Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od preko 13 godina, kao i povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene propisa o troškovima postupka od strane drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz sela M, opština Mionica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Višeg suda u Beogradu Gž. 177/14 od 5. februara 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav drugi izreke presude Višeg suda u Beogradu Gž. 177/14 od 5. februara 2015. godine i određuje da drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine, u delu o troškovima postupka.

3. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12146/12.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz sela M, opština Mionica, izjavi o je Ustavnom sudu, 29. maja 2015. godine, ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke presude Višeg suda u Beogradu Gž. 177/14 od 5. februara 201 5. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je osporena presuda donet a.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je postupak započet podnošenjem tužbe 30. avgusta 2001. godine, a da je prvi put prvostepena međupresuda doneta 16. marta 2006. godine, kao i da se u kon kretnom slučaju ne radi o složenom postupku, te da tužilac svojim radnjama nije doprineo dužini trajanja postupka, koji je ukupno trajao 14, a pred drugostepenim sudom je vođen prvobitno pet godina, a drugi put tri godine, što ukupno čini osam godina.

Dalje, podnosilac ističe da Viši sud nije mogao da preinači rešenje o troškovima postupka i odluči da svaka stranka snosi svoje troškove, jer i pored načina na koji su opredeljeni troškovi prilikom donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine, tj. u ukupnom iznosu, sud je imao obavezu da uzme u obzir troškovnik kojim su opredeljeni troškovi prilikom donošenja pretdhodne presude P. 113/10 od 4. aprila 2011. godine iz kog razloga nije mogao da odbije troškove koji su već opredeljeni po ranijem uredno predatom troškovniku.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da je u osporenom parničnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da poništi stav drugi osporene drugostepene presude i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12146/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

M. M. iz sela M, opština Mionica, ovde podnosilac ustavne žalbe, podne o je 30. avgusta 2001. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Mesne zajednice sela M, opština Mionica, radi naknade materijalne štete .

Do donošenja međupresude, Prvi opštinski sud u Beogradu j e zakazao 15 ročišta, od kojih šest nije održano (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije; jedno jer je tužiocu van ročišta uručen podnesak tuženih, pa mu je ostavljen rok da se izjasni; jedno jer je tužilac tražio odlaganje, a uredno pozvani tuženi se nisu pojavili; jedno jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan i jedno radi preciziranja tužbenog zahteva).

Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo jedno geodetsko veštačenje (nalaz i mišljenje određenog sudskog veštaka su dostavljeni sudu 25. decembra 2003. godine), jedno veštačenje preko veštaka šumarske struke (nalaz i mišljenje određenog sudskog veštaka su dostavljeni sudu 15. januara 2004. godine), kao i dva dopunska veštačenja preko veštaka šumarske struke (nalaz i mišljenje tog veštaka su dostavljeni sudu 14. avgusta i 16. decembra 2005. godine).

Na ročištu održanom 14. maja 2004. godine, na koje je pristupila samo drugotužena, dok nisu pristupili uredno pozvani tužilac i prvotužena, parnični sud je doneo rešenje P. 6753/01, kojim je utvrdio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od tog datuma. Nakon što je 6. septembra 2004. godine, tužilac podneo predlog da se postupak nastavi, sud je sledeće ročište zakazao i održao 12. novembra 2004. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo međupresudu P. 6753/01 od 16. marta 2006. godine, kojom je utvrdio da postoji osnov potraživanja tužioca prema drugotuženoj zbog nadoknade materijalne štete nastale sečenjem stabala, te da će o ostalom delu tužbenog zahteva i troškovima postupka odlučiti naknadno.

U daljem toku postupka, parnični sud je zakazao 19 ročišta, od kojih 12 nije održano (jedno radi izjašnjenja tuženog na podnesak; jedno na predlog tužioca; jedno radi dostave podneska zastupniku drugotužene da se izjasni da li prihvata predloženu ličnost advokata; dva jer se predmet nalazio kod veštaka; jedno jer je tužilac tražio da se ročište odloži kako bi uplatio troškove veštačenja; jedno zbog sprečenosti sudije; tri jer drugotužena nije bila uredno pozvana; jedno zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu; jedno jer je tužiocu ostavljen rok da se izjasni na nalaz veštaka). Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo još jedno dopunsko veštačanje preko veštaka šumarske struke (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 10. februara 2011. godine).

Punomoćnik tužioca je na ročištu od 4. aprila 2011. godine, na kojem je zaključena glavna rasprava, podneo opredeljeni troškovnik.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. aprila 2011. godine doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 113/10, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i drugotuženu obavezao da mu naknadi materijalnu štetu u iznosu od 34.834,00 dinara; u stavu drugom izreke utvrdio da je tužba u odnosu na prvotuženu povučena; u stavu trećem obavezao drugotuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 190.352,00 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog od 2. juna 2011. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 11016/11 od 23. maja 2012. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo u st. 1. i 3. izreke, u kom delu je predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao jedno ročište – 5. septembra 2012. godine, na kojem je punomoćnik tužioca tražio troškove postupka u iznosu od 250.820,00 dinara.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu naknadi materijalnu štetu nastalu sečenjem bagremovih stabala u iznosu od 34.834,00 dinara; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u traženom iznosu od 250.820,00 dinara.

Tužena je protiv prvostepene presude izjavila žalbu 19. oktobra 2012. godine.

Postupajući po toj žalbi, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 9256/12 od 18. septembra 2013. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa nalogom da prvostepeni sud ukine klauzulu pravnosnažnosti koja je stavljena na međupresudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6753/01 od 16. marta 2006. godine.

Postupajući po tom nalogu, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 12146/12 od 22. novembra 2013. godine, kojim je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti međupresude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6753/01 od 16. marta 2006. godine, koja je stavljena 4. septembra 2006. godine.

Tužena je protiv međupresude izjavila žalbu 6. decembra 2013. godine.

Viši sud u Beogradu je, postupajući po žalbama tuženog , doneo drugostepenu presudu Gž. 177/14 od 5. februara 2015. godine ( koja je ovom ustavnom žalbom osporena u stavu drugom izreke), kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbe tužene kao neosnovane i potvrdio ožalbenu međupresudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6753/01 od 16. marta 2006. godine i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine; u stavu drugom izreke preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine u stavu drugom njene izreke, tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka . Ovo stoga što je našao da prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka prvostepeni sud nije primenio odredbu člana 163. Z PP koju je trebalo da primeni prilikom ocene da li tužilac ima pravo na naknadu troškova parničnog postupka. Naime, navedenom zakonskom odredbom je propisano da sud odlučuje o naknadi troškova na određeni zahtev stranke bez raspravljanja, a stranka je dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, zbog čega je prvostepeni sud pogrešno ocenio da tuženom pripada pravo na naknadu troškova parničnog postupka. Iz stanja u spisima proizilazi da je punomoćnik tužioca na ročištu za glavnu raspravu 5. septembra 2012. godine istakao zahtev za naknadu troškova parničnog postupka u kome je opredelio samo ukupan iznos troškova od 250.820,00 dinara, iako je stranka po zakonu dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, i to po osnovu i visini, uz navođenje svake parnične radnje za koju se traže troškovi i visine traženih troškova, zbog čega tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova parničnog postupka opredeljenih samo u ukupnom iznosu od 250.820,00 dinara , koji zahtev se , po nalaženju Višeg suda , ne može smatrati određenim i potpuno opredeljenim zahtevom za naknadu troškova parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama prip adaju u postupku (član 10.); da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, koji je dužna da dostavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči (član 164. st. 2. i 3.); da kad se ukine odluka protiv koje je podnet pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje, ostaviće se da se o troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci (član 166. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11 -Odluka US), koji je stupio na snagu tokom trajanja postupka, propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, a da je stranka zahtev za naknadu troškova dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlog o kome sud treba da odluči (član 159. st. 2. i 3.); da kad se ukine odluka protiv koje je izjavljen pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje, ostaviće se da se o troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci (član 161. stav 3.) .

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a sud je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, kao i da je zahtev za naknadu troškova dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči (član 163. st. 2. i 3.); da ako se ukine odluke protiv koje je izjavljen pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje, ostaviće se da se odluka o troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci (član 165. stav 3.).

5. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedeno pravo povređeno time što je Viši sud u Beogradu proizvoljno i arbitrerno primenio odredbe merodavnog prava o troškovima postupka .

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu pr ava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu ustavnog prava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je konstatovano da nije zadatak Evropskog suda da donosi odluku umesto domaćih sudova, jer su oni u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da će intervenisati samo ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbama drugotužene izjavljenim na međupresudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6753/01 od 16. marta 2006. godine i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine , potvrdio međupresudu i presudu, ali je preinačio odluku o troškovima, tako što je rešio da svaka st ranka snosi svoje troškove. Ovo shodno tome što je ocenio da iz spisa predmeta proizilazi da je punomoćnik tužioca na ročištu za glavnu raspravu od 5. septembra 2012. godine istakao zahtev za naknadu troškova parničnog postupka u kome je opredelio samo ukupan iznos troškova od 250.820,00 dinara, a bio je u obavezi po zakonu da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu i to po osnovu i visini .

Ustavni sud je ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju, pošao od toga da je zakonom propisano pravilo da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, koji zahtev je dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima (član 163. st 2. i 3. ZPP), kao i da iz spisa predmeta proizlazi da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe opredeljeni troškovnik podneo na ročištu održanom 4 . aprila 2011. godine, dakle na ročištu na kojem je zaključena glavna rasprava i doneta prva prvostepena presuda P. 113/10.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud ocenjujući da je podnosilac opredelio samo ukupan iznos troškova, zapravo pogrešno i na štetu podnosioca primenio navedenu odredbu Zakona o parničnom postupku, što je za posledicu imalo da mu je povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je stavom drugim izreke osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 177/14 od 5. februara 201 5. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio stav drugi osporene presude i odredio da drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 12146/12 od 5. septembra 2012. godine, u delu o troškovima postupka.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 30. avgusta 2001. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 5. februara 201 5. godine pred Višim sudom u Beogradu, donošenjem presude Gž. 177/14 osporene u stavu drugom izreke. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 13 godina i pet meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv Republike Srbije i Mesne zajednice sela M, radi naknade materijalne štete koja je nastala sečenjem stabala sa katastarskih parcela koje su u vlasništvu podnosioca . Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku sproveo jedno geodetsko veštačenje, jedno veštačenje preko veštaka šumarske struke, te tri dopune tog veštačenja , što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bio relativno činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ima o legitiman pravni interes da ce postupak okonča u razumnom roku , te da i pored toga što dva ročišta ni su održan a njegovom krivicom, svojim ponašanjem suštinski nije doprine o odugovlačenju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom parnice donete jedna međupresuda i dve prvostepene presude (od kojih su dve bile ukinute i predmet vraćan na ponovni postupak) i tri drugostepene odluke ( dva rešenj a i jedna presud a). Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je o tužben om zahtev u pravnosnažno odlučeno tek nakon skoro 13 i po godina od dana podnošenja tužbe . Ovo stoga što je i u odnosu na međupresudu kojom je bilo odlučeno o osnovu potraživanja ukinuta klauzula pravnosnažnosti , jer nije bila uredno dostavljena drugotuženom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju radilo o neprihvatljiv o dug om period u, sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

8. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12146/12. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno d užinu trajanja parničnog postupka, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.