penzija po osnovu koje je plaćala porez na dohodak, kao i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da je, u ostalim slučajevima kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da će drugostepeni organ, kad utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da će, ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, drugostepeni organ svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da će, ako nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, drugostepeni organ svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnih sudova u postupku odlučivanja o njenom zahtevu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 23. marta 2007. godine, zahtevom podnositeljke, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 8019/14 od 9. marta 2015. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za osam godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo izuzetno složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, imajući u vidu da se odlučivalo o zahtevu podnositeljke za ostvarivanje prava na starosnu penziju.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe uglavnom koristila procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, te se može zaključiti da je svojim ponašanjem pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njenim pravima.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je za osam godina u predmetnom postupku doneto četiri rešenja prvostepenog organa, šest rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet ''Pavlyulynets v. Ukraina'', predstavka br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje same podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da su joj osporenom presudom Upravnog suda U. 8019/14 od 9. marta 2015. godine povređena načela i prava iz čl. 18, 20, 21, 22, 32, 36, 37, 58, 145. i 194. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije ni navela u čemu se ogleda povreda svakog od prava i načela označenih u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje obrazlaže pogrešnom primenom materijalnog prava i činjenicom da Upravni sud nije održao usmenu raspravu.

Uvidom u osporenu presudu i nižestepene akte, Ustavni sud je utvrdio da isti sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, konkretno, odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnositeljke kao neosnovana i koji su suštinski razlozi na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave za svoju odluku dao potpune i detaljno iznete razloge. Konkretno, u sprovedenom upravnom postupku je, na osnovu odgovora koji je prvostepenom organu uprave uputio nadležni nosilac švedskog socijalnog osiguranja, utvrđeno da je podnositeljka na dan podnošenja zahteva za priznavanje prava na starosnu penziju, bez obzira na prestanak radnog odnosa, još uvek bila u osiguranju, te da nisu ispunjeni uslovi da joj se prizna pravo na starosnu penziju.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud dao i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje o tome zbog čega u konkretnom slučaju nije održana usmena rasprava. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave smatrajući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka radi utvrđivanja činjeničnog stanja, a ne radi se ni o drugim zakonom propisanim situacijama u kojima je održavanje usmene rasprave obavezno. Navedeno je da se radi o sudskoj stvari koja ne iziskuje dodatni sudski rad na utvrđivanju činjenica, jer se iz navoda tužbe, obrazloženja drugostepenog rešenja i dostavljenih spisa vidi da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno i da je zakonitost osporenog akta trebalo oceniti samo u pogledu spornih pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, te da podnositeljka ponavlja sve razloge i navode koje je već isticala u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, a time ni ostalih prava koja podnositeljka ističe u ustavnoj žalbi, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti