Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 15 godina. Utvrđena je odgovornost prvostepenog suda za dugotrajnost postupka i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tumbas Gabora iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tumbas Gabora i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 1505/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbacuje se ustavna žalba Tumbas Gabora izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9452/10 od 28. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tumbas Gabor iz Subotice je 28. jula 2010. godine , preko punomoćnika Mire Poljaković i Gordane Poljaković Dafna, advokata iz Subotice podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1260/96, a zatim pred Osnovnim sudom u Subotici pod brojem P. 1505/10.

Podnosilac ustavne žalbe je nave o: da je još 18. jula 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici; da je prvostepeni postupak okončan tek nakon 14 godina; da je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 24. juna 2010. godine, ali da prvostepeni sud do podnošenja ustavne žalbe nije dostavio spise drugostepenom sudu; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u raz umnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 9. maja 2011. godine podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio u drugostepenom postupku donoseći presudu Gž. 9452/10 od 28. marta 2011. godine i tako je posle 15 godina parnica okončana. Istakao je da mu je ovako dugotrajnim vođenjem postupka od 15 godina povređeno pravo na suđenje u raz umnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9452/10 od 28. marta 2011. godine ističući da mu je tom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava "je r je presuda nepravedna, protivzakonita, da je drugostepeni sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo pri donošenju osporene presude".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 1505/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno sudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. jula 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv S.T, radi isplate novčanog potraživanja. Predmet je dobio broj P.1260/96.

Pred Opštinskim sudom u Subotici održano je ukupno 57 ročišta za glavnu raspravu, dok 15 ročišta nije održano , i to: četiri zbog nedolaska tužioca iz opravdanih razloga , zbog bolesti, jedno zbog generalnog štrajka advokata, tri na saglasan predlog stranaka, četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri iz procesnih razloga. Tokom postupka tužilac je osam puta precizirao tužbeni zahtev, a u predmetu je postupalo sedam postupajućih sudija.

Na ročištima su izvođeni dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, saslušanjem svedoka, sasluš anjem parničnih stranaka i uviđajem na licu mesta. U toku postupka je obavljeno pet veštačenja, jedno kontrolno veštačenje i dva usaglašavanja nalaza veštaka.

Do kraja 2009. godine do kada je predmet bio u nadležnosti Opštinskog suda u Subotici, taj sud nije odlučio u prvostepenom postupku .

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P. 1505/10 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Subotici.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 1505/10 od 8. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke utvrđeno je da a) postoji potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 1.273.916,36 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom; b) da postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 784.231,4613 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; da su oba navedena potraživanja pod a) i b) prebijanjem ugašena do visine od 784.231,4613 dinara; u stavu drugom izreke je određeno da se tuženi obavezuje da plati tužiocu iznos od 489.684,898 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke je odbijen t užbeni zahtev tužioca radi isplate iznosa od 760,00 dinara, koji sa zakonskom zateznom kamatom računajući od 17 . jula 1996. godine do 30. septembra 2009. godine iznosi 44.718,53 dinara, tj. 45.478,53 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 1. oktobra 2009. godine, pa do isplate, kao i da naknadi nastale parnične troškove zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao i deo potraživanja naknade za korišćenje 1/6 dela lokala 20% u iznosu od 318.479, 09 dinara; u stavu četvrtom izreke utvrđeno je da ne postoji potraživanje tuženog prema tužiocu na ime naknade za ulaganje tuženog u nekretninu u iznosu od 1.016.419,85 dinara, a što sa zakonskom zateznom kamatom iznosi 1.323.392,03 dinara i na ime naknade za korišćenj e 1/2 dela garaže i letnje kuhinje u iznosu od 459.093,94 dinara i na ime korišćenja 1/4 dela stambenog objekta o d 22. novembra 1996 godine u iznosu od 238.662,6787 dinara; u stavu petom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9452/10 od 28. marta 2011. godine, donetom po žalbama tužioca i tuženog, odbijena je žalba tužioca, žalba tuženog je delimično usvojena i delimič no odbijena i presuda Osnovnog suda u Subotici P.1505/2010. od 8 aprila 2010. godine je preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen u delu kojim je utvrđeno tužiočevo potraživanje pod a) koje je prebijeno sa utv rđenim tuženikovim potraživanjem pod b) , uz obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 489.684,898 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i potvrđ ena je prvostepena presuda u preostalom delu , kao i odluk a o troškovima parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od znača ja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u raz umnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 18. jula 199 6. godine pa do okončanja postupka .

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao 15 godina što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Po oceni Suda, nezavisno od činjenice da je konkretni postupak zahtevao izvođenje ve likog broja dokaza i bio relativno složen , petnaestogodišnje trajanje postupka ukazuje na to da nadležni sudovi nisu postupali u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima da bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku.

Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugogodišnjem trajanju osporenog parničnog pos tupka nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda koji nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o predmetnoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, prvostepeni sud je tek posle 14 godina od podnošenja tužbe doneo prvostepenu presudu, i u tom periodu je bilo održano 57 ročišta za glavnu raspravu, dok je drugostepeni sud odlučio posle godinu dana.

Po oceni Suda, predmet spora bio je od značaja za podnosioca imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva koji se odnosio na novčano potraživanje za podnosioca značajne sume novca. U stavni sud nalazi da je i sam podnosilac ustavne žalbe donekle doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka. Međutim, ni te okolnosti ne mogu biti od uticaja na drugačije odlučivanje Ustavnog suda, imajući u vidu da se trajanje parničnog postupka od 15 godina ničim ne može opradati.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razvumnom roku zajemč eno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Osnovnim sudom u Subotici vodio u predmetu P. 1505/10, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrp eo zbog neefikasnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne š tete Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu osporavanja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9452/10 od 28. marta 2011. godine podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan tom presudom istakao je da je ona protivzakonita i nepravedna i da je nadležni sud u osporenoj odluci nepotpuno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka. U postupku po ustavnoj žalbi U stavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Ustavni sud ukazuje i na to da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u svojim odlukama koje su predmet ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno ili arbitrerno primenili pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je u ovom slučaju ocenio da podnosilac nije pružio pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je primena merodavnog prava u osporenoj sudskoj odluci bila proizvoljna. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni parnični sud u osporenoj odluci naveo dovoljne i jasne razloge za zauzete stavove i datu ocenu.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu nekog od zajemčenih ustavnih prava, U stavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o U stavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene U stavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izloženo, U stavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o U stavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao i u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević