Ustavna žalba zbog nezakonitog lišenja slobode od strane policije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na slobodu i bezbednost. Podnosilac je zadržan u policijskoj stanici bez uručenog rešenja o zadržavanju i bez pouke o pravima, što lišenje slobode čini nezakonitim, dok je deo žalbe o nehumanim uslovima odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3576/2016
04.03.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momira Turudića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republ ike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Momira Turudića i utvrđuje da je radnjama Policijske uprave za grad Beograd – Policijske stanice Stari grad koje se odnose na zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u prostorijama policijske stanice, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na slobodu i bezbednost, zajemčeno članom 27. Ustav a Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Momira Turudića izjavljena protiv radnje boravka u podrumskim prostorijama za zadržavanje Policijske uprave za grad Beograd – Policijske stanice Stari grad, zbog povrede prava iz čl. 25. i 28. Ustava Republike Srbije.

3. Odluku objaviti u „ Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momir Turudić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 3. maja 201 6. godine, preko punomoćnika Vesne Petrović i Nikole Kovačevića iz Beogradskog centra za ljudska prava, ustavnu žalbu protiv radnji Policijske uprave za grad Beograd – Policijska stanica Stari g rad od 4. aprila 2016. godine, zbog povrede prava i načela iz čl. 22, 25, 27, 28. i 29. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 3, 5. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac obrazlaže povredu prava iz čl. 27, 28. i 29. Ustava navodima:

- da je 4. aprila 2016. godine, u vremenskom periodu od 13 h 15min do 16h 10min, nezakonito i arbitre rno lišen slobode, od strane policijskih službenika PS Stari grad;

- da mu nikada nisu saopšteni razlozi lišenja slobode, niti činjenica da je osumnjičen za krivično delo falsifikovanje novca;

- da mu nikada nije uručena odluka o lišenju slobode (rešenje o zadržavanju), kao i zapisnik o zadržavvanju;

- da nije usmeno ili putem pisanog obrasca koji sadrži pobrojana prava dovedenog i zadržanog lica, poučen o svojim pravima tj pravima osobe lišene slobode;

- da mu nikada nije izdata potvrda o privremeno oduzetim predmetima;

- da mu je onemogućeno da o svom lišenju slobode obavesti treću osobu (u konkretnom slučaju svoju suprugu) i advokata/pravnog zastupnika;

- da mu je uskraćena mogućnost da se na adekvatan način izjasni o svom zdravstvenom stanju i na taj način dovede u pitanje njegovo smeštanje u nehumane i ponižavajuće uslove koji vladaju u podrumskim prostorijama za zadržavanje PS Stari grad.

Povreda prava iz čl. 25. i 28. Ustava se obrazlaže time što je 4. aprila 2016. godine „podnosilac smešten u podrumske prostorije Policijske stanice Stari grad. Prostorija za policijsko zadržavanje u kojoj je podnosilac boravio veličine je oko 6 metara kvadratnih. U njoj se nalazi tzv. betonska kocka na kojoj je smešten drveni ležaj/daska. Veštačko osvetljenje u prostoriji je izuzetno loše, dok je zbog činjenice da je prostorija smeštena u podrumu, kao i zbog toga što je prozor pokriven metalnom pločom, dotok prirodne svetlosti i vazduha praktično nemoguć. U trenutku kada je podnosilac boravio u prostoriji higijena je bila na izuzetno lošem nivou. Ceo pod bio je prekriven urinom, zidovi su bili prljavi i neokrečeni, sa tragovima i mrljama ljudskog izmeta …“.

Takođe, povreda prava na efikasan i delotvoran pravni lek se obrazlaže navodima da „sama činjenica da nije doneta odluka o njegovom lišenju slobode (koje je trajalo od trenutka kada je podnosilac ušao u policijsko vozilo (13h 15min), pa sve do okončanja službene radnje prikupljanja obaveštenja od građana koje je okončano u 16h 10min), podnosilac nije bio u mogućnosti da uloži žalbu“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije i dopisa Policijske uprave za grad Beograd – Policijska stanica Stari grad 03/16/23 broj 214-126/18 od 21. novembra 2018. godine utvrdio:

- da je podnosilac ustavne žalbe Momir Turudić doveden u Pol icijsku stanicu Stari grad u 14h 15min, a da je pušten u 16h 20min;

- da iz izveštaja o primenjenom ovlašćenju – vrsta ovlašćenja naređenje, proističe da je policajac Z.V, na osnovu člana 73. Zakona o policiji, podnosiocu ustavne žalbe naredio da ruke dovede u položaj iza leđa radi upotrebe sredstava za vezivanje; u izveštaju je navedeno da se Momir Turudić nije žalio na postupak ovlašćenog službenog lica;

- da iz izveštaja o primenjenom ovlašćenju – vrsta ovlašćenja sredstvo prinude, proizlazi da je policajac Z.V. prema Momiru Turudiću, na osnovu člana 114. Zakona o policiji, 4. aprila 2016. godine od 14h 09min do 14h 15min primenio sredstvo za vezivanje radi spre čavanja bekstva i pružanja otpora; u izveštaju je navedeno da se Momir Turudić nije žalio na postupak ovlašćenog službenog lica;

- da iz izveštaja o primenjenom ovlašćenju – dovođenje proizlazi da je policajac Z.V. 4. aprila 2016. godine proizlazi da je Momir Turudić doveden iz Unikredit banke, zbog posedovanja lažne novčanice. U izveštaju je navedeno da se Momir Turudić nije žalio na postupak ovlašćenog službenog lica;

- da iz pregleda podataka o dovedenom licu broj 852/16 proizlazi da je Momir Turudić 4. aprila 2016. godine doveden iz ulice Rajićeve br. 27-29, zbog posedovanja falsifikovane novčanice od 50 evra , da je kao razlog dovođenja naveden informativni razgovor u svojstvu građanina , kao i da dovedeno lice ne želi nikoga da obavesti; takođe, navedeno je da je od strane radnika OZSK-a S.C. konsultovan dežurni tužilac Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu koji se izjasnio da se od lica uzme službena beleška o obaveštenju primljenom od strane građana, kao i da nema krivičnog dela;

- da je u službenoj belešci Policijske uprave za grad Beograd – Policijska stanica Stari grad od 4. aprila 2016. godine konstatovano da je „službena beleška grad povodom obavljene konsultacije sa dežurnim tužiocem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u vezi dovođenja Momira Turudića. Dana 4. aprila 2016. godine u 15h 35min konsultovan je dežurni tužilac Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu T.M. koja je naložila da se od istog uzme službena beleška o obaveštenju primljenom od građana, a nakon toga sa svim ostalim spisima dostavi Drugom odeljenju UKP-a na dalji rad i postupanje“;

- da je u službenoj belešci o obaveštenju primljenom od građanina Momira Turudića, između ostalog, navedeno: „ dana 4. aprila 2016. godine, oko 12h o tišao sam u Unikredit banku u Rajićevoj ulici, gde sam sa računa svoje supruge I.I.T, na koji sam ovlašćen podigao 440.000 dinara, koje je kao platu i godišnji bonus dobila moja supruga pre par dana. Pošto smo odlučili da taj novac pretvorimo u devize, otišao sam do nekoliko menjačnica koje se nalaze u blizini ulice Knez Mihajlove. Pošto u dve menjačnice nisu imali 3.500 evra koliko sam nameravao da kupim, otišao sam do ulice Đure Jakšića da menjačnice „Mićko“,…, Direktno iz menjačnice sam otišao u Unikredit banku iz koje sam podigao dinare i rekao da novac hoću da uložim na devizni račun svoje supruge na koji sam takođe ovlašćen. Prilikom kontrole i brojanja novca, devojka koja radi za pultom je izdvojila jednu novčanicu u apoenu od 50 evra. Novčanica je bila malo pocepana i devojka je sa novčanicom otišla u kancelariju iza pulta. Kada se vratila rekla mi je da mora da zadrži novčanicu. Pitao sam zašto. Rekla mi je da novčanica mora da ode na proveru jer deluje da je falsifikat i da ću dobiti potvrdu da mi je novčanica oduzeta sa serijskim brojem,…, Otišao sam u menjačnicu. Momku za pultom sam rekao šta se desilo i pokazao mu potvrdu. Pitao me je u kojoj je to banci bilo, a kada sam mu rekao u kojoj banci sam bio, pitao me je da li je to bilo u levom ili desnom delu. Objasnio sam sve i on je pozvao nekoga telefonom. Posle nekoliko minuta došao je neki čovek, uzeo potvrdu, počeo da priča da je to nemoguće da se to desilo u menjačnici i da su verovatno pogrešili u banci …, i rekao mi je da krenemo u banku zajedno da proverimo šta se to desilo. Na putu prema banci koja je udaljena pet minuta hoda, rekao mi je ko može da mu garantuje da ja nisam ubacio falsifikovanih 50 evra, dok sam išao ka banci,…, Vratio sam se u banku, rekao šta se desilo i zamolio devojku za pultom da pozove policiju. Rekli su mi da ako krenem u proceduru da će to potrajati. Pitao sam koliko će to trajati žurio sam na posao. Žena za šalterom je rekla da ne zna, da bi njena koleginica rekla da će policija izaći na lice mesta što se i desilo nakon čega sam ja doveden u policijsku stanicu“;

- da je u dopisu Ministarstva unutrašnjih poslova – Odeljenje za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 02/5-877/16-3 od 24. avgusta 2016. godine upućenom Zaštitniku građana, navedeno: „Primenjeno je policijsko ovlašćenje – dovođenje na osnovu člana 286. Zakonika o krivičnom postupku u vremenu od 14h 15min do 16h 20min,…, Građanin Momir Turudić je u s lužbenim prostorijama PS Stari grad do uzimanja obaveštenja primljenog od građana boravio u holu ispred Dežurne službe, sedeći na klupi, a pored njega je sve vreme bio dežurni policijski službenik. Od građanina Momira Turudića nisu oduzimani predmeti, nije doneto rešenje o zadržavanju, a prikupljanje obaveštenja je izvršeno od strane policijskih službenika Odseka za suzbijanje kriminaliteta PS Stari grad, koji je sačinio službenu belešku, a potom o navedenom događaju obavestio dežurnog javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu koja se tom prilikom izjasnila da u navedenom događaju nema elemenata krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Policijski službenici PS Stari grad su službenu belešku o obaveštenju primljenom od Momira Turudića, novčanicu od 50 evra i potvrdu o privremeno oduzetoj novčanici od strane službenika „Unikredit banke“ aktom od 5. aprila 2016. godine dostavili Odeljenju za suzbijanje imovinskih delikata – Uprava kriminalističke policije – Policijska uprava za grad Beograd radi preduzimanja daljih mera i radnji. Momir Turudić je od strane p olicijskih službenika PS Stari grad upoznat o razlozima dovođenja u službene prostorije PS Stari grad, ishodu postupka i svojim pravima. Imenovani nije zahtevao lekarsku pomoć, niti se žalio na postupak policijskih službenika, a nakon preuzimanja službene beleške o obaveštenju primljenom od građana u 16h 20min napustio službene prostorije. Posebno ceneći činjenice koje su utvrđene nakon sprovedenog postupka provere, načelnik PS Stari grad je zauzeo stav da su policijski službenici PS Stari grad postupili u skladu sa zakonom i svojim ovlašćenjima i da je prema građaninu Momiru Turudiću postupano u skladu sa članom 286. Zakonika o krivičnom postupku i članu 83. Zakona o policiji, jer je postojala sumnja da je imenovani izvršio krivično delo falsifikovanje novca iz člana 223. Krivičnog zakonika. Policijski službenici, Uprave policije, PU za grad Beograd su na osnovu uvida u spise predmeta utvrdili da su policijski službenici PS Stari grad dana 4. aprila 2016. godine postupali prema građaninu Momiru Turudiću i tom prilikom primenili policijsko ovlašćenje, odnosno upotrebili sredstva prinude – sredstva za vezivanje. Sprovedenim postupkom ocene opravdanosti i pravilnosti upotrebe sredstava prinude, doneta je ocena da su sredstava prinude u konkretnom slučaju upotrebljena u skladu sa članom 105. i 114. Zakona o policiji i u skladu sa članom 8. Pravilnika o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude ("Službeni glasnik RS", br. 19/2007, 112/2008 i 115/2014 ) …“;

- da je u zapisnicima Policijske stanice Stari grad o saslušanju radnika S.B, D.Č. i V.S, u prethodnom postupku, sačinjenim 20. novembra 2018. godine navedeno da nije doneto rešenje o zadržavanju Momira Turudića, kao i da Momir Turudić nije boravio u prostorijama za zadrž avanje Policijske stanice Stari grad;

- da je aktom Zaštitnika građana br. 276-782/2018, delovodni broj 15485 od 28. maja 2019. godine utvrđeno da u radu Policijske stanice Stari grad postoje nedostaci koji se ogledaju u tome što građaninu Momiru Turudiću 4. aprila 2016. godine, kada je u policijsku stanicu doveden bez naloga, zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo, nije uručeno pisano obaveštenje i pravima dovedenog lica, kao i u tome što je u elektronskoj evidenciji podataka, kao razlog dovođenja upisano – informativni razgovor u svojstvu građanina. Zaštitnik građana je stavom III izreke prepor učio Policijskoj stanici Stari grad da uputi pisano izvinjenje Momiru Turudiću zbog utvrđenih nepravilnosti u postupanju prema njemu 4. aprila 2016. godine.

U aktu je, između ostalog, navedeno da „raspoloživa dokumentacija koja je sačinjena u vezi sa primenom policijskih ovlašćenja upućuje na zaključak da je imenovani doveden bez naloga u policijsku stanicu zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje novca, odnosno da je zatečen u izvršenju krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti i da je doveden radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, da su prilikom dovođenja upotrebljena sredstva za vezivanje, radi sprečavanja bekstva i pružanja otpora, te da je faktički reč o policijskom hapšenju. Iz sadržine relevantne dokumentacije proizilazi i to da je imenovani sat i četrdeset minuta sedeo u holu ispred Dežurne službe u prisustvu policijskog službenika, odnosno da je podnosilac pritužbe, od momenta početka primene policijskog ovlašćenja – dovođenja bez naloga do momenta obavljenih konsultacija sa javnim tužiocem i početka davanja obaveštenja u svojstvu građanina, bio lišen slobode i, iako nije bilo doneto rešenje o zadržavanju, faktički bio zadržan u policijskoj stanici. Dalje, iako je u izjašnjenju Ministarstva unutrašnjih poslova navedeno da je imenovani bio upoznat o razlozima dovođenja, ishodu postupka i o pravima, u izveštaju postupajućih policijskih službenika, koji je sačinjen na dan spornog događaja, nema podataka o tome da je imenovani koji je u 14h 15min dove den u Policijsku stanicu Stari grad, uz primenu sredstava prinude, radi sprečavanja bekstva i pružanja otpora, upoznat sa razlogom dovođenja, svojstvom u kojem se dovodi/lišava slobode i poučeno o pripadajućim pravima o dovedenom i zadržanom licu,…“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. stav 2.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom ( član 27. stav 1.); da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru ( član 27. stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito ( član 27. stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud ( član 27. stav 4.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (član 28. stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (član 28. stav 2.); da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (član 28. stav 3.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabare ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati (član 29. stav 1.); da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član. 29. stav 2.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu : ZKP) propisano je: da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka (član 286. stav 1.); da u cilju ispunjenja dužnosti iz stava 1. ovog člana, policija može: da traži potrebna obaveštenja od građana; da izvrši potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, da za neophodno potrebno vreme, a najduže do osam časova ograniči kretanje na određenom prostoru; da preduzme potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta; da raspiše potragu za licem i predmetima za kojima se traga; da u prisustvu odgovornog lica pregleda određene objekte i prostorije državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica, ostvari uvid u njihovu dokumentaciju i da je po potrebi oduzmem da preduzme druge potrebne mere i radnje. O činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji, a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti, sastaviće se zapisnik ili službena beleška (član 286. stav 2.); da policija može pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja. U pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva. Prinudno se može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu samo ako je u pozivu bilo na to upozoreno (član 288. stav 1.); da prilikom postupanja po odredbama ovog člana, policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, odnosno ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka, osim u slučaju iz člana 289. ovog zakonika (član 288. stav 2.); da prikupljanje obaveštenja od istog lica može trajati onoliko koliko je neophodno da se dobije potrebno obaveštenje, a najduže četiri časa, a po pristanku lica koje daje obaveštenja i duže (član 288. stav 3.); da kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene ovim zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog , da će se u pozivu osumnjičeni upozoriti da ima pravo da uzme branioca (član 289. stav 1.); da ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga odmah pouči o pravima iz člana 68. stav 1. tač. 1. i 2. ovog zakonika i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju (član 289. stav 2.); da policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora (član 211.), ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu, da će prilikom dovođenja policija javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja (član 291. stav 1.); da uhapšeni mora biti poučen o pravima iz člana 69. stav 1. ovog Zakonika (član 291. stav 2.); da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja, a najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv (član 294. stav 1.); da o zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan donosi i uručuje rešenje , da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja (član 294. stav 2.); da protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja , da o žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak , u roku od četiri časa od prijema žalbe , te da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 294. stav 3.).

Članom 223. stav 1. Krivičnog zakonika („ Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) je propisano da ko napravi lažan novac u nameri da ga stavi u opticaj kao pravi ili ko u istoj nameri preinači pravi novac kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina i novčanom kaznom.

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 6/16 ) propisano je : da bez pisanog naloga policijski službenik može dovesti lice – čiji identitet treba utvrditi, za kojim se traga, koje treba zadržati u skladu sa zakonom, koje se nije odazvalo pozivu samo ako je u pozivu upozoreno da će biti dovedeno, koje je zatečeno u izvršenju krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, a radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, ako je drugim zakonom propisano dovođenje ili privođenje (član 83.); da se sredstva za vezivanje mogu upotrebiti radi sprečavanja napada, otpora, bekstva ili samopovređivanja lica , da se upotrebom sredstava za vezivanje, po pravilu, smatra vezivanje ruku lica ispred tela ili iza leđa, da kada upotrebom sredstava za vezivanje iz stava 2. ovog člana nije postignuta svrha vezivanja, mogu se vezati i noge , da će plicijski službenik upotrebi ti sredstva iz stava 1. ovog člana na način da sredstvo za vezivanje ne nanosi nepotrebnu telesnu bol ili povrede vezanom licu (član 114.).

Odredbama člana 1. Zakona o Zaštitniku građana („Službeni glasnik RS“, br. 79/05 i 54/07) je propisano: da se ovim zakonom ustanovljava Zaštitnik građana kao nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi uprave) (stav 1.); da se Zaštitnik građana stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih sloboda i prava (stav 2.) . Odredbama člana 17. istog zakona je propisano: da je Zaštitnik građana ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana, utvrđuje povrede učinjene aktima, radnjama ili nečinjenjem organa uprave, ako se radi o povredi republičkih zakona, drugih propisa i opštih akata (stav 1.); da je Zaštitnik građana ovlašćen da kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave (stav 2.). Odredbama član 25. Zakona je propisano: da s vako fizičko ili pravno, domaće ili strano lice koje smatra da su mu aktom, radnjom ili nečinjenjem organa uprave povređena prava može da podnese pritužbu Zaštitniku građana (stav 1.); da je p re podnošenja pritužbe podnosilac dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku (stav 3.); da će z aštitnik građana uputiti podnosioca pritužbe na pokretanje odgovarajućeg pravnog postupka, ako je takav postupak predviđen, a neće pokretati postupak dok ne budu iscrpljena sva pravna sredstva (stav 4.); da , i zuzetno, Zaštitnik građana može pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva, ako bi podnosiocu pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu principa dobre uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja zaposlenih u organima uprave (stav 5.). Odredbama člana 31. Zakona o Zaštitniku građana je propisano: da nakon utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti Zaštitnik građana može obavestiti podnosioca pritužbe da je pritužba neosnovana ili može utvrditi da su postojali nedostaci u radu organa uprave (stav 1.); da će ako nađe da su postojali nedostaci u radu organa uprave, Zaštitnik građana uputiti preporuku organu o tome kako bi uočeni nedostatak trebalo otkloniti (stav 2.); da je o rgan uprave dužan da, najkasnije u roku od 60 dana od dana dobijanja preporuke obavesti Zaštitnika građana o tome da li je postupio po preporuci i otklonio nedostatak, odnosno da ga obavesti o razlozima zbog kojih nije postupio po preporuci (stav 3.); da i zuzetno, ako postoji opasnost da će zbog neotklanjanja nedostatka, prava podnosioca pritužbe biti trajno i u značajnom obimu oštećena, Zaštitnik građana u svojoj preporuci organu uprave može utvrditi i kraći rok za otklanjanje nedostatka, s tim što taj rok ne može biti kraći od 15 dana (stav 4.); da a ko organ uprave ne postupi po preporuci, Zaštitnik građana može o tome da obavesti javnost, Skupštinu i Vladu, a može i da preporuči utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji rukovodi organom uprave.

5. Ustavni sud ukazuje da je aktom Zaštitnika građana broj 276-782/2018, delovodni broj 15485 od 28. maja 2019. godine utvrđeno da u radu Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Policijska stanica Stari grad postoje nedostaci koji se ogledaju u tome što građaninu Momiru Turudiću 4. aprila 2016. godine, kada je u policijsku stanicu doveden bez naloga, zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo, nije uručeno pisano obaveštenje o pravima dovedenog lica, kao i u tome što je u elektronskoj evidenciji podataka, kao razlog dovođenja upisano: informativni razgovor u svojstvu građanina“. Zaštitnik građana je doneo preporuke, između ostalog, i to da Policijska stanica Stari grad uputi pisano izvinjenje podnosiocu.

Ustavni sud konstatuje da odredbe Zakona o zaštitniku građana ukazuju na to da Zaštitnik građana povodom pritužbe građana može utvrditi osnovanost navoda pritužbe , te zbog toga uputiti preporuku nadležnom organu o tome kako da otkloni nedostatke, a što upućuje na zaključak da odlučivanje Zaštitnika građana povodom pritužbe ne obezbeđuje potpunu pravnu zaštitu (videti Odluku Ustavnog suda Už-4100/2011 od 10. jula 2013. godine ). Ustavni sud napominje da preporuka Zaštitnika građana nije obavezujuće pravno sredstvo niti može biti osnov za naknadu štete kao odluka Ustavnog suda. Zaštitnik građana nema mehanizam prinudnog izvršenja svojih preporuka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava koja predviđa da pojedinac ne može više tvrditi da je žrtva povrede prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kada su domaće vlasti priznale, bilo izričito ili suštinski, povredu ove konvencije i obezbedile pravično zadovoljenje (videti, između ostalih, odluke Jensen protiv Danske , od 20. septembra 2001. godine, ECHR 2001-X, Eckle protiv Nemačke, broj 8130/78 od 15. jula 1982. god ine, serija A broj 51. stav 66, Dalban protiv Rumunije, ECHR 1999-IV stav 44, Posokhov protiv Rusije , broj 63486/00 od 4. marta 2003. go dine, ECHR 2003-IV).

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud, i pored konstatovane povrede ljudskih prava Momira Turudića od strane Zaštitnika građana , smatra da podnosilac nije izgubio status žrtve jer je Zaštitnik građana doneo preporuke, a koje se ne mogu smatrati pravičnim zadovoljenjem podnosioca zbog utvrđene povrede ljudskih prava. Zbog toga se Ustavni sud upustio u meritorno razmatranje navoda ustavne žalbe, budući da su ispunjene sve procesne pretpostavke za postupanje i odlučivanje ovog suda.

6.1. Ustavni sud je istaknute povrede prava i načela iz čl. 22, 27. i 29. i člana 36. stav 2. Ustava cenio u svetlu istaknute povrede prava iz člana 27. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe obrazlaže povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava time: da je 4. aprila 2016. godine u vremenskom periodu od 13:15 do 16: 10 min nezakonito i arbitr erno lišen slobode od strane policijskih službenika PS Stari grad; da mu nikada nisu saopšteni razlozi lišenja slobode, niti činjenica da je osumnjičen za krivično delo falsifikovanje novca; da mu nikada nije uručena odluka o lišenju slobode (rešenje o zadržavanju), kao i zapisnik o zadržavanju; da nije usmeno ili putem pisanog obrasca koji sadrži pobrojana prava dovedenog i zadržanog lica, poučen o svojim pravima tj pravima osobe lišene slobode; da mu nikada nije izdata potvrda o privremeno oduzetim predmetima; da mu je onemogućeno da o svom lišenju slobode obavesti treću osobu (u konkretnom slučaju svoju suprugu) i advokata/pravnog zastupnika; da mu je uskraćena mogućnost da se na adekvatan način izjasni o svom zdravstvenom stanju i na taj način dovede u pitanje njegovo smeštanje u nehumane i ponižavajuće uslove koji vladaju u podrumskim prostorijama za zadržavanje PS Stari grad, kao i da „sama činjenica da nije doneta odluka o njegovom lišenju slobode (koje je trajalo od trenutka kada je podnosilac ušao u policijsko vozilo (13h 15min), pa sve do okončanja službene radnje prikupljanja obaveštenja od građana koje je okončano u 16h 10min), podnosilac nije bio u mogućnosti da uloži žalbu“.

6.2. Pristupajući oceni navoda podnosioca, pred Ustavnim sudom se prvo postavilo pitanje da li je podnosilac bio lišen slobode u smislu člana 27. Ustava u konkretnom slučaju.

Ustavni sud pre svega ukazuje da Evropski sud za ljudska prava, kako bi utvrdio da li je neko „lišen slobode“ u smislu člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda polazi od njegove konkretne situacije i uzima u obzir čitav dijapazon kriterijuma, poput vrste, trajanja, efekata i načina sprovođenja mere o kojoj je reč (videti presudu Guzzardi protiv Italije, predstavka broj 7367/76 od 6. novembra 1980. godine, serija A, broj 39, stav 92. i Medvedyev i drugi protiv Francuske (Vv) broj 3394/03 od 29. marta 2010. godine, stav 73. ECHR 2010.) . Zahtev da se uzme u obzir „vrsta“ i „način sprovođenja“ mere o kojoj je reč Evropskom sudu omogućuje da uzme u obzir konkretan kontekst i okolnosti vezane za vrste ograničenja mimo zatvaranja u ćeliju. Kontekst u kojem je mera preduzeta predstavlja važan faktor, jer se u savremenom društvu često pojavljuju situacije u kojima se od javnosti može zahtevati da trpi ograničenja slobode kretanja ili lične slobode u interesu opšteg dobra (videti presudu Austin i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevsta (Vv) , br. 39692/09, 40713/09 i 41008/09 , od 15. marta 2012. godine, stav 59. i Nada protiv Švajcarske (Vv), br. 10593/08, ECHR 2012, stav 226.). Pojam lišenja slobode u smislu člana 5. stav 1. Evropske konvencije sadrži kako objektivni element zatvaranja nekog lica u određenom ograničenom prostoru tokom perioda vremena koji nije zanemarljiv, tako i dodatni subjektivni element koji se odnosi na to da to lice nije na valjan način dalo pristanak na zatvaranje o kojem je reč (videti presudu Stanev protiv Bugarske (Vv), br. 36760/06, od 17. januara 2012. godine, stav 117. i presudu Storck protiv Nemačke , broj. 61603/00, ECHR 2005-V, od 16. septembra 2005. godine, stav 74.). Relevantni objektivni faktori koje treba razmotriti obuhvataju mogućnost napuštanja ograničenog prostora, stepen nadzora i kontrole kretanja lica, meru u kojoj je ono izolovano i mogućnost da ostvaruje društvene kontakte (videti napred navedenu presudu Guzzardi protiv Italije, stav 95, presudu H.M. protiv Švajcaske , broj 39187/98, od 26. februara 2002. godine , ECHR 2002-II, stav 45. i presudu H.L. protiv Ujedinjenog K raljevstva, broj 45508/99, od 5. oktobra 2004. godine, ECHR 2004-IX, stav 91. ). Element prinude prilikom vršenja ovlašćenja policije da zaustavlja i pretresa lica ukazuje na lišenje slobode, bez obzira na kratkotrajnost te mere (videti presudu Krupko i drugi protiv Rusije, broj 26587/07, od 26. juna 2014. godine, stav 36, presudu Foka protiv Turske, broj 28940/95, od 24. juna 2008. godine, stav 78, presudu Gillan i Quinton protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4158/05, ECHR 2010, stav 57 , presudu Shimovolos protiv Rusije, broj 30194/09, od 21. juna 2011. godine, stav 50. i presudu Brega i drugi protiv Moldavije, broj 61485/08, od 24. januara 2012. godine, stav 43. ). Činjenica da nekom licu nisu stavljene lisice, da nije zatvoreno u ćeliju ili na drugi način fizički sputano ne predstavlja odlučujući faktor prilikom utvrđivanja postojanja lišenja slobode (videti presudu M.A. protiv Kipra, broj 41872/10, od 23. jula 2013. godine, ECHR 2013, stav 193.).

Polazeći od svega napred navedeno g, Ustavni sud ukazuje da je 4. aprila 2016. godine u vremenskom periodu od 14h 08min do 14h 09min primenjeno policijsko ovlašćenje – naređenje da podnosilac ruke dovede u položaj iza leđa radi upotrebe sre dstava za vezivanje, da je od 14h 09min do 14h 15min prema podnosiocu primenjeno sredstvo za vezivanje radi sprečavanja bekstva i otpora, te da je podnosilac doveden u Policijsku stanicu Stari grad. Podnosilac je od 14h 15min do 16h 20min bio u policijskoj stanici , u holu ispred Dežurne službe, sedeći na klupi dok je pored njega sve vreme bi o dežurni policijski službenik. Dakle, podnosilac je nesporno bio pod nekom vrstom nadzora dežurnog policijskog službenika, u holu koji predstavlja ograničeni prostor za kretanje, te nije mogao samovoljn o da napusti policijsku stanicu naročito imajući u vidu prethodnu primenu različitih policijskih ovlašćenja prema njemu.

Stoga je, Ustavni sud utvrdio da je podnosilac bio lišen slobode u smislu člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , odnosno člana 27. Ustava.

6.3. Ustavni sud najpre, kao i u svojim ranijim odlukama, naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na ličnu slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, ali da ovo pravo nije apsolutno i da lišenje slobode predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Osnovni cilj ovakve ustavne odredbe je da se spreči samovoljno i nezakonito lišenje slobode nekog lica.

Ocenjujući postojanje prvog od navedenih uslova, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac lišen slobode 4. aprila 2016. godine, u 14h 09min, i doveden u Policijsku stanicu Stari grad na osnovu 286. Zakonika o krivičnom postupku i člana 83. Zakona o policiji, koji između ostalog, propisuje da bez pisanog naloga policijski službenik može dovesti lice koje je zatečeno u izvršenju krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, a radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, kako je to navedeno u dopisu Ministarstva unutrašnjih poslova – Odeljenje za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 02/5-877/16-3 od 24. avgusta 2016. godine upućenom Zaštitniku građana. Podnosilac je lišen slobode zbog postojanja osnova sumnje da je učinio krivično delo falsifikovanje novca iz člana 223. Krivičnog zakonika. Prema oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova postupali u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, Ustavni sud je utvrdio da je lišenje slobode podnosioca bilo iz razloga predviđenih zakonom.

Sa druge strane, Ustavni sud nalazi osnovanim pitanje da li je lišenje slobode podnosioca, u datom kontekstu, izvršeno u postupku predviđenom zakonom. Naime, podnosilac je lišen slobode 4. aprila 2016. godine u 14h 09min, u vremenskom periodu od 15h 40min do 16h 10min dao je obaveštenje u svojstvu građanina, na osnovu člana 286. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, te je deset minuta nakon toga napustio Policijsku stanicu Stari grad, nakon ukupno dva časa i pet minuta boravka u stanici.

Ustavni sud je, imajući u vidu sve navedeno, zaključio da postupak lišenja slobode nije izvršen u skladu sa ZKP . Prvo, podnosilac je uhapšen 4. aprila 2016. godine. Policija ga nije poučila o njegovim pravima iz člana 69. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, a što je bila dužna da učini na osnovu člana 291. stav 2. Zakonika.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da Policijska stanica Stari grad nije postupila ni u skladu sa o dredbama člana 294. stav 2. ZKP, jer podnosiocu nije doneto i uručeno rešenje o zadržavanju, iako je on de facto bio zadržan. Zadržavanje osumnjičenog može biti određeno isključivo u skl adu sa odredbama člana 294. ZKP, koje propisuju obavezu donošenja rešenja o zadržavanju (koje po ovlašćenju javnog tužioca može doneti policija), nalažu hitnost u postupanju, a osumnjičenom po osnovu zadržavanja daju i posebna prava, pre svega pravo žalbe na rešenje i pravo na branioca. Svako drugo zadržavanje, koje se ne zasniva na navedenim odredbama Zakonika, je nezakonito.

Ustavni sud naročito napominje da je podnosiocu nedonošenjem rešenja o zadržavanju, uskraćena i mogućnost da izjavi žalbu protiv rešenja o zadržavanju na osnovu člana 294. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku. Na taj način je podnosilac onemogućen da ostvari i svoj e pravo na pravni lek iz člana 27. stav 3. Ustava.

Polazeći od svega do sada navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe svim napred navedenim propustima Policijske uprave za grad Beograd – Policijska stanica Stari grad povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „ Službenom glasniku Republike Srbije“.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), odlučio kao u tač. 1. i 3. izreke.

7. Podnosilac navodi da je „smešten u podrumske prostorije Policijske stanice Stari grad. Prostorija za policijsko zadržavanje u kojoj je podnosilac boravio veličine je oko 6 metara kvadratnih. U njoj se nalazi tzv. betonska kocka na kojoj je smešten drveni ležaj/daska. Veštačko osvetljenje u prostoriji je izuzetno loše, dok je zbog činjenice da je prostorija smeštena u podrumu, kao i zbog toga što je prozor pokriven metalnom pločom, dotok prirodne svetlosti i vazduha praktično nemoguć. U trenutku kada je podnosilac boravio u prostoriji higijena je bila na izuzetno lošem nivou. Ceo pod bio je prekriven urinom, zidovi su bili prljavi i neokrečeni, sa tragovima i mrljama ljudskog izmeta. Zbog nemogućnosti provetravanja podnosilac ustavne žalbe bio je primoran da boravi u zagušljivom prostoru u kome se konstantno širio neprijatan miris ljudskog urina, izmeta i ustajalog vazduha“, a čime obrazlaže povredu prava iz čl. 25. i 28. Ustava.

Ustavni sud je ove navode ocenio kao očigledno neosnovane. Naime, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu nesporno proizlazi da je podnosilac u službenim prostor ijama Policijske stanice Stari grad boravio u holu Dežurne službe, sedeći na klupi, te da je pored njega neprekidno bio dežurni policijski službenik, a kako je to u aktu Ministarstva unutrašnjih poslova – Sekretarijat za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 02/5-877/16-3 od 24. avgusta 2016. godine navedeno.

Stoga je, Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Ustavna žalba zbog nezakonitog lišenja slobode od strane policije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti