Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Neefikasno postupanje sudova, uključujući duge periode neaktivnosti i ukidanje odluka, dovelo je do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Beočina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu u predmetu P. 53028/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 112/2005) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Beočina podneo je, 7. maja 2013. godine, preko punomoćnika Š. P, advokata iz Beočina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu u predmetu P. 53028/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 112/2005).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parnični postupak radi naknade štete zbog saobraćajne nezgode pokrenut 23. marta 2005. godine, da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 217/2013 od 7. marta 2013. godine, da je neosnovano dugo trajao, zbog čega je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja parničnog postupka. Pored toga, podnosilac je naveo i da je krivični postupak K – 38/97 neosnovano dugo trajao, jer se saobraćajna nezgoda dogodila 9. aprila 1995. godine, a presuda kojom je upućen na parnicu je postala pravnosnažna 31. maja 2004. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu P. 53028/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 112/2005), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. oktobra 2000. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu tužbu protiv tuženog „D. o.“ ad B, radi naknade štete, zbog saobraćajne nezgode. Rešenjem tog suda P. 577/2001 od 24. septembra 2001. godine postupak je prekinut do okončanja krivičnog postupka koji je vođen pred istim sudom pod brojem K. 38/97. Kako je krivični postupak okončan 15. oktobra 2002. godine, a presuda K. 38/97 postala pravnosnažna 31. maja 2004. godine, tužilac je 23. marta 2005. godine uputio sudu podnesak radi nastavka parničnog postupka i istim podneskom proširio dotadašnju tužbu i na tuženog Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore – Garantni fond, koji se protivio predloženom proširenju, pa je sud 23. februara 2006. godine doneo rešenje P. 112/2005, kojim se podnesak tužioca podnet sudu 23. marta 2005. godine smatra zasebnom tužbom. Tužilac je tužbom tražio naknadu nematerijalne i materijalne štete iz štetnog događaja koji se dogodio 9. aprila 1995. godine u ukupnom iznosu od 641.132,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka.

Tuženi je u odgovoru na tužbu (15. marta 2006.) istakao prigovor zastarelosti postraživanja. Do donošenja presude zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, jer tuženi nije uredno pozvan. U sprovedenom dokaznom postupku saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, obavljeno je medicinsko veštačenje od strane lekara specijaliste za neuropsihijatriju i ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, finansijsko veštačenje, stranke su se izjasnile u pogledu veštačenja i izvršen je uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 112/2005 od 8. aprila 2008. godine usvojen je prigovor zastarelosti i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u celini.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1562/2010 od 14. aprila 2010. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 112/2005 od 8. aprila 2008. godine, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme pravosuđa prešla nadležnost za odlučivanje, u predmetu pod brojem P. 53028/10. Do donošenja presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno jer niko od pozvanih lica nije pristupio na ročište, a jedno zbog neurednog pozivanja tuženog. Na održanim ročištima ponovo je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, sprovedeno je dopunsko medicinsko veštačenje i stranke su se izjasnile na nalaz i mišenje veštaka.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu P. 53028/2010 od 4. jula 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev u celini i obavezan tuženi da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu, kao i troškove postupka.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3724/2011 od 14. novembra 2011. godine žalba tuženog je usvojena, pa je prvostepena presuda P. 53028/2010 od 4. jula 20011. godine preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen.

Tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 376/2012 od 12. decembra 2012. godine prihvaćen je predlog Apelacionog suda u Novom Sadu da se o reviziji tužioca odlučuje na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je potrebno da se ujednači sudska praksa, ukinuta je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3724/2011 od 14. novembra 2011. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je odluka Apelacionog suda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 217/2013 od 7. marta 2013. godine žalba tuženog je delimično usvojena pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu P. 53028/2010 od 4. jula 2011. godine preinačena tako što je obaveza tuženog da tužiocu isplati određene novčane iznose na ime nematerijalne i materijalne štete smanjena, dok je u preostalom pobijanom nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana i odbijen zahtev tužioca u preostalom delu.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 8. aprila 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog parničnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 17. oktobra 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu, radi naknade štete, zbog saobraćajne nezgode, da je rešenjem tog suda P. 577/01 od 24. septembra 2001. godine postupak prekinut do okončanja krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan 31. maja 2004. godine, nakon čega je podnosilac podneskom od 23. marta 2005. godine tražio nastavak parničnog postupka proširenjem tužbe na novotuženog. Međutim, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe i zahteva za utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku P. 112/05, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak počev od 23. marta 2005. godine, do okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 217/2013 od 7. marta 2013. godine, trajao osam godina .

Navedeno trajanje parničnog postupka od osam godina , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da su u toku postupka sprovedena dva medicinska veštačenja i dopuna veštačenja i finansijsko veštačenje, budući da je za utvrđivanje određenih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, kao i da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio predlog Apelacionog suda u Novom Sadu da, o inače nedozvoljenoj reviziji tužioca, odlučuje u smislu člana 395. ZPP, s obzirom na to da je bilo potrebno da se ujednači sudska praksa, što ukazuje na određenu pravnu složenost predmeta.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da postupanje prvostepenog i drugostepenog suda nije bilo efikasno i delotvorno. Naime, prvostepeni sud je, nakon skoro godinu dana, od kada je tužilac tražio nastavak parničnog postupka sa predlogom da se isti smatra novom tužbom protiv novooznačenog tuženog, doneo rešenje P. 1125/2005 od 23. februara 2006. godine da se podnesak tužioca podnet sudu 23. marta 2005. godine smatra zasebnom tužbom. Nakon toga, prvostepeni sud je zakazivao ročišta za glavnu raspravu u primerenim vremenskim rokovima i prvu presudu P. 112/2005 doneo 8. aprila 2008. godine. Međutim, presuda je ukinuta po žalbi, rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1562/2010 od 14. aprila 2010. godine, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Prvostepeni sud je u ponovnom postupku, nakon godinu i po dana, doneo drugu presudu P. 53028/2010 od 4. jula 2011. godine, koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3724/2011 od 14. novembra 2011. godine, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Drugostepeni sud je dva puta odlučivao o žalbama protiv prvostepene presude u rokovima od po dve godine. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio predlog Apelacionog suda u Novom Sadu da o reviziji tužioca odlučuje na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je bilo potrebno da se ujednači sudska praksa, i našao da je odluka Apelacionog suda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica, koju je vodio radi naknade nematerijalne i materijalne štete, zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi, okonča u razumnom roku i da svojim ponašanjem nije doprineo da postupak duže traje.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu u predmetu P. 53028/2010 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P . 112/2005).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova i činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i ne delotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda podnosioca da je krivični postupak K – 38/97 neosnovano dugo trajao, jer se saobraćajna nezgoda dogodila 9. aprila 1995. godine, a presuda kojom je upućen na parnicu je postala pravnosnažna 31. maja 2004. godine, Ustavni sud je pošao od toga da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

8. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporava trajanje krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu u tom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti