Sudska praksa

Povreda prava na imovinu i pravično suđenje zbog neizvršenja presuda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog neizvršenja presuda protiv društvenog preduzeća u stečaju. Dosuđena je naknada materijalne štete. Takođe, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neadekvatne naknade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Tatjana Đurkić, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama Č . P . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. P . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu , zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Č. P . na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14, umanjenog za iznose koji su eventualno već naplaćeni po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba Č. P . i utvrđuje da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1340/16 od 25. januara 2017. godine i Rž gp. 4/18 od 25. oktobra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo Č. P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se ustavna žalba Č. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Privrednim apelacionim sudom u predmetu R4 St. 2441/15.

6. Odbacuje se ustavna žalba Č. P . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1/18 od 8. februara 2018. godine.

7. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. P . iz Leskovca je , 27. aprila 2017. godine, preko punomoćnika F . N, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 i izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 38/06, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1340/16 od 25. januara 2017. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac je istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Privrednim apelacionim sudom u predmetu R4 St. 2441/15.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 6. januara 2006. godine, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1066/03 od 1. avgusta 2004. godine, podneo predlog za izvršenje koji je usvojen, te je rešenjem istog suda I. 38/06 od 10. januara 2006. godine određeno izvršenje navedene presude, ali da je taj postupak prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom, prvo u 2011. godini, pa zatim u 2014. godini, ali da svoje potraživane ni posle 11 godina i osam meseci nije namirio, usled čega mu je povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Dalje je navedeno da je podnosilac 20. novembra 2015. godine podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u navedenom izvršnom i stečajnom postupku, o kojem je odlučeno osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda, donetim deset meseci od podnošenja zahteva, i osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda, donetim u postupku po žalbi koji je trajao sedam meseci, zbog čega podnosilac smatra da mu je i u ovom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosilac smatra da dosuđeni iznos od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nije adekvatno i dovoljno obeštećenje za utvrđenu povredu prava, kao i da su podnosioci zahteva do stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u nepovoljnijem položaju od onih koji su prigovore podneli po tom zakonu, jer je tim zakonom propisana visina novčanog obeštećenja od 300 do 3.000 evra, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda je traženo da podnosiocu utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovih prava, u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Takođe, podnosilac je tražio da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na imovinu, te da obaveže državu da mu isplati iznos koji je utvrđen zaključkom o priznatim potraživanjima, kao i troškove koje je imao u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom rok u opredeljenim iznosima. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

Č. P . iz Leskovca je , 20. aprila 2018. godine , podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14, i u izvršnom postupku vođenom pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1513/08, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1/18 od 8. februara 2018. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao tok postupka u kojem je doneto osporeno rešenje i ukazao na stanovište Ustavnog suda da se trajanje izvršnih postupaka i stečajnog postupka mora ceniti kao jedinstvena celina, kao i da su postupci u kojima pokušava da namiri svoja potraživanja iz radnog odnosa, iako hitni, do podnošenja ustavne žalbe trajali skoro 13 godina, zbog čega su mu je povređeni pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava podnosilac ponavlja navode iznete u ustavnoj žalbi koju je izjavio 27. aprila 2017. godine, a ponavlja i zahteve istaknute u toj ustavnoj žalbi.

Č. P . iz Leskovca je , 19. februara 2019. godine , podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 4/18 od 25. oktobra 2018. godine i Privrednog apelacionog suda R4 St. 21/17 od 19. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, i ponovo je istakao povredu prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku ali i u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2052/08, u kojem je pokušao da naplati svoje potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom tog suda P. 2973/07 od 11. aprila 2008. godine. Podnosilac je ponovio navode iz prethodno podnetih ustavnih žalbi, kao i istaknute zahteve o kojima Ustavni sud treba da odluči.

Ustavni sud je, na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po navedenim ustavnim žalbama, radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 2441/15 od 13. septembra 2016. godine, u st. 1. i 2. izreke, usvojen je zahtev predlagača Č. P, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, te je utvrđeno da je predlagaču u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 i u prethodno vođenom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je naloženo Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se predmetni stečajni postupak što pre okončao. Istim rešenjem, u st. 3. i 4. izreke, utvrđeno je pravo predlagača na primerenu naknadu u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, ko i pravo na naknadu troškova tog postupka u iznosu od 6.780,oo dinara, dok je zahtev predlagača za primerenu naknadu preko dosuđenog, a do traženog iznosa, odnosno za iznos od 1.700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odbijen. Stavom 5. izreke ovog rešenja odbačen je zahtev predlagača za isplatu novčanog potraživanja u opredeljenim iznosima obuhvaćenim izvršnim ispravama.

U obrazloženju označenog rešenja je navedeno da je predlagač, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1066/03 od 1. avgusta 2003. godine, kojom je obavezano tuženo privredno društvo „L.“ d.o.o. Leskovac, kao tuženi, da predlagaču, kao tužiocu, isplati neisplaćene zarade, predlagač podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Leskovcu, po kojem je određeno izvršenje rešenjem I. 38/06 od 10. januara 2006. godine, a koje je prekinuto usled nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Leskovcu nad dužnikom, po rešenju tog suda St. 219/11 od 10. juna 2011. godine, kao i da je novi postupak stečaja nad istim dužnikom pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14 od 13. novembra 2014. godine. Takođe je navedeno da je predlagač, kao stečajni poverilac, prijavio potraživanja prema stečajnom dužniku po osnovu presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 1066/03, P. 2973/07 i P. 2357/05, te da mu je u stečajnom postupku priznato kao utvrđeno potraživanje u ukupnom iznosu od 1.136.537,94 dinara, a osporen iznos od 761.171,04 dinara, zbog pogrešno obračunate kamate. Dalje je navedeno da izvršenje određeno rešenjem od 10. januara 2006. godine, do donošenja rešenja od 8. jula 2011. godine kojim je prekinut izvršni postupak, nije sprovedeno. Prema oceni Privrednog apelacionog suda iznetom u obrazloženju označenog rešenja, predmetni stečajni postupak je sprovođen bez propusta suda koji su doveli do odugovlačenja postupka. Međutim, kako je navedeno, sagledavajući trajanje navedenih sudskih postupaka u kojima predlagač pokušava da namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa kao jedinstvenu celinu, Privredni apelacioni sud je ocenio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku

Odlučujući o zahtevu predlagača za dosuđivanje primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Privredni apelacioni sud je našao da je zahtev predlagača delimično osnovan, i to u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti Narodne banke Srbije na dan isplate, a ovo zbog toga što je primarna svrha postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ubrzanje postupka koji je u toku, pa je samim usvajanjem zahteva predlagača za utvrđivanje povrede prava i nalaganjem sudu da ubrza taj postupak ta svrha postignuta, usled čega je dosuđena naknada dovoljna satisfakcija predlagaču za trajanje postupaka koji su prevazišli razumni rok.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1340/16 od 25. januara 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, te je potvrđeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 2441/15 od 13. septembra 2016. godine, kao i zahtev predlagača za naknadu troškova žalbenog postupka.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je stanovište Vrhovnog kasacionog suda da naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku predstava vrstu satisfakcije za predlagača zbog dugog trajanja sudskog postupka, te da ona nije svrha postupka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već da je njegova svrha da se postupak koji dugo traje okonča u što kraćem roku, a u konkretnom slučaju prvostepeni sud je naložio Privrednom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se stečajni postupak sproveo u najkraćem roku. Takođe, navedeno je da su bez uticaja žalbeni navodi da, s obzirom na dužinu trajanja izvršnog i stečajnog postupka, dosuđena naknada nije adekvatna, a naročito imajući u vidu odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u delu kojim je propisana naknada od 300 do 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, budući da se navedene zakonske odredbe ne primenjuju retroaktivno. Imajući u vidu navedeno, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno i procesno pravo kada je odbio zahtev za dosuđenje veće pravične naknade, dajući, pri tome, razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 10/17 od 4. decembra 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača Č. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je tražio da se utvrdi da mu je u postupku izvršenja pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1513/08 i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za određivanje primerene naknade zbog povrede tog prava u iznosu od 1.400 evra, te zahtev za naknadu troškova postupka.

U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je, imajući u vidu da je podnosiocu, pravnosnažnim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 2441/15 od 12. septembra 2016. godine, već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku i u izvršnom postupku koji mu je prethodio i određena primerena naknada zbog utvrđene povrede, a polazeći od činjenice da u stečajnom postupku može da egzistira samo jedna prijava potraživanja po različitim osnovama, taj sud našao da je o zahtevu za zaštitu prava predlagača odlučeno u navedenom predmetu za period do donošenja rešenja od 12. septembra 2016. godine i da je njegovo pravo do tog datuma zaštićeno, usled čega je utvrđivao samo okolnosti od značaja za eventualnu dalju povredu prava posle navedenog datuma. Dalje je navedeno da, budući da je o povredi prava predlagača u stečajnom postupku već odlučeno zaključno sa periodom do 12. septembra 2016. godine utvrđivanjem postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, to Privredni apelacioni su nalazi da u daljem toku postupka do donošenja ove odluke nije bilo okolnosti koje ukazuju na nedelotvorno postupanje Privrednog suda u Leskovcu u predmetnom stečajnom postupku, posebno imajući u vidu izveštaj stečajnog sudije od 31. avgusta u kome se navode da je sud u posmatranom periodu preduzeo sve radnje u zakonskom roku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1/18 od 8. februara 2018. godine odbijena žalba predlagača i potvrđeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4. 10/17 od 4. decembra 2017. godine, jer je ocenjeno da je pravilno prvostepeni sud našao da u posmatranom periodu nije bilo okolnosti koje ukazuju na nedelotvorno postupanje suda.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 21/17 od 19. septembra 2017. godine, između ostalog, usvojen je, u stavu prvom izreke, zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14, kao i u prethodno vođenom izvršnom postupku (Opštinskog suda u Leskovcu I. 2052/08), dok je, stavom trećim izreke utvrđeno pravo predlagaču na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom riku u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 4/18 od 25. oktobra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 21/17 od 19. septembra 2018. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je neosnovano ukazivanje žalioca da mu pripada pravo na veću pravičnu naknadu, jer naknada u ovom postupku predstavlja određenu satisfakciju za utvrđenu povredu koja se može, ali ne mora dosuditi zavisno od konkretnih okolnosti, kao i da je svrha zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku okončanje postupka, u kome je utvrđena povreda. U konkretnom slučaju, kako je navedeno, s obzirom na dužinu trajanja postupka i sve specifičnosti stečajnog postupka utvrđenjem povrede i nalogom za okončanje stečajnog postupka kao i dosuđivanjem naknade u iznosu od 100 evra i po oceni Vrhovnog kasacionog suda postići će se odgovarajuća svrha postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.).

5. U vezi sa pritužbama podnosioca o nepostupanju suda u izvršnom i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 i nemogućnosti da u celini namire potraživanje koje ima protiv dužnika, Ustavni sud podseća na stav da propust suda da obezbedi namirenje potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku podnosiocu ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika koje je u vreme nastanka obaveze poslovao isključivo ili pretežno društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/10 od 21. marta 2013. godine, dostupnoj na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14, umanjenog za iznose koji su eventualno već naplaćeni po tom osnovu. Naknade se, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1340/16 od 25. januara 2017. godine i Rž gp. 4/18 od 25. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac smatra da je visina primerene naknade koja mu je dosuđena tim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/2013), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosilaca koja se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnim presudama obavezan da podnosiocu, na ime neisplaćenih zarada, isplati određene novčane iznose, koje on nije uspeo da namiri u izvršnom postupku, kao i da je, nakon otvaranja stečajnog postupka, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu od 13. novembra 2014. godine, podnosilac ova potraživanja prijavio u predmetnom stečajnom postupku.

Ustavni sud dalje konstatuje da su podnosiocu pravnosnažnim rešenjima Privrednog apelacionog suda od 13. septembra 2016. godine i od 19. septembra 2018. godine dosuđene kao primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu .

Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od uticaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kom je dužnik preduzeće koje je poslovalo isključivo sa društvenim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupci ukupno trajali 13, odnosno 15 godina, te da se iznosi dosuđene naknade od po 100 evra ne mogu smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina ovih iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporno potraživanje podnosioca i njegova imovina biti suštinski namireni izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoje pravo.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjem dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnosioca, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda za ljudska prava u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i u ovom delu i utvrdio da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1340/16 od 25. januara 2017. godine i Rž gp. 4/18 od 25. oktobra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14 eventualno već isplaćen. Naknada nematerijalne štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njihovo utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornih postupaka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda za ljudska prava donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke predstavlja adekvatan i pravičan iznos naknade nematerijalne štete.

7. Budući da je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, te pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede ovog prava u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivrednosti, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

U pogledu zahteva za naknadu troškova koje je podnosilac imao u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom redovni sud odlučio i o tim troškovima, a da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se obrazlaže ovakav zahtev. Stoga, Ustavni sud takav zahtev nije razmatrao.

8. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Privrednim apelacionim sudom u predmetu R4 St. 2441/15, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da navodi podnosioca da je taj postupak trajao 18 meseci ne odgovaraju činjenicama, budući da je on pokrenut 20. novembra 2015. godine, a okončan 25. januara 2017. godine, donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp.1340/16. Imajući u vidu izneto, kao i da se navedena dužina trajanja postupka u kojem je trebalo pribaviti i izjašnjenje stečajnog sudije, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku u označenom postupku Privrednog apelacionog suda očigledno neosnovani, te je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 5. izreke.

9. U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1/18 od 8. februara 2018. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi istaknutih prava.

Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu utvrdio pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku, dakle i onog koji nije namiren u izvršnom postupku vođenom pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1513/08. Takođe, podnosiocu je utvrđeno i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 800 evra, umanjenom za iznose koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14 eventualno već isplaćeni. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav izražen u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, da kako iz jedinstvenog pristupa Evropskog suda u rešavanju ovog pitanja proizlazi da je dosuđivanje i isplata, na nacionalnom nivou, iznosa od 800 evra dovoljna i adekvatna novčana satisfakcija zbog neprimerenog trajanja postupka namirenja potraživanja iz radnog odnosa od dužnika koji je preduzeće sa društvenim ili državnim kapitalom, to znači da je zaštita prava u punom obimu ostvarena dosuđivanjem i isplatom ukupnog iznosa od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. U tom smislu, dosuđivanje i isplata, kako manjeg, tako i većeg ukupnog iznosa od 800 evra, dovela bi do nejednakog pravnog položaja lica koja se nalaze istoj ili bitno sličnoj pravnoj situaciji. Stoga Ustavni sud naglašava da je, u ovim slučajevima, naknada neimovinske štete u ukupnom iznosu od 800 evra po svim pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, saglasna jedinstvenom pristupu Evropskog suda (videti Odluku Ustavnog suda Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 6/21)

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je u odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1/18 od 8. februara 2018. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao tački 6. izreke.

11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 7. izreke.

12. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu