Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Miloša Milutinovića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i izvršnom postupku koji traju preko devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje izvršnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Milutinovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veće održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Milutinovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1261/03 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9316/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Miloša Milutinovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9316/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Miloša Milutinovića na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Milutinović iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 29. jula 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Lj. Ranković, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetima P1. 1261/03 i I. 290/09 ( kasnije I. 9316 /10).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni parnični postupak, koji je vođen radi isplate razlike zarade, trajao četiri godine, te da u izvršnom postupku, koji je usledio nakon okončanja parničnog postupka podnošenjem predloga za izvršenje 26. februara 2009. godine, postupajući sudovi, osim donošenja rešenja o izvršenju, nijednu drugu radnju usmerenu ka okončanju izvršenja, nisu preduzeli. Navedeno je i da je osporeni izvršni postupak prekinut rešenjem od 26. maja 2010. godine, zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnicima. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i istaknut je zahtev za naknadu štete, kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe. Podneskom od 23. aprila 2012. godine podnosilac je opredelio visinu tražene nematerijalne štete, a u podnescima od 16. i 18. marta 2013. godine podnosilac je istakao i povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u osporenim sudskim postupcima i tražio naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 290/09 od 2. marta 2009. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P1. 1261/03 i P1. 220/04 i Osnovnog suda u Čačku I. 9316/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 290/09), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Miloš Milutinović iz Čačka, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. februara 2004. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog A.D. „FRA“ Čačak, radi isplate razlike između pripadajuće i isplaćene zarade i drugih primanja po osnovu radnog odnosa. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P1. 220/04. Predmet je prema naredbi postupajućeg sudije spojen sa ranije pokrenutom parnicom pod brojem P1. 1261/03.

Navedenoj parnici su spojene i druge parnice, tako da se ovde podnosilac ustavne žalbe, pored ostalih lica, pojavio kao tužilac.

Opštinski sud u Čačku je 25. avgusta 2008. doneo presudu P1. 1261/03 kojom su u njenom usvajajućem delu obavezani tuženi da tužiocima, između ostalog i podnosiocu ustavne žalbe, isplate na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade taksativno navedene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i da im naknade troškove parničnog postupka. Do donošenja navedene presude sud je zakazao 23 ročišta, koja su u najvećem broju održana. Na održanim ročištima je sprovedeno osnovno i dopunsko finansijsko veštačenje na okol nost postojanja poremećaja u poslovanju tuženog i visine razlike između isplaćene i pripadajuće zarade. Određen broj ročišta je odložen na predlog punomoćnika tužilaca jer su u toku bili pregovori oko zaključenja poravnanja i mirnog okončanja parničnog postupka, pri čemu je za pojedine tužioce u istoj parnici postupak okončan povlačenjem tužbe, jer su sa tuženim zaključili poravnanje u vanparničnom postupku.

Prvostepena presuda je postala pravnosnažna i izvršna 7. novembra 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 26. februara 2009. godine Opštinskom sudu u Čačku podneo predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika AD „Fabrika reznog alata“ iz Čačka i ostalih preduzeća koja su dužnici obaveze po presudi P1. 1261/03 od 25. avgusta 2008. godine, i to zaplenom novčanih sredstava na računima izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Čačku je rešenjem I. 290/09 od 2. marta 2009. godine usvojio predlog za izvršenje i zaključkom koji je donet istog dana naložio Narodnoj banci Srbije - Odeljenju za prinudnu naplatu Kragujevac, da izvrši plenidbu novčanih sredstava sa računa dužnika na osnovu rešenja o izvršenju. Posle toga, Opštinski sud u Čačku nije preduzimao nikakve izvršne radnje.

Osnovni sud u Čačku, koji je preuzeo postupanje u ovom predmetu, je 26. maja 2010. godine doneo rešenje I. 9316/10 kojim je prekinuo postupak izvršenja zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnicima. Podneskom od 27. aprila 2011. godine punomoćnik izvršnih poverilaca je tražio nastavak postupka.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem I. 9316/10 od 8. jula 2011. godine nastavio postupak izvršenja u predmetu I. 9316/10 (ranije I. 290/09), sa pozivom na pravno shvatanje građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je predviđeno da „izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju se neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati“.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem Ipv. 216/11 od 15. novembra 2011. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor izvršnih dužnika izjavljen na rešenje Osnovnog suda u Čačku I. 9316/10 od 8. jul 2011. godine, a rešenjem od 21. maja 2012. godine odbacio kao nedozvoljen predlog izvršnih dužnika za odlaganje sprovođenja izvršenja u predmetu Osnovnog suda u Čačku I. 9316/10.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 58. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 345.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, i da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku (član 9. st. 5. i 6.).

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije (član 14. st. 1. i 2.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje ili bilo koja druga mera postupka namirenja potraživanja (stav 1.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi državni organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.), da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (član 7.).

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, propisano je da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u ovom konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1261/03, kao i izvršni postupak koji se, nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 290/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9316/10. Ustavni sud nalazi da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke, broj aplikacije 18357/91, stav 40.). Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo protekli period, od dana kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku - 9. februara 2004. godine do danas.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da sudski postupci ukupno traju preko devet godina i da još uvek nisu okončani.

Navedeno trajanje parničnog i izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupci nisu okončani u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se ceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak po tužbi Miloša Milutinovića, ovde podnosioca ustavne žalbe (pokrenut 9. februara 2004. godine), trajao preko četiri godine i da u postupku i pored većeg broja tužilaca i tuženih, nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca, jer se u njemu odlučivalo o isplati razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i ostalih primanja po osnovu rada.

Ispitujući njegovo ponašanje, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, iako je Ustavni sud imao u vidu da je određen broj ročišta odložen na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, jer su u toku bili pregovori oko zaključenja poravnanja, pri čemu je za pojedine tužioce u istoj pravnoj stvari postupak i okončan zaključenjem vansudskog poravnanja i povlačenjem tužbe. Sud je ocenio da ova okolnost nije značajno doprinela dužini trajanja parničnog postupka.

U vezi sa postupanjem sudova u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud napominje da predmetni izvršni postupak već traje četiri i po godine i da još uvek nije okončan. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da Opštinski sud nakon što je 2. m arta 2009. godine doneo rešenje kojim je dozvolio predloženo izvršenj e do 26. maja 2010. godine, kada je prekinut postupak izvršenja, nijednu konkretnu radnju usmerenu ka okončanju postupak izvršenja nisu preduzeli, kao ni nakon određivanja nastavka postupka izvršenja u predmetu I. 9316/10 (ranije I. 290/09), sa pozivom na pravno shvatanje građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda.

U odnosu na činjenicu da je predmetni izvršni postupak u prekidu u periodu od 26. maja 2010. godine i da je, u međuvremenu, stupio na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2012. godine, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje koje se postavlja i u ovom konkretnom slučaju, a tiče se postupanja ne samo nadležnog izvršnog suda, već i Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje postupka restrukturiranja nad subjektima privatizacije (videti npr. Odluke Ustavnog suda Už-1918/2010 i Už- 3531/2010 na www.ustavni.sud.rs).

Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo načelno pravno shavtanje da se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu navedeno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama upravljenim prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da na sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, nema uticaja odredba člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da su predmet izvršenja neizmirene zarade podnosilaca ustavne žalbe. Naime, to su potraživanja koja, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, predstavljaju pravičnu naknadu za rad i kojih se niko ne može odreći. Ustavni sud, takođe, ističe da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno prav nosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnosi oci ustavne žalbe su u periodu od preko četiri godine onemogućen i da mirno uživa ju svoju imovinu, te se svako dalje nesprovođenje izvršenja ne može smatrati srazmernim i opravdanim ograničenjem prava podnosi laca u cilju zaštite javnog interesa. Ustavni sud stoga nalazi da ni iz tog razloga, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

U vezi sa svim prethodno iznetim, a posebno obzirom na to da pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 1261/03 od 25. avgusta 2008. godine nije izvršena ni nakon više od četiri i po godine od podnošenja predloga za izvršenje, Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom i izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na imovinu koju podnosilac zasniva na tvrdnjama o neažurnom postupanju sudova, Ustavni sud je ocenio da podnosi ocu pomenuto ustavno pravo ni na koji način nije moglo biti povređeno u parničnom postupku, imajući u vidu da je presudom parničnog suda usvojen nje egov tužbeni zahtev. Prema stanovištu Ustavnog suda, isključivo zbog neizvršavanja pravnosnažne i izvršne sudske odluke u izvršnom postupku, podnosi ocu ustavne žalbe je povređeno pravo na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, prema stavu Ustavnog suda, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine.) Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 9316/10.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnih sudskih postupaka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu materijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 18. marta 2013. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu materijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. S obzirom na sve napred izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević