Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvanaest godina, i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra zbog nedelotvornog postupanja suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . S. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1568/98 i P. 2702 /99, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 95/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz L. je 24. januara 2011. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz L, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parnič nom postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1568/98 i P. 2702/99, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 95/10.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno hronološki izneo tok osporenog parničnog postupka, gde je, između ostalog, naveo: da je postupak započeo 15. aprila 1998. godine, kada je podneo tužbu Opštinskim sudu u Leskovcu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4289/10 od 16. decembra 2010. godine, što ukazuje da je postupak trajao preko dvanaest godina.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku , kao i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je tražio i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P.1568/98 i P. 2702/99 , sada Osnovnog suda u Leskovcu P. 95/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 15. aprila 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu radi utvrđenja prava svojine na delu određene katastarske parcele, protiv tuženih T.S, B. S. i Č.S, svih iz G..

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1568/98. Prvostepeni sud je do donošenja presude zakazao 14 ročišta za glavnu raspravu (9. oktobra i 17. novembra 1998. godine, 28. septembra, 25. oktobra i 1. decembra 1999. godine, 11. januara, 9. februara, 17. marta, 21. aprila, 29. maja, 3. jula, 15. avgusta, 12. septembra i 19. oktobra 2000. godine), koja su skoro sva održana. Na ročištima je sproveden dokazni postupak tokom kojeg su saslušane stranke, saslušani su predloženi svedoci, sud je izvršio uviđaj na licu mesta, sprovedeno je odgovarajuće veštačenje od strane geometra, stranke su se izjasnile u pogledu obavljenog veštačenja i precizirale tužbeni zahtev nakon obavljenog veštačenja. Na ročištu od 1. decembra 1999. godine je konstatovano da je tuženi Č.S. iz G. pred istim sudom podneo protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 2702/99 i sud je rešenjem odredio da se spisi predmeta P. 2702/99 spajaju sa spisima predmeta P. 1568/98, radi jedinstvenog vođenja postupka.

Opštinski sud u Leskovcu je 19. oktobra 2000. godine doneo presudu P. 1568/98 i P. 2702/99 kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca– protivtuženog D. S. kojim je tražio da se utvrdi da je on vlasnik dela određene katastarske parcele, u merama i granicama, kako je navedeno, te da sud naloži tuženima da mu ustupe sporni deo parcele, usvojen protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca Č.S. iz G, utvrđeno da je on vlasnik spornog dela katastarske parcele, u opisanim granicama, i naloženo tuženima po protivtužbi da predmetno zemljište ustupi tuženom– protivtužiocu u državinu u roku od 15 dana po prijemu presude, kao i da mu naknade troškove postupka.

Tužilac–protivtuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 68/01 od 24. januara 2001. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1568/98 i P. 2702/99 od 19. oktobra 2000. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 363/2001. Prva dva zakazana ročišta, od 15. oktobra i 7. novembra 2001. godine, nisu održana, jer nisu bili ispunjeni procesni uslovi za održavanje ročišta, a ročište od 15. decembra 2001. godine je održano. Na sledećem ročištu od 1. novembra 2004. godine, sud je prekinuo postupak zbog smrti jednog od tuženih - T.S. iz G.

Tužilac je podneskom od 28. decembra 2004. godine obavestio sud da je iza smrti pok. T.S. iz G. sproveden ostavinski postupak i tražio da sud nastavi parnični postupak.

Sud je sledeće ročište zakazao za 12. april 2006. godine na kojem je doneo rešenje P. 927/06 da se prekida parnični postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog smrti tuženog B.S. iz G, sa tim da će se postupak nastaviti na zahtev stranaka ili kad ih sud pozove da to učine.

Tužilac je podneskom od 4. avgusta 2008. godine tražio da sud nastavi prekinuti postupak. Opštinski sud u Leskovcu je, u predmetu koji je dobio novi broj P. 2839/08, zakazao 12 ročišta za glavnu raspravu (4. novembra i 18. decembra 2008. godine, 12. februara, 26. marta, 13. maja, 31. avgusta, 20. oktobra i 26. novembra 2009. godine, 25. marta, 21. maja, 4. juna i 23. jula 2010. godine), koja su u najvećem broju održana.

Osnovni sud u Leskovcu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine, prešla nadležnost za odlučivanje u predmetu, je 23. jula 2010. godine doneo presudu P. 95/10 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je on vlasnik određene nepokretne imovine, a preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog je odbio kao neosnovan, kao što je sve navedeno u st. 1. do 7. izreke, a stavom 8. izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili tužilac–protivtuženi D. S. pobijajući presudu u delu u kojem je odbijen njegov tužbeni zahtev (u stavu 2. i 4. izreke), kao i u delu odluke o troškovima postupka i tuženi–protivtužilac Č. S. iz G. pobijajući presudu u celini.

Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 4289/10 od 16. decembra 2010. godine kojom je usvojio žalbu tužioca–protivtuženog D. S. i odbio kao neosnovanu žalbu tuženog–protivtužioca Č.S. te je preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 95/10 od 23. jula 2010. godine u st. 1, 2, 4. i 8. izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca– protivtuženog.

Pismeni otpravak drugostepene presude punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je primio 14. januara 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Gzz1 324/11 od 25. avgusta 2011. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog–protivtužioca Č.S. iz G, izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4289/10 od 16. decembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 95/10 od 23. jula 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.)

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnič ni postupak započeo 15. aprila 1998 . godine, kada je podnosilac ustavne žalbe , kao tužilac podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4289/10 od 16. decembra 2010. godine, što ukazuje da je postupak ukupno trajao preko 12 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, ukazuje da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno i neefikasno post upanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud u periodu od skoro tri godine, od 15. decembra 2001. godine do 1. novembra 2004. godine, nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, prvi put je odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 1568/99 i P. 2702/99 od 19. oktobra 2000. godine, a sledeću presudu P. 95/10 je doneo tek 23. jula 2010. godine, što je bilo posle 11 godina od podnošenja tužbe (15. aprila 1998. godine).

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, u kojoj je sud odlučivao o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tom e, Ustavn i sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodio radi utvrđenja prava svojine.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Leskovcu. Ustavni sud je pri tome imao u vidu da je parnični postupak dva puta bio u prekidu, zbog smrti dvojice tuženih (T.S. i B.S, obojice iz G.) u ukupnom trajanju od četiri godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P.1568/98 i P. 2702/99, a koji je okončan pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 95/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno značaj predmet a spora za podnosioca i dužinu trajanja osporenog postupka, pri čemu je imao u vidu i da je postupak bio u prekidu u trajanju od četiri godine, zbog smrti dvojice tuženih, koji period nije stavljen na teret sudu. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti