Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3571/2010
18.09.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Miletić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Miletić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 396/99, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20668/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Miletić iz Beograda je 30. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milana Ivanovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, i prava iz čl. 6. i 13. i člana 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20668/10 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 396/99).

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložila činjenično stanje i tok osporenog parničnog postupka. Navela je: da je još 12. februara 1999. godine protiv nje kao tužene tužilac P. M. podneo tužbu, radi poništaja kupoprodajnog ugovora; da nadležni sudovi odugovlače ovaj parnični postupak već 11 i po godina; da ničim nije doprinela toliko dugom trajanju postupka jer se uredno odazivala svim pozivima suda i podnosila je brojne urgencije za ubrzanje postupka. Zahtevala je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po svojoj sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20668/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac P. M. je 12. februara 1999. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi poništaja kupoprodajnog ugovora. Tužbeni zahtev je preciziran 28. oktobra 1999. godine. Predmet je dobio broj P. 396/99.

Pred Petim opštinskim sudom u Beogradu održano je 11 ročišta za glavnu raspravu, dok pet ročišta nije bilo održano i to: tri zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno na zahtev tužioca, jedno na zahtev punomoćnika tužene budući da se nalazila u Nemačkoj. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem više svedoka.

Na ročištu od 4. marta 2003. godine na zahtev tužene, budući da tužilac nije došao na ročište a poziv mu je uručen, Peti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 396/99 da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 4. marta 2003. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4233/03, donetim po žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja o mirovanju postupka P. 396/99 od 4. marta 2003. godine, vraćeni su spisi predmeta P. 396/99 Petom opštinskom sudu u Beogradu na dalji postupak. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da iz navoda tužiočevog podneska označenog kao "žalba" proizlazi da se radi o predlogu za nastavak postupka.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 396/99 od 6. maja 2003. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog tužioca za nastavak postupka koji je u mirovanju od 4. marta 2003. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11454/03 od 6. novembra 2003. godine uvažena je žalba tužioca, ukinuto je rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 396/99 od 6. maja 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je dalje pred prvostepenim sudom održano 12 ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem više svedoka, suočenjem tužene i svedoka, suočenjem tužioca i svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, veštačenjem od strane sudskog veštaka grafologa i novim veštačenjem od strane veštaka iste struke, dok četiri ročišta nije bilo održano i to: dva iz procesnih razloga, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na zahtev tužioca.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom P. 40120/10 od 11. februara 2010. godine dostavio spise predmeta Višem sudu u Beogradu s obzirom na to da je po vrednosti predmeta spora nadležan Viši sud u Beogradu.

Pred Višim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 20668/10 i održano je dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je posle podnošenja ustavne žalbe Viši sud u Beogradu doneo presudu P. 20668/10 od 25. februara 2011. godine kojom je: u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji Ov. br. 1878/96, zaključen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 31. januara 1996. godine; u stavu drugom izreke naloženo je Katastru nepokretnosti brisanje upisa prava svojine na osnovu navedenog kupoprodajnog ugovora u korist Martić-Miletić Vere, te ponovni upis prava vlasništva u korist Petra Martića iz Beograda; u stavu trećem izreke tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5061/11 od 4. oktobra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P. 20668/10 od 25. februara 2011. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 167/13 od 6. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5061/11 od 4. oktobra 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, a članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno utvrđivanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina i devet meseci , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 1 2. februara 1999. godine do okončanja postupka .

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao 14 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Po oceni Suda, nezavisno od činjenice da je konkretni postupak zahtevao izvođenje većeg broja dokaza, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka ukazuje na to da nadležni sudovi nisu postupali u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, u cilju efikasnog okončanja postupka.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene meritorne odluke prošlo je 12 godina, drugostepena odluka je doneta posle godinu i po dana, a revizijska odluka posle pet meseci. U periodu do kraja 2009. godine, do kada je predmet bio u nadležnosti Petog opštinskog suda u Beogradu, dakle u jedanaestogodišnjem periodu trajanja prvostepenog postupka nije doneta ni jedna meritorna odluka, već je sud rešavao samo o procesnim pitanjima. Dakle, parnični postupak je ukupno trajao 14 godina pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom, što uvažavajući praksu Ustavnog suda, kao i kriterijume i merila međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer se uredno odazivala pozivima suda i postupala je po svim nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja, a takođe je više puta urgirala kod nadležnog suda tražeći ubrzanje postupka, dok neodržavanje jednog ročišta na zahtev njenog punomoćnika nema uticaja na odlučivanje ovog suda. Takođe, predmetni postupak je bio značajan za podnositeljku imajući u vidu sam predmet spora.

Dakle, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi u osporenom parničnom postupku nisu postupali u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i nisu preduzeli sve procesne radnje da bi se u predmetno m postupku odlučilo bez nepotrebnog odug ovlačenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedeletvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 396/99, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20668/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu tra janja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda podnositeljke da joj je u osporenom postupku povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi za povredu navedenog ustavnog prava jer su podnositeljki u predmetnom parničnom postupku stajala na raspolaganju sva zakonom propisana pravna sredstva koja je i koristila. U vezi navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnositeljke da joj se utvrdi povreda ovog prava bio preuranjen imajući u vidu da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo odlučeno o tužbenom zahtevu niti su bila iscrpljena pravna sredstva za zaštitu navedenog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u drugom delu tačke 1. izreke jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti