Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog neizvršenja pravnosnažne presude za naplatu zarada. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, naložena hitna finalizacija izvršnog postupka i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Lukića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Lukića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 64/08 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9314/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Milorada Lukića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9314/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Lukić iz Čačka podneo je 29. jula 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Lj. Ranković, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetima P1. 64/08 i I. 1146/08 (I. 286/09 i I. 9314/10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni parnični postupak koji je vođen radi isplate razlike zarada, trajao pet godina, te da u izvršnom postupku, koji je usledio nakon okončanja parničnog postupka podnošenjem predloga za izvršenje 26. avgusta 2008. godine, postupajući sudovi, osim donošenja rešenja o izvršenju, nijednu drugu radnju usmerenu ka okončanju izvršenja nisu preduzeli. Navedeno je i da je osporeni izvršni postupak prekinut rešenjem od 26. maja 2010. godine, zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnicima. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu Ustavom zajemčenog prava i istaknut je zahtev za naknadu štete. U podnesku od 23. aprila 2012. godine, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je naveo da uređuje već podnetu ustavnu žalbu u pogledu zahteva za naknadu štete i predložio da Sud obaveže Republiku Srbiju da mu „isplati naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000,00 dinara“, a u podnesku od 20. marta 2013. godine podnosilac je istakao i povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u osporenim sudskim postupcima i tražio naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P1. 64/08 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1592/03) i Osnovnog suda u Čačku I. 9314/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 286/09 i I. 1146/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Milorad Lukić iz Čačka, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. avgusta 2003. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog A.D. „FRA“ Čačak, radi isplate razlike između pripadajuće i isplaćene zarade i drugih primanja po osnovu radnog odnosa. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P1. 1592/03. Predmet je prema naredbi postupajućeg sudije od 8. septembra 2003. godine spojen sa drugom parnicom pod brojem P. 1516/03.

Navedenoj parnici su spojene i druge parnice, tako da se ovde podnosilac ustavne žalbe, pored ostalih lica, pojavio kao jedan od tužilaca.

Opštinski sud u Čačku je 4. februara 2008. doneo presudu P1. 64/08 (P1. 1516/03) kojom su u njenom usvajajućem delu obavezani tuženi da tužiocima, između ostalog i podnosiocu ustavne žalbe, isplate na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade taksativno navedene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i da im naknade troškove parničnog postupka, dok je u stavu 9. izreke utvrđeno da je tužba tužilaca, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, u određenom delu povučena. Do donošenja navedene presude sud je zakazao 22 ročišta, koja su u najvećem broju održana. Na ročištu od 19. novembra 2003. godine sud je na predlog punomoćnika tužilaca odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1. 1719/03. Podneskom od 15. juna 2004. godine punomoćnik tužilaca je tražio nastavak postupka. Postupak je nastavljen 10. maja 2005. godine. Na održanim ročištima je sprovedeno osnovno i dopunsko finansijsko veštačenje na okolost postojanja poremećaja u poslovanju tuženog i visine razlike između isplaćene i pripadajuće zarade. Određen broj ročišta je odložen na predlog punomoćnika tužilaca , jer su u toku bili pregovori oko zaključenja poravnanja i mirnog okončanja parničnog postupka, pri čemu je za pojedine tužioce u istoj parnici postupak okončan povlačenjem tužbe, jer su sa tuženim zaključili poravnanje u vanparničnom postupku.

Protiv prvostepene presude tužioci su 3. aprila 2008. godine izjavili žalbu.

Okružni sud u Čačku je 7. maja 2008. godine doneo presudu Gž. 855/08 kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužilaca, a presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 64/08 od 4. februara 2008. godine potvrdio.

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 26. avgusta 2008. godine Opštinskom sudu u Čačku podneo predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika AD „Fabrika reznog alata“ iz Čačka i ostalih preduzeća koja su dužnici obaveze po presudi P1. 64/08 od 4. februara 2008. godine, i to zaplenom novčanih sredstava na računima izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Čačku je rešenjem I. 1146/08 od 2. septembra 2008. godine usvojio predlog za izvršenje, a zaključkom koji je donet istoga dana naloženo je Narodnoj banci Srbije - Odeljenju za prinudnu naplatu u Kragujevcu, da izvrši plenidbu novčanih sredstava sa računa dužnika na osnovu rešenja o izvršenju.

Zaključkom od 15. oktobra 2008. godine Opštinski sud u Čačku je od Narodne banke Srbije tražio podatke o tome da li je sprovedeno rešenje o izvršenju, odnosno o tome da li na računima dužnika postoje sredstva. Narodna banka Srbije je dopisom od 20. oktobra 2008. godine obavestila sud da se rešenje ne izvršava zbog toga što na računima dužnika nema dovoljno novčanih sredstava, nakon čega je sud dopisom od 27. novembra 2008. godine obavestio punomoćnika izvršnog poveri oca da na računima izvršnog dužnika nema novčanih sredstava radi eventualne promene sredstva izvršenja. Punomoćnik izvršnog poveri oca je 11. februara 2009. godine podneo predlog za promenu sredstva izvršenja tako što će se izvršenje sprovesti popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Čačku je rešenjem I. 286/09 od 26. februara 2009. godine usvojio predloženo izvršenje. Posle toga, Opštinski sud u Čačku nije preduzimao nikakve izvršne radnje. Podneskom od 25. novembra 2009. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je urgirao sudu da sprovede odobreno izvršenje.

Osnovni sud u Čačku, koji je preuzeo postupanje u ovom predmetu, je 26. maja 2010. godine doneo rešenje I. 9314/10 kojim je prekinuo postupak izvršenja zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnicima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 58. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 345.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka bilo je propisano da e u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, i da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku (član 9. st. 5. i 6.).

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije (član 14. st. 1. i 2.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje ili bilo koja druga mera postupka namirenja potraživanja (stav 1.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi državni organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.), da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (član 7.).

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, propisano je da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u ovom konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 64/08, kao i izvršni postupak koji se, nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 286/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9314/10. Ustavni sud nalazi da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke , broj aplikacije 18357/91, stav 40.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. avgusta 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, te da je nakon okončanja parničnog postupka započeo izvršni postupak 26. avgusta 2008. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Čačku, koji nije okončan, odnosno prekinut je rešenjem Osnovnog suda u Čačku I. 9314/10 od 26. maja 2010. godine, zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnicima.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da sudski postupci ukupno traju preko devet godina.

Navedeno trajanje parničnog i izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupci nisu okončani u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku koji je trajao nepunih pet godina, i pored većeg broja tužilaca i tuženih, nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca, jer se u njemu odlučivalo o isplati razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i ostalih primanja po osnovu rada.

Ispitujući njegovo ponašanje, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, jer je na ročištu od 19. novembra 2003. godine, na predlog njegovog punomoćnika, određen prekid postupka, što je dovelo do produženja postupka u trajanju od šest meseci, kada je podneskom od 15. juna 2004. godine zatražen nastavak postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Čačku doneo prvu presudu P1. 64/08 od 4. februara 2008. godine, nakon četiri godine, pet meseci i 16 dana od dana podnošenja tužbe, a da je Okružni sud u Čačku u kratkom roku odlučio o žalbi protiv navedene prvostepene presude rešenjem Gž. 855/08 od 7. maja 2008. godine, te da je parnični postupak ukupno trajao nepunih pet godina. Sumirajući sve navedene kriterijume i doprinos podnosioca ustavne žalbe produženju trajanja postupka od šest meseci, Ustavni sud smatra da je parnica u ukupnom trajanju, iako je pred prvostepenim sudom prekoračeno razumno trajanje postupka, zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Međutim, Ustavni sud je imao u vidu da su ustavnom žalbom osporeni parnični i izvršni postupak zajedno u celini i da se u skladu sa ranije navedenim stavom Ustavnog suda u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka, parnični i izvršni postupak moraju ceniti jedinstveno.

U vezi sa postupanjem sudova u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud napominje da u izvršnom postupku koji se vodio po predlogu podnosioca ustavne žalbe, nakon što je 20. oktobra 2008. godine Narodna banka Srbije izvestila Opštinski sud da se rešenje ne izvršava zbog toga što na računima dužnika nema dovoljno novčanih sredstava, taj sud nikakve druge radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja nije preduzimao, osim što je obavestio podnosioca da može da promeni sredstvo izvršenja, što je podnosilac i učinio, a sud dozvolio predloženu promenu izvršenja rešenjem I. 286/09 od 26. februara 2009. godine.

U takvoj situaciji, izvršni sud kada je utvrdio da nije moguće sprovesti izvršenje plenidbom novčanih iznosa sa računa izvršnih dužnika, imao je obavezu da pokuša sprovođenje izvršenja - popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika, upravo onako kako je to i odredio.

U odnosu na činjenicu da je predmetni izvršni postupak u prekidu u periodu od 26. maja 2010. godine i da je, u međuvremenu, stupio na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2012. godine, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje koje se postavlja i u konkretnom slučaju, a tiče se postupanja ne samo nadležnog izvršnog suda, već i Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje postupka restrukturiranja nad subjektima privatizacije (videti npr. Odluke Ustavnog suda Už - 1918/2010 i Už - 3531/2010 na www.ustavni.sud.rs). U pomenutim Odlukama Ustavni sud je, ukazujući na svoj stav izražen u Rešenju IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine prema kojem nakon 31. decembra 2008. godine više nije bilo moguće sprovoditi restrukturiranje, zaključio da se subjekti privatizacije nakon označenog datuma više nisu mogli nalaziti u postupku restrukturiranja zbog čega nisu ni postojali razlozi za prekid izvršnih postupaka. Stoga, Ustavni sud nalazi, pozivajući se na obrazloženja data u svojim Odlukama Už-1918/2010 i Už-3531/2010, da okolnost što je izvršni postupak bio u prekidu u vremenu od preko dve godine zbog restrukturiranja dužnika ne može biti opravdanje za činjenicu da izvršenje ni nakon četiri godine nije sprovedeno.

Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo načelno pravno shavtanje da se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu navedeno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama upravljenim prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da na sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, nema uticaja odredba člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da su predmet izvršenja neizmirene zarade podnosioca ustavne žalbe. Naime, to su potraživanja koja, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, predstavljaju pravičnu naknadu za rad i kojih se niko ne može odreći. Ustavni sud, takođe, ističe da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je u periodu od preko četiri godine onemogućen da mirno uživa svoju imovinu, te se svako dalje nesprovođenje izvršenja ne može smatrati srazmernim i opravdanim ograničenjem prava podnosioca u cilju zaštite javnog interesa. Ustavni sud stoga nalazi da ni iz tog razloga, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

U vezi sa svim prethodno iznetim, a posebno obzirom na to da pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 64/08 od 4. februara 2008. godine nije izvršena ni nakon četiri godine od podnošenja predloga za izvršenje, Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom i izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i doneo Odluku kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na imovinu koje podnosilac zasniva na tvrdnjama o neažurnom postupanju sudova, Ustavni sud je konstatovao da je presudom parničnog suda delimično usvojen njegov tužbeni zahtev i da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine ovako označenog ustavnog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. S tim u vezi, a polazeći od navoda koji su istaknuti u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu u parničnom postupku, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u odnosu na parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 64/08, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Prema stanovištu Ustavnog suda isključivo zbog neizvršavanja pravnosnažne i izvršne sudske odluke u periodu od preko četiri godine , podnosiocu ustavne žalbe je povređeno pravo na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, prema stavu Ustavnog suda, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava ( videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine.) Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine ( videti odluke istog suda u predmetima '' Kačapor i dr. protiv Srbije'', '' Burdov protiv Rusije'').

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9314/10.

8. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da osporeni parnični postupak nije zadovoljio standarde suđenja u razumnom roku, a da u predmetnom izvršnom postupku nisu postojali zakonski razlozi za nesprovođenje prinudnog izvršenja, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Imajući u vidu da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 20. marta 2013. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 5. izreke odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

10. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti