Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 19 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu B.B. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra, dok je preostali deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6350/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 14762/93) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B . iz Beograda podnela je, 7. maja 2013. godine, preko punomoćnika D . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 13. maja 2013. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6350/10, kao i protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6350/10 od 11. januara 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1813/11 od 22. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je predmetni parnični postupak, koji nije bio ni činjenično ni pravno složen, trajao 20 godina, kao i da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela navedenom trajanju postupka. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da je u toku parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, jer tužilja i tužilac u tom postupku nisu bili zastupani u skladu sa zakonom, kao i da su apsolutno nezakoniti dosuđeni troškovi umešaču, jer on ima pravo samo na naknadu troškova za one radnje koje je preduzeo umesto stranke kojoj se pridružio, ističući, pri tome, da „ne ulazi u razloge donošenja presude, niti u zaključke sudova“. Takođe, podnositeljka je navela da joj je, usled povreda procesnog zakona i usled toga što je postupak izvršenja po njenom predlogu za izvršenje prekinut do okončanja predmetnog parničnog postupka, povređeno pravo na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, poništi osporene presude, utvrdi pravo na naknadu štete u visini troškova „neosnovano dosuđenih“ umešaču u predmetnom parničnom postupku, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6350/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, tužilja D.D. podnela je 7. decembra 1993. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražila da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen 31. avgusta 1993. godine između parničnih stranaka. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 14762/93.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 4. februar 1994. godine, ali ono nije održano jer tužena nije došla, a poziv joj nije uručen jer se nije nalazila na adresi iz tužbe. U daljem toku postupka, tužilja je preminula 17. avgusta 1994. godine, pa je Prvi opštinski sud u Beogradu, nakon dva održana ročišta, doneo 21. decembra 1994. godine rešenje P. 14762/93 da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja ostavinskog postupka iza pok. D.D. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4421/95 od 19. aprila 1995. godine, ukinuto je označeno prvostepeno rešenje, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U nastavku postupka, u kojem je predmet dobio broj P. 4027/95, održana su dva ročišta, posle čega je Prvi opštinski sud u Beogradu 13. marta 1996. godine doneo rešenje, ispravljeno rešenjem od 10. oktobra 1997. godine, kojim je ponovo prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja ostavinskog postupka iza pok. D.D. Označeno rešenje ukinuto je u postupku po žalbi, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9526/97 od 13. novembra 1997. godine.

U daljem toku postupka predmet je dobio broj P. 6587/97. U ovoj fazi postupka Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je 21 ročište, od kojih je devet održano. Od 12 neodržanih ročišta – jedno ročište nije održano na zahtev tužene, jedno jer je tužena podnela zahtev za izuzeće sudije, a dva zbog nedolaska, između ostalih, uredno pozvane tužene na ročište na kojem je trebalo da bude izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i svedoka. Takođe, u ovoj fazi postupka preinačena je tužba, tako što je kao tužilac stupio u parnicu i M.T, kao testamentalni naslednik tužilje D.D. i dozvoljeno je određenom licu, umešaču, da učestvuje u postupku na strani tužioca, budući da je on kupac stana koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i testamenta. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6587/97 od 12. juna 2002. godine odbačena je tužba tužilaca i ukinute su sve sprovedene radnje u ovom postupku. Okružni sud u Beogradu je, rešenjem 10489/02 od 24. februara 2003. godine, ukinuo označeno prvostepeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj P. 2069/03 i Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je šest ročišta, od kojih su četiri održana. Jedno od dva neodržana ročišta nije održano jer nije došla tužena, niti je postupila po nalogu suda sa prethodno održanog ročišta. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2069/03 od 15. aprila 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10906/04 od 19. januara 2005. godine ukinuta je prvostepena presuda, a predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Tokom drugog ponovnog postupka, u kojem je predmet dobio broj P. 1811/05, Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je i održao dva ročišta, nakon čega je doneo presudu od 28. septembra 2005. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca M.T, ali koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7263/08 od 22. oktobra 2008. godine.

U trećem ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 991/09, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 30. april 2009. godine, ali ono nije održano, kako bi se objavio oglas kojim se pozivaju eventualni zakonski naslednici pokojne D.D. Budući da je parnični sud dao javni oglas u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i istakao ga na oglasnoj tabli suda (kako to proizlazi iz službene beleške od 10. juna 2009. godine), a kojim je ostavio rok od godinu dana od objavljivanja oglasa eventualnim zakonskim naslednicima da se jave, prvostepeni sud je otkazao ročište zakazano za 7. septembar 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji predmetni parnični postupak vođen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je po proteku roka ostavljenog eventualnim zakonskim naslednicima, zakazao i održao dva ročišta, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 6350/10 od 11. januara 2011. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca M.T. i raskinuo sporni ugovor (stav 1. izreke), obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 268.550,00 dinara na ime naknade troškova ovog postupka (stav 2. izreke), a umešaču iznos od 158.750,00 dinara, takođe na ime troškova postupka (stav 3. izreke). Iz obrazloženja ove presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je sada pokojna D.D. 31. avgusta 1993. godine, kao primalac izdržavanja, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženom, kao davaocem izdržavanja, kao i da je predmet ugovora bio prenos prava svojine na određenom stanu. Dalje je utvrđeno da tužena nije izvršavala ugovorom preuzete obaveze, te je D.D. 7. decembra 1993. godine podnela tužbu kojom je tražila da se raskine sporni ugovor, nakon čega je 9. decembra 1993. godine sačinila testament, kojim je tužiocu M.T. ostavila predmetni stan, a potom je sa njim 24. juna 1994. godine zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je tužilac uredno izvršavao. Nadalje je prvostepeni sud utvrdio da je tužilja D.D, po pokretanju postupka, preminula 17. avgusta 1994. godine, da je na mesto tužioca stupio M.T. kao testamentalni naslednik pok. D.D, po testamentu koji je proglašen u predmetnoj parnici, a koji je stan koji mu je pripao kao nasledniku, odnosno davaocu izdržavanja, prodao 1996. godine licu G.T, koji je potom stupio u parnicu kao umešač na strani tužioca, a posle smrti G.T, njegova ćerka M.R. je, takođe, stupila u parnicu kao umešač na strani tužioca.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe čl. 6, 117. i 120. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“, br. 52/74, 1/80 i 25/82), te čl. 106. i 116. Zakona o vanparničnom postupku, kako je navedeno u obrazloženju prvostepene presude, parnični sud je ocenio da tužilac M.T. ima aktivnu legitimaciju u ovoj pravnoj stvari, kao i da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. U obrazloženju je navedeno je prvostepeni sud cenio i to što pok. D.D. nije potpisala tužbu, već je to umesto nje učinio njen advokat, ali je našao da to ne može da utiče na drugačije presuđenje, budući da je ona svojeručno potisala punomoćje koje je priloženo uz tužbu, kojim je ovlastila tog advokata da u njeno me i za njen račun pokrene i vodi predmetni spor, kao i da sud prihvata autentičnost potpisa pok. D.D. na punomoćju, budući da u toku postupka nije ni predloženo izvođenje dokaza kojim bu se utvrdilo suprotno. U odnosu na troškove postupka, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu naknadi tužiocu troškove za sastav dva obrazložena podneska, za zastupanje na 22 održana i pristup na deset neodržanih ročišta, za sastav pet žalbi i za isticanje oglasa na oglasnoj tabli, a umešaču troškove za sastav tri obrazložena podneska, za zastupanje na 15 održana i pristup na osam neodržanih ročišta i za sastav dve žalbe.

Protiv označene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu osporavajući, pre svega, pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, kao i aktivnu legitimaciju tužioca M.T, te validnost potpisa tužilje D.D. i pravo advokata da podnese tužbu umesto nje i da je zastupa. Takođe, u žalbi je navedeno da je rešenje o troškovima postupka, kojim su ovi troškovi dosuđeni umešaču, nezakonito jer umešač ima pravo samo na one troškove za parnične radnje preduzete umesto stranke kojoj se pridružio.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1833/11 od 22. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene, pa je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6350/10 od 11. januara 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da se neosnovano žalbom tvrdi da tužba nije pravilno potpisana, a ovo stoga jer ju je potpisala i tužilja D.D. i njen punomoćnik po punomoćju koje je dostavljeno uz tužbu. Takođe, u obrazloženju presude izneti su razlozi zašto drugostepeni sud smatra da su neosnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje, na pravilnost objavljivanja oglasa kojim su eventualni zakonski naslednici sada pok. D.D. pozvani da se jave, na nepostojanje pravnog interesa tužioca za vođenje predmetnog postupka, kao i oni kojima se ukazuje da testament nije proglašen u skladu sa odlukom Okružnog suda u Beogradu. U obrazloženju je navedeno i da je odluka o troškovima parničnog postupka zasnovana na pravilnoj primeni odredbama čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 7. decembra 1993. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 22. februara 2013. godine, trajao 19 godina i dva meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, što potvrđuje i činjenica da su odluke prvostepenog suda, što procesne što meritorne, čak pet puta ukidane u postupku po žalbi. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i presudu u predmetu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-854/08 od 28. maja 2010. godine.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, kao i činjenicu da je podnositeljka, koja je imala interes da se taj postupak efikasno okonča, donekle doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, budući da četiri ročišta nisu održana na njen zahtev ili usled njenog nedolaska iako je bila uredno pozvana, dok jedno nije održano jer je podnesak, koji je trebalo dostaviti drugoj strani na izjašnjenje, dostavila pred početak zakazanog ročišta.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, složenost postupka i opisani doprinos podnositeljke kao parnične stranke ne mogu da budu opravdanje da postupak traje više od 19 godina. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku neophodne da se taj postupak sprovede brzo i efikasno, Ustavni sud je utvrdio da je, pre svega, nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije iznela ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrerno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o parničnom postupku, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi označenog prava. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stav parničnog suda o pravnoj valjanosti tužbe, te punomoćja koje su dali tužilja, odnosno tužilac za zastupanje u predmetnom parničnom postupku, ukazujući, pri tome, da se, saglasno odredbi člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koji se i podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka u ustavnoj žalbi, kao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude parničnog suda, samo paušalno iznela tvrdnju da je odluka o troškovima dosuđenim umešaču nezakonita, bez ukazivanja na konkretne propuste suda. Budući da Ustavni sud nije nadležan da umesto redovnih sudova utvrđuje činjenično stanje, to u odsustvu konkretnih dokaza za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a u situaciji kada osporena presuda sadrži jasno i logično obrazloženje za zauzet stav, nije bilo uslova da se Sud upusti u ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnositeljke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenih akta.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu označenog ustavnog prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava iz člana 58. Ustava.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u velu izjavljenom zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 19 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti