Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o prodaji imovine sukcesora SFRJ

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu povodom poništenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti između hrvatskog preduzeća i domaćeg kupca. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, neadekvatno tumačeći Sporazum o pitanjima sukcesije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Samostalne pekarske, poslastičarske i ugostiteljke uslužne radnje „Mirage“ Kraljevo, vlasnika Nenada Ilića iz Kraljeva i „Borovo“ DD iz Vukovara, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Samostalne pekarske, poslastičarske i ugostiteljke uslužne radnje „Mirage“, vlasnika Nenada Ilića i „Borovo“ DD i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10825/10 od 29. februara 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 10825/10 od 29. februara 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Kraljevu P. 36/10 od 15. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Samostalna pekarska, poslastičarska i ugostiteljka uslužna radnja „Mirage“ Kraljevo, vlasnika Nenada Ilića iz Kraljeva, 27. aprila 2012. godine, a „Borovo“ DD iz Vukovara, Republika Hrvatska, 16. maja 2012. godine , podneli su Ustavnom sudu ustavne žalbe protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10825/10 od 29. februara 2012. godine i protiv Zaključ ka Vlade Republike Srbije o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije od 26. decembra 2007. godine , zbog povrede načela podele vlasti utvrđenog članom 4. stav 2. i 4. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajemčenih prava utvrđenog članom 18. stav 1. i 2. Ustava, načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosilaca Samostalne pekarsk e, poslastičarske i ugostiteljk e uslužn e radnj e „Mirage“ Kraljevo, vlasnika Nenada Ilića iz Kraljeva i „Borovo“ DD iz Vukovara, Republika Hrvatska, izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10825/10 od 29. februara 2012. godine i protiv Zaključka Vlade Republike Srbije o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije od 26. decembra 2007. godine , zbog povrede načela podele vlasti utvrđenog članom 4. stav 2. i 4. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajemčenih prava utvrđenog članom 18. stav 1. i 2. Ustava, načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom, tako da s e postupak vodi pod brojem prvo formiranog predmeta Už-3570/2012.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su drugotuženi Samostalna pekarska, poslastičarska i ugostiteljka uslužna radnja „Mirage“ Kraljevo, vlasnika Nenada Ilića iz Kraljeva, u svojstvu kupca i prvotuženi „Borovo“ DD, u svojstvu prodavca, 7. februara 2008. godine, zaključili ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora u Kraljevu , overen kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ov. br. 1192/08 od 12. februara 2008. godine; da je u vreme zaključenja ugovora, prvotuženi kao prodavac bio upisan u javnom registru kod Službe za katastar nepokretnosti Kraljevo u listu nepokretnosti broj 6850 , KO Kraljevo kao vlasnik predmetnog poslovnog prostora; da je kupac rukovodeći se načelom pouzdanja upisa u javni registar, u skladu sa članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti sa prvotuženim zaključio predmetni ugovor; da s e pred Opštinskim sudom u Kraljevu vodio parnični postupak po tužbi drugotuženog, odnosno kupca, radi uvođenja u posed navedenog poslovnog prostora protiv „Boreli“ DP iz Sombora i da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1431/09 od 20. maja 2009. godine potvrđena prvostepena presuda kojom je obavezan tuženi DP „Boreli“ Sombor da se sa svim licima i stvarima iseli iz navedenog poslovnog prostora, kao i da je u istom postupku Vrhovni kasacioni sud presudom Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine zauzeo stanovište da je tužilac, odnosno kupac, stekao pravo svojine na osnovu ugovora o kupoprodaji koji je zaključen u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije; da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije razmatrao navode tuženih iz odgovora na žalbu, odnosno nije ispitivao da li je prvostepeni sud pravilno ocenio izvedene dokaze i primenio materijalno pravo; da se osporena presuda zasniva na obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine i pravnom shvatanju istog suda; da prvotuženi nije nastao privatizacijom samo delova preduzeća nekadašnjeg kombinata gume i obuće „Borovo“ koja se nalazila na teritoriji Republike Hrvatske, već privatizacijom celokupne imovine tog kombinata kao jedinstvenog pravnog subjekta, što potvrđuje rešenje o privatizaciji hrvatskog Fonda za privatizaciju broj 563-03-02/03-2003-38 od 24. septembra 2003. godine , od kog datuma predmetni poslovni prostor predstavlja privatnu svojinu prvotuženog, te ne može biti predmet privatizacije shodno odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, odnosno ne može biti pod posebnim režimom prometa shodno Uredbi o privremenoj zabrani raspolaganja nepokretnosti koja je važila do 1998. godine i Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ; da ugovorom o kupoprodaji nije povređen nijedan prinudni propis i da ne postoje materijalnopravni uslovi da se ugovor u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima proglasi ništavim; da se u konkretnom slučaju radi o diplomatskom reciprocitetu i da na sudu kao postupajućem organu nije da ispituje da li se isti ostvaruje u praksi, a da se o faktičkom reciprocitetu govori samo onda kada sticanje određenih prava od strane stranih privrednih subjekata nije garantovano ni međunarodnim sporazumom ni zakonima; da ukazuju na Rešenje Ustavnog suda IUp-127/2008 od 28. avgusta 2009. godine iz koga se jasno vidi da se ugovorni režimi svrstavaju u dve kategorije, a da je granični datum 30. decembar 1990. godine; da tužilac nije organizovan u pravnoj formi društvenog preduzeća shodno Uredbi o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, jer se po istoj ni u kom slučaju ne može organizovati kao društvo sa ograničenom odgovornošću, koje je po svojoj prirodi društvo kapitala; da je presudom Vrhovnog suda Srbije U-373/01 od 24. oktobra 2001. godine po tužbi podnosioca „Borovo“ DD, Vukovar, poništeno rešenje Vlade Republike Srbije 05 broj 023-1427/99 od 9. juna 1999. godine o davanju saglasnosti na izvršenu statusnu promenu tužioca „Boreli“ DP, Sombor , i to dve godine od izvršene statusne promene; da su u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu podnosioci ukazali na mišljenja Zastupnika građana 17-148/09 od 8. juna 2009. godine, Ministarstva pravde Republike Srbije, Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije i Ministarstva trgovine i turizma Republike Srbije; da su istakli da je povodom primene Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, Vlada Republike Srbije, na obrazloženi predlog Međuresorske radne grupe od 26. decembra 2007. godine , donela Zaključak kojim je u tač. 5, 6 . i 8 . dala konkretna uputstva i nalog sudovima opšte i posebne nadležnosti povodom sudskih postupaka, overe ugovora i raspolaganja imovinom obuhvaćenom Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na te ritoriji bivših republika SFRJ i da je Sporazum o pitanjima sukcesije potvrđen odgovarajućim Zakonom deo pozitivnog zakonodavstva i da je u hijerarhiji pravnih propisa koji ima jaču pravnu snagu od Uredbe, na kojoj tužilac zasniva svoje pravo. Podnosioci su, takođe , ukazali: na postupanje sudova u presudama Višeg trgovinskog suda Pž. 7922/08 od 5. marta 2009. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 6025/10 od 12. januara 2009. godine , u kojima je zauzeto suprotno stanovište od stanovišta zauzetog u osporenoj presudi; na rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 9354/12 od 13. marta 2013. godine, iz koga proizlazi da pitanje organizovanja tužioca, odnosno da li je tužilac organizovan u skladu sa Zakonom o preduzećima i Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritor iji bivših republika SFRJ predstavlja prethodno pitanje i na rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 4268/13 od 12. marta 2014. godine kojim je potvrđeno rešenje o odbijanju predloga tužioca za ponavljanje postupka sa pozivom na presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu , kao i Zaključak Vlade Republike Srbije o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije od 26. decembra 2007. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i spise predmeta Privrednog suda u Kraljevu P. 36/10 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, DP „Boreli“, Sombor, je podneo tužbu , 16. maja 2008. godine , Privrednom sudu u Kraljevu protiv tuženih „Borovo“ DOO, Republik a Hrvatska, Vukovar i Samostalne poslastičarsko pekarsko ugostiteljske radnje „Mirage, Kraljevo, vlasnika Nenada Ilića iz Kraljeva , kojom je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koja se sastoji od poslovnih prostorija u poslovno-stambenoj zgradi u ulici Srpskih ratnika broj 19 u Kraljevu, ukupne površine 355,929m2 označenoj na katastarskoj parceli broj 1105/3 , KO Kraljevo, zaključen 7. februara 2008. godine između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca i da ne proizvodi pravno dejstvo.

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 36/10 od 15. marta 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je prema tuženima ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koja se sastoji od poslovnih prostorija u poslovno-stambenoj zgradi u ulici Srpskih ratnika broj 19 u Kraljevu, ukupne površine 355,929m2 označenoj na katastarskoj parceli broj 1105/3 KO Kraljevo, zaključen 7. februara 2008. godine između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je u toku postupka utvrđeno da je na osnovu rešenja republičkog Geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Kraljevo broj 953-02-1704/2008-C od 18. juna 2008. godine, dozvoljen upis prava svojine na poslovnom prostoru u korist drugotuženog , po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti , od prvotuženog kao nosioca prava svojine , po osnovu ugovora overenog kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ov. broj 1192/2008; da je prvotuženi imao pravo vlasništva na spornoj nepokretnosti, tako da je na drugotuženog preneo pravo svojine koji se na osnovu ugovora o kupoprodaji uknjižio kao vlasnik u listu nepokretnosti, prema članu 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ; da je prilikom odlučivanja sud imao u vidu i odredbe člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, člana 82a Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 11. Uredbe o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije i da je u momentu kada je predmetni ugovor zaključen, prvotuženi raspolagao imovinom na način koji nije suprotan nijednoj imperativnoj normi, odnosno da ne postoji povreda nijednog imperativnog propisa koji upućuje na pravne posledice ništavosti. Pored toga, prvostepeni sud je cenio navode tužioca vezane za postojanje reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske, ali iste nije prihvatio , imajući u vidu član 1. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, kao i sa razloga što je rešenjem RGZ od 18. juna 2008. godine dozvoljen upis prava svojine sa prvotuženog na drugotuženog, na predmetnoj nepokretnosti. Osim toga, prvostepeni sud je u obrazloženju istakao da je presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 2186/08 od 23. decembra 2008. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde drugotuženog, prema tuženom – ovde tužiocu, da se sa svim licima i stvarima iseli iz poslovnog prostora koji je predmet tužbenog zahteva, koja presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1431/09 od 20. maja 2009. godine, a zaključkom Opštinskog suda u Kraljevu I. 962/09 je određeno sprovođenje izvršenja radi iseljenja tužioca iz spornih poslovnih prostorija i predaje poslovnog prostora izvršnom poveriocu, odnosno ovde drugotuženom.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10825/10 od 29. februara 2012. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Kraljevu P. 36/10 od 15. marta 2010. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 36/10 od 1. juna 2010. godine i utvrđeno da je apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 7. februara 2008. godine, a stavom drugim izreke su obavezani prvotuženi i drugotuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostpene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti; da je u toku prvostepenog postupka, na osnovu uvida u sudski registar utvrđeno da između tužioca i nekadašnjeg Kombinata gume i obuće “Borovo” iz Borova postoji kontinuitet, te da je tužilac imao pravo korišćenj a imovine koja je nekad bila imovina “Borova” i da je bio u posedu objekta kojim je prvotuženi raspolagao zaključenjem spornog ugovora; da je uvidom u izveštaj Službe za katastar nepokretnosti utvrđeno da je sporna nepokretnost od 1971. godine upisana kao društvena svojina na korisnika Kombinat gume i obuće “Borovo” po ugovoru o kupoprodaji, a da se po promeni iz 2001. godine, menja naziv firme i upisuje prvotuženi; da je uvidom u list nepokretnosti broj 6850 KO Kraljevo broj 953-1/13389/2008 od 3. juna 2008. godine utvrđeno da je na strani 2. pod brojem 3 . poseban deo 3/1 i 3 upisan prvotuženi sa udelom 1/1 u privatnoj svojini, a uvidom u izvod iz lista nepokretnosti broj 6850, Republičkog Geodetskog zavoda-Službe za katastar nepokretnosti u Kraljevu od 29. decembra 2008. godine , je utvrđeno da je na strani 1, drugi deo , pod brojem posebnog dela broj 3/1 i 3 upisan drugotuženi u privatnoj svojini , sa obimom udela 1/1 i da je prvostepeni sud izveo zaključak da je predmetnim ugovorom izvršeno raspolaganje imovinom od strane pravnog lica čije je sedište na području druge države odnosno Republike Hrvatske - bivše republike članice SFRJ, kao i da je ocena valjanosti ovakvog raspolaganja u zavisnosti kako unutrašnjeg poretka Republike Srbije, tako i zaključenog Sporazuma odnosno Zakona o potvrđivnju Sporazuma o pitanjima sukcesije. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude izrazio suprotan pravni stav, koji je rezultirao preinačenjem prvostepene presude i usvajanjem tužbenog zahteva iz sledećih razloga: što se Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje na pitanje imovine delova preduzeća u Republici Srbiji, koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta, koji ne postoji, jer je Republika Hrvatska gotov o svu imovinu pravnih lica iz Srbije prodala, pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije (2. jun 2004. godine) preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske i nije više u mogućnosti da vrati istu u naturalnom obliku, a nije donela propise o obeštećenju što prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo", koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati prava na imovini na celoj teritoriji bivše SFRJ; što je tužilac pravno lice organizovano kao društveno preduzeće registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom SRJ; što je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine, predstavlja deo važeće pravne regulative, a istom Uredbom u članu 2. propisano je da će se odlukom koju donose zaposleni, poslovna jedinica organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću, ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu Uredbe; što je početna imovina za osnivanje preduzeća imovina poslovne jedinice sa bilansom stanja na dan 31. decembra 1991. godine, a organizovanje društvenih preduzeća, odnosno pripajanje drugom preduzeću, uslovi i način korišćenja sredstava, otuđenje, opterećenje i raspolaganje društvenom imovinom navedenom Uredbom stavljeni su pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije i društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima nastavljaju sa radom u skladu sa ovom uredbom, uz pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu sa ovom Uredbom. Sledom rečenog, drugostepeni sud je zaključio da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti tužioca – Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i da prvotuženi spornim ugovorom nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i čiji je promet bio u posebnom režimu. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji od 1. januara 2008. godine, u članu 3. stav 5. propisano da se privatizuje kapital i imovina u društvenim preduzećima, osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ i da je članom 61. stav 3. istog zakona propisano da se sredstva ostvarena prodajom kapitala imovine preduzeća koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ. Drugostepeni sud je dalje naveo: da se stvarna prava na nepokretnostima, prema opšteprihvaćenom principu, cene prema zakonu mesta nalaženja stvari - lex rei sitae, te da je prema odredbi člana 1. Zakona o prometu nepokretnosti, promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drugačije određeno; da je promet nepokretnosti u smislu člana 2. ovog zakona , prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice uz naknadu ili bez naknade, kao i prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj i društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja; da se svojina po članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stiče po samom zakonu , na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem; da je pravni osnov sticanja prava svojine na nepokretnosti pravnim poslom, ugovor o prometu kojim prodavac na kupca može preneti samo onoliko prava koliko sam ima i da se bez postojanja valjanog pravnog osnova ni svojina na nepokretnosti ne može steći, bez obzira na izvršeni upis tog prava u katastru nepokretnosti, jep je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva. Naime, drugostepeni sud dalje nalazi: da prvotuženi u vreme zaključenja spornog ugovora o prodaji predmetnog poslovnog prostora nije bio vlasnik istog, pa na drugotuženog kao kupca nije mogao preneti pravo svojine, te ni drugotuženi nije mogao postati vlasnik sporne nepokretnosti, jer je tužilac u vreme zaključenja ugovora bio nosilac prava korišćenja; da je promet navedene nepokretnosti, saglasno Uredbi o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima pokretnim stvarima i pravima koja je važila do 2008. godine i Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, bio pod posebnim režimom, te da, je u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, sporni ugovor zaključen između tuženih apsolutno ništav u smislu čla na 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivan imperativnim propisima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno : da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i da je sudska vlast nezavisna (član 4. st. 2. i 4.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ust avom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunardnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava amo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.) ; da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica loklane samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) .

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, da će da osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, bi ti poštovani bez ikakve diskriminacije , da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ broj 26 /96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) je propisano: da se p ravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica (član 82.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da se izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a) ; da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d) .

Zakonom o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09 ) bilo je propisano da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti , u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.) ; da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to: prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade; prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci smatra ju da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije .

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupaca, a ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći pre svega od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, kojom je propisano da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom, Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije predstavlja prethodno pitanje.

Iz sadržine odredaba Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud nalazi da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine.

Prema stanovištu drugostepenog suda da Sporazumom o pitanjima sukcesije nije regulisano sticanje prava na imovini svojinskom transformacijom u postupku promene oblika organizovanja nosioca prava korišćenja na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji izvan sedišta prvotuženog i koja je izvršena posle odvajanja bivših republika u državi sedišta nosioca prava korišćenja, Ustavni sud, pre svega, nalazi da je potrebno poći od relevatnog datuma iz Priloga G (31. decembar 1990. godine), odnosno da je navedenog datuma prvotuženi imao pravo korišćenja na nepokretnosti u društvenoj svojini koja je predmet ovog spora.

Naime, ključno stanovište drugostepenog suda zasniva se na tome da je svojinska transformacija kod prvotuženog sprovedena 1994. godine, prema propisima Republike Hrvatske, kao države sedišta prvotuženog, koja tada nije bila u sastavu zajedničke države sa Republikom Srbijom, te da samim tim prvotuženi ima status stranog pravnog lica na koga se primenjuju odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu prava stranih lica u vezi sa sticanjem stvarnih prava na nepokretnostima, odnosno da strana pravna lica u Republici Srbiji mogu steći pravo svojine pod uslovima uzajamnosti. Međutim, Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.

Ustavni sud ukazuje i na ranija stanovišta sudova izražena u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine, koja je bila zastupljena i u praksi ranijeg Višeg trgovinskog suda, a kasnije Privrednog apelacionog suda (presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7922/08 od 5. marta 2009. godine, presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 9949/10 od 16. novembra 2010. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6025/10 od 12. januara 2011. godine ), prema kojima se pravila razlika između različitih situacija koje u fakticitetu mogu postojati. Naime, sudovi su stali na stanovište da nisu postojale zakonske smetnje da strano pravno lice proda nepokretnost na teritoriji Republike Srbije, jer je odredbom člana 82d Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno da strana pravna lica mogu pravnim poslom preneti pravo svojine na domaće pravno lice, kao i na strano prav no lice koje može steći pravo svojine. Posebno su sudovi isticali, da u obrnutoj situaciji, da je pravno lice iz Republike Hrvatske pravnim poslom kupilo nepokretnost na teritoriji Republike Srbije, takav ugovor ne bi mogli overiti naši sudovi, jer reciprocitet u sticanju nepokretnosti sa Republikom Hrvatskom nije uspostavljen, pošto naša fizička i pravna lica ne mogu pravnim poslovima steći nepokretnosti u Republici Hrvatskoj.

Pored toga, sudovi su bili i stanovišta da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, koje se odnose na otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine. Titular prava na predmetnoj nepokretnosti je bilo pravno lice sa sedištem na teritoriji države sukscesora SFRJ, koji je punovažnim pravnim poslom prenelo svoje pravo na domaće pravno lice koje je svoje pravo upisalo u katastar nepokretnosti, iz koga se utvrđuje kontinuitet isprava za sticanje prava svojine prvotuženog na predmetnoj nepokretnosti. U pogledu odredaba člana 82a Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , sudovi su smatrali da se ne radi o tome da strano pravno lice stiče pravo svojine na domaćoj nepokretnosti, već da se radi o zaštiti stečenih prava subjekata sa sedištem na teritoriji države sukcesora SFRJ, koje je u skladu sa pozitivnim propisima raspolagalo svojom nepokretnošću i prenelo pravo u obimu koji je imalo na domaće pravno lice, što je pravno dozvoljeno u smislu odredbe člana 82d Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Ustavni sud, dalje ukazuje da su zauzimanjem stava Vrhovnog kasacionog suda koji je kao pravni zaključak na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 27. decembra 2010. godine, preimenovan u pravno shvatanje na sednici 7. februara 2011. godine, verifikovanog 23. februara 2011. godine, sudovi primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije – u odnosu na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ, uslovili postojanjem faktičkog reciprociteta, a koje pravno shvatanje je izraženo i u presudi istog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine.

Međutim, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su sudovi u toku postupka, a iz izveštaja RGZ – Službe za katastar nepokretnos t Kraljevo utvrdili da je prvotuženi evidentiran kao vlasnik sa udelom 1/1 u privatnoj svojini na poslovnom prostoru koji je predmet ugovora o kupoprodaji, kao i da je drugotuženi takođe evidentiran kao vlasnik u privatnoj svojini sa obimom udela 1/1 . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud takođe, konstatuje da je prvostepeni sud izveo zaključak da je drugotuženom rešenjem republičkog Geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti od 18. juna 2008. godine dozvoljen upis prava svojine na poslovnom prostoru koji je predmet ugovora o kupoprodaji, te da je prvotuženi imao pravo vlasništva na spornoj nepokretnosti sa punim pravom koji je na osnovu kupoprodajnog ugovora preneo drugotuženom.

Ustavni sud, dalje, nalazi da je u toku postupka utvrđeno da je u korist prvotuženog izvršen upis prava na nepokretnosti u katastru nepokretnosti, a potom u korist i drugotuženog, kao i da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, a da sudovi ne mogu preispitivati tačnost upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži na način kako to zakon propisuje.

Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije u suštini ukazuje na neophodnost utvrđivanja odnosa imovine privatizovanog preduzeća koja je postojala u Republici Srbiji u momentu upisa dela preduzeća na osnovu Uredbe o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ (tužilac je organizovan u skladu sa navedenom Uredbom, i to od dela nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova) i aktuelne imovine koja postoji nakon poslovanja tog dela preduzeća. Ovo utoliko pre što je to rešenje u skladu sa pravilom međunarodnog privatnog prava prema kome je za statusna pitanja pravnog lica merodavno pravo države čiju državnu pripadnost ono ima, bez pretenzija da je izvršenom svojinskom transformacijom povređen domaći javni poredak.

Ustavni sud je mišljenja da je sa aspekta međunarodnog privatnog prava, potrebno raspraviti pitanje kvalifikacije izvršene svojinske transformacije, odnosno da li je reč o statusnom pitanju (za koje je merodavan lex societas), ili stvarnopravnom pitanju (koje se uređuje prema principu lex rei sitae). U prvom slučaju bilo bi merodavno strano pravo (države čiju pripadnost ima odnosno pravno lice), a u drugom – domaće pravo , kao pravo države mesta nalaženja (privatizovane) imovine.

U odnosu na primenu Zakona o privatizaciji, Ustavni sud nalazi da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07 od 26. decembra 2007. godine), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, u članu 3. stav 5. bilo propisano da se privatizuj u kapital i imovina društvenih preduzeća koja su osnovana od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a kako je postupak privatizacije celokupne imovine prvotuženog sproveden 24. septembra 2003. godine, to proizlazi da je poslovni prostor koji je predmet ugovora o kupoprodaji, pa može predstavljati predmet privatizacije shodno odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.

Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije cenio kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije prvotuženog, posebno imajući u vidu sadržinu člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije i primene merodavnog prava za rešavanje spornog slučaja, što predstavlja proizvoljno i arbitrerno zaključivanje redovnog suda, te je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, garantovano od redbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine, (videti na: www.ustavni.sud.rs).

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10825/10 od 29. februara 2012. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležan sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Kraljevu P. 36/10 od 15. marta 2010. godine, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, koji garantuje pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po žalbi tužioca odlučivao nadležan drugostepeni sud, te da je očigledno da podnosioci nisu ni koristili pravo na pravno sredstvo, jer u konkretnom slučaju nisu ni imali pravni interes za korišćenje pravnog sredstva. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. Ustava.

U odnosu na istaknute povrede načela iz člana 4. st. 2. i 4, člana 18. st . 1. i 2. i člana 21 . Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U odnosu na osporeni Zaključak Vlade Republike Srbije o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije od 26. decembra 2007. godine, Ustavni sud je, imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu ovog akta, utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o prodaji imovine sukcesora SFRJ

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti