Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za uplatu doprinosa, koji je trajao preko sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja upravnih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . A . iz Cikota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac u predmetu D broj 107611, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. A . iz Cikota je , 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika S . F, advokata iz Loznice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12811/11 od 14. marta 2013. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21, 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac u predmetu D broj 107611. Podnositeljka je postavila zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, te je tražila i da joj se nadoknade troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

Ustavnom žalbom se osporava presuda suda kojom je pravnosnažno odbijen zahtev podnositeljke za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. septembra 1992. godine do 16. juna 1999. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac D broj 107611, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. januara 2006. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. septembra 1992. do 16. juna 1999. godine, koji je rešenjem tog organa broj 107611 od 1. novembra 2006. godine odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 15. decembra 2006. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko osiguranje – Direkcija broj 56973 od 21. januara 2007. godine.

Podnositeljka je 20. aprila 2007. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta podnela tužbu nadležnom sudu. Presudom Okružnog suda u Šapcu U. 64/07 od 1. oktobra 2007. godine, između ostalog, poništeno je navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Drugostepeni organ uprave je rešenjem broj 56973 od 3. novembra 2009. godine ponovo odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 1. novembra 2006. godine.

Podnositeljka je i protiv ovog konačnog upravnog akta podnela tužbu nadležnom sudu. Drugostepeni organ je, povodom tužbe podnositeljke, doneo rešenje broj 56973 od 7. jula 2010. godine, kojim je određeno da se menja rešenje tog organa od 3. novembra 2009. godine tako što se žalba podnositeljke uvažava, poništava rešenje prvostepenog organa i predmet vraća tom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 181.12-4 3916/06 od 19. maja 2011. godine kojim je ponovo odbijen predmetni zahtev podnositeljke jer nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 28. jula 2011. godine izjavila žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj S-56973 od 16. septembra 2011. godine odbijena kao neosnovana.

Podnositeljka je 21. novembra 2011. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 12811/11 od 14. marta 2013. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu podnositeljke nalazeći da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je odbio zahtev podnositeljke za utvrđivanje prava na uplatu doprinosa za period od 1. septembra 1992. godine do 16. juna 1999. godine, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 2. Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih ("Službeni glasnik RS", broj 85/05), te da je za svoju odluku dao razloge koje je kao dovoljne i na zakonu zasnovane prihvatio i Upravni sud; da je prvostepeni organ proverom u matičnoj evidenciji i na osnovu dokaza u spisima predmeta utvrdio da podnositeljka u spornom periodu nije bila prijavljena na osiguranje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor (član 62.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu, da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 63.).

Odredbe važećeg Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), kojima je uređeno pitanje pravnih posledica poništenja akta u upravnom sporu, kao i rok i uslovi za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave, su gotovo identične navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Članom 2. Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih ("Službeni glasnik RS", broj 85/05) propisano je da pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim Zakonom ima lice koje je u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine bilo u radnom odnosu u preduzeću (privrednom društvu), ustanovi, banci, organizaciji i zemljoradničkoj zadruzi u Republici Srbiji (u daljem tekstu: poslodavac), a koje je u tom periodu bilo prijavljeno na osiguranje, za vreme za koje mu doprinos nije plaćen.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 13. januara 2006. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. septembra 1992. do 16. juna 1999. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 12811/11 od 14. marta 2013. godine.

Ustavni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za nešto više od sedam godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da nadležni organi o njenom zahtevu odluče u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je, prema dosadašnjoj praksi Suda, kao i saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, podnositeljka bila dužna da iskoristi mogućnosti koje su joj pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka. Od podnositeljke koja traži zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku se traži da je blagovremeno koristila sva zakonom propisana pravna sredstva koja imaju za cilj ubrzanje postupka. Polazeći od navedenog, te od dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i dostavljenih spisa predmeta prvostepenog organa uprave, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije koristila sva procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije kojima bi pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Konkretno, saglasno članu 63. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, podnositeljka je već nakon 30 dana imala pravo da zatraži od drugostepenog organa da donese novi upravni akt u izvršenju presude suda, a što podnositeljka nije blagovremeno učinila, pa je nakon poništenja konačnog upravnog akta 1. oktobra 2007. godine novi donet tek 3. novembra 2009. godine, odnosno nakon više od dve godine. Takođe, nakon što je rešenjem drugostepenog organa od 7. jula 2010. godine poništeno rešenje prvostepenog organa, taj organ je novo rešenje doneo 19. maja 2011. godine, dakle nakon deset meseci. Podnositeljka ni u ovom slučaju nije nakon 30 dana od dana vraćanja predmeta prvostepenom organu na ponovno odlučivanje koristila procesnopravna sredstva kojima bi pokušala da doprinese ubrzanju postupka.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje upravnih organa prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da su za sedam godina u predmetnom postupku doneta dva prvostepena rešenja, četiri rešenja drugostepenog organa i da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud, takođe, ukazuje da upravni organi nisu postupali u zakonom propisanim rokovima pri odlučivanju o zahtevu, odnosno žalbi podnositeljke, niti su poštovali zakonom propisane rokove za postupanje u ponovnom postupku nakon vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i ponašanje same podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu tvrdnje podnositeljke da joj je osporenom presudom Upravnog suda U. 12811/11 od 14. marta 2013. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da su najpre organi uprave, a potom i Upravni sud, propustili da brižljivo i potpuno sagledaju sve činjenice od značaja za odlučivanje. Podnositeljka, u suštini, izražava nezadovoljstvo ishodom upravnosudskog postupka, ponavljajući pri tome navode koje je već isticala u pravnim sredstvima koje je koristila u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu podnositeljke kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge. Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud izneo jasne razloge za zauzet stav da se podnositeljki u navedenom periodu ne može priznati pravo na uplatu doprinosa iz razloga što nije ispunjen jedan od uslova propisan navedenom odredbom člana 2. Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih, a to je da je podnositeljka u traženom periodu bila prijavljena na osiguranje. Navodi podnositeljke ustavne žalbe, a koje je, takođe, isticala u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, da je prilikom požara kod poslodavca izgorela celokupna dokumentacija koja je, između ostalog, potvrđivala da je podnositeljka bila u radnom odnosu kod poslodavca i da je bila prijavljena na osiguranje, nije od uticaja na drugačije odlučivanje, imajući u vidu da upravo pravnosnažna presuda na osnovu priznanja Opštinskog suda u Loznici P1. 413/07 od 20. novembra 2007. godine potvrđuje da podnositeljka nije u tom periodu bila prijavljena na osiguranje, te je navedenom presudom poslodavac, kao tuženi, obavezan da tu zakonsku obavezu ispuni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je osporenom presudom povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Međutim, podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom, pre svega, jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost odluke koja se osporava, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Što se tiče istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Navodi o povredama načela neposredne primene zajemčenih prava, ograničenja ljudskih i manjinskih prava i zaštite ljudskih i manjinskih prava, svode se, u suštini, na već ocenjene tvrdnje o nepravičnom suđenju, zbog čega se Ustavni sud ovim navodima nije posebno bavio.

Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi postavio i zahtev za naknadu materijalne štete u opredeljenom iznosu na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sa kamatom, Ustavni sud konstatuje da je ovaj zahtev bespredmetan, imajući u vidu da je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Upravnog suda.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.