Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje sudiji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu bivše sudije, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su odbili njen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog razrešenja, ignorišući protivpravnost radnje državnog organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Batinić iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Batinić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 217/12 od 20. februara 2012. godine i presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9028/10 od 20. septembra 2011. godine povrđeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 217/12 od 20. februara 2012. godine, u delu u kojem je odlučeno o naknadi nematerijalne štete i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudsk a jedinic a u Bečeju P. 9028/10 od 20. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Batinić iz Bečeja izjavila je, 27. apirla 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je Vlada Republike Srbije 17. juna 2004. godine donela rešenje na osnovu kojeg joj je prestala dužnost sudije i starešine Opštinskog organa za prekršaje u Bečeju zbog, navodno, nesavesnog i nestručnog obavljanja dužnosti; da joj navedenim rešenjem obe dužnosti prestaju, sa 10. junom 2004. godine, dakle retroaktivno; da je Vrhovni sud Srbije, postupajući po njenoj tužbi u upravnom sporu doneo presudu U. 3067/04 od 19. aprila 2006. godine, kojom je navedeno rešenje poništio, a da Vlada Republike Srbije po toj presudi nikada nije postupila; da je zbog toga onemogućena da faktički vrši obe napred navedene dužnosti do isteka oba mandata, tj. od 10. juna 2004. godine, pa do 3. marta 2007. godine, kada joj je isticao mandat starešine organa, i od 10. juna 2004. godine, pa do 27. decembra 2009. godine, kada joj je isticao mandat sudije; da je podnositeljka pokrenula parnični postupak radi naknade materijalne i nematerijalne štete protiv Republike Srbije, u kojem su donete osporene presude; da joj je dosuđena naknada materijalne štete u vidu izgubljene zarade, ali da su sudovi njen zahtev za naknadu nematerijalne štete odbili, jer su smatrali da tužena za nematerijalnu štetu nije odgovorna, iako je svakako bilo jasno da je i nematerijalna šteta posledica donošenja nezakonitog rešenja od strane Vlade Republike Srbije; da su sudovi zanemarili bitnu činjenicu da nezakonito rešenje i danas postoju u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i pored toga što ono nakon poništenja više nije u pravnom poretku, te da su sudovi bili dužni da pravilno primene materijalno pravo, tačnije odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se nisu ni osvrnuli, i usvoje i deo tužbenog zahteva koji se odnosio na naknadu nematerijalne štete.

Podnositeljka takođe navodi da joj je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava jer je opšte poznato da su sudovi dosuđivali višemilionske iznose na ime naknade nematerijalne štete na teret Republike Srbije za štete koju su prouzrokovali njeni organi nezakonitim i nepravilnim radom, kao i da je država dobrovoljno platila naknadu nematerijalne štete oštećenima u SAD za štetu koju je pričinio srpski državljanin, a da je ona od suda izuzeta i nema pravo na naknadu nematerijalne štete.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Snežana Batinić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je, 7. jula 2009. godine , tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudsk a jedi nica u Bečeju protiv tužene Republike Srbije. Tužbom je tražila da se tužena obaveže da joj naknadi materijalnu štetu zbog izgubljene zarade, doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i nematerijalnu štetu nastalu zbog povrede njenog ugleda i časti nakon što je 17. juna 2004. godine Vlada Republike Srbije donela rešenje kojim joj je prestala sudijska dužnost, navodno zbog nesavesnog i nestručnog obavljanja iste.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju doneo je osporenu prvostepenu presudu P. 9028/10 od 20. septembra 2011. godine, kojom je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojio. Prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužilji isplati iznos od 1.734.354,00 dinara na ime naknade materijalne štete za izgubljenu zaradu za period od 7. jula 2006. do 27. decembra 2009. godine, iznos od 997.909,00 dinara na ime obračunate kamate na iznose izgubljene zarade za isti period, te da joj uplati propisane doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Takođe, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan deo tužbenog zateva kojim je tužilja tražila da sud tuženu obaveže da joj isplati iznos od 2.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene i buduće duševne bolove zbog povrede njenog ugleda i časti. Sud je obavezao tuženu da tužilji naknadi parnične troškove u ukupnom iznosu.

U toku prvostepenog postupka utvrđene su sledeće činjenice: da je tužilja prvi put imenovana za sudiju Opštinskog organa za prekršaje 1. septembra 1983. godine; da je zatim 1987. godine imenovana za starešinu ovog organa ; da je na mestu starešine bila do 200 1. godine kada je izabrana za sudiju ovog organa; da ju je Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) 2003. godine iznova postav ila za starešinu ovog organa, te je mandat tužilje kao sudije trajao osam godina i isticao je 27. decembra 2009. godine , dok je njen mandat starešine isticao 3. marta 2007. godine; da joj je rešenjem Vlade od 17. juna 2004. godine prestala dužnost sudije i starešine Opštinskog organa za prekršaje zbog nesavesnog i nestručnog obavljanja dužnosti; da je tužilja protiv ovog rešenja podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je p resudom U. 3067/04 od 19. aprila 2006. godine osporeno rešenje poništio, sa obrazloženj em da je Vlada u osporenom rešenju prekršila odredbu čl ana 108 . st av 1 . Zakona o prekršajima kojom je propisano da dužnost sudije za prekršaje, između ostalog, prestaje kada sudija bude razrešen; da se u rešenju o razrešenju od 17. juna 2004. godine (koje je u „Službenom Glasniku Republike Srbije “ objavljeno 22. juna 2004. godine) navodi da je tužilji dužnost starešine i sudije prestala 10. juna 2004. godine, dakle retroaktivno u odnosu na dan donošenja rešenja o razrešenju; da rešenje ne sadrži razloge u pogledu vremena prestanka dužnosti sudije i starešine organa, što je sve bilo od uticaja na dešavanje stvari, pa je naloženo da se otklon e naveden i nedosta ci i iznova odluči o predlogu za tužiljino razrešenje; da je utvrđeno da Vlada nije donela novo rešenje o razreš enju tužilje, tako da o predlogu ministra pravde za njeno razrešenje praktično nije ni odlučeno; da je tužilja 23. septembra 2005. godine počela da se bavi advokaturom, koju delatnost obavlja i sada.

Prvostepeni sud je našao da osnovanost tužbenog zahteva najpre proizlazi iz opšteg načela obligacionih odnosa sadržanog u odredbi člana 16. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), prema kojem je svako dužan da se uzdrži od postupaka kojim se drugome može prouzrokovati šteta, iz odredbe člana 154. stav 1. istog zakona kojom je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155. ZOO). Takođe, prvostepeni sud je našao da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1. ZOO). Primenjujući odredbe materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, sud je nedvosmisleno utvrdio da je tužilja nepravilnim radom organa tužene pretrpela materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade, jer krivicom tužene nije vraćena na mesto sudije, niti joj je omogućeno obavljanje sudijske dužnosti iako formalnopravno o predlogu za njeno razrešenje nije odlučeno. Ocena je prvostepenog suda da zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete nije osnovan, jer je tužena učinila sve što je po zakonu bila dužna da učini. Naime, nakon sprovedenog postupka je donela rešenje o razrešenju tužilje kao sudije i starešine organa za prekršaje, a potom to rešenje objavila u „Službenom glasniku Republike Srbije“, što je i bila dužna da učini. Takođe, prvostepeni sud je našao da činjenica o tužiljinom razrešenju nije bila objavljivana preko lokalnih medija (a i da jeste tužena ni tada ne bi bila odgovorna), kao i da tekst o tužiljinom razrešenju nije „obična neistina, predstavljena kao istina“, kako je to tužilja tvrdila, s obzirom na to da je sporno rešenje u trenutku objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ postojalo u pravnom poretku i imalo upravo onakvu sadržinu kakva je i objavljena. Shodno navedenom, prvostepeni sud je ocenio da nema odgovornosti tužene za klevetu, niti za duševne bolove koje je tužilja nesumnjivo pretrpela i koje i danas trpi.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž1. 217/12 od 20. februara 2012. godine kojom je žalbe odbio, te potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, je navedeno da je pobijana presuda doneta uz pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo, koje je u svemu prihvatio i drugostepeni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano : da je svako dužan da se uzdrži od postupka kojim se drugome može prouzrokovati šteta (član 16.); da je (onaj) ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre bilo potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi naknade štete bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljke.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju , p redmet tužbenog zahteva bila naknada materijalne i nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe p otraživala od Republike Srbije nakon što je Vlada Republike Srbije donela rešenje od 17. juna 2004. godine o njenom razrešenju kao sudije i starešine Opštinskog organa za prekršaje u Bečeju. Takođe, u postupku je utvrđeno da je Vrhovni sud Srbije poništio sporno rešenje i Vladi nalož io da donese novo rešenje o razrešenju, što Vlada nikada nije učinila. Ustavni sud takođe ukazuje da su nižestepeni sudovi, odlučujući o zahtevima podnositeljke, ocenili da je osnovan zahtev za naknadu materijalne štete, te joj materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade i dosudili, a našli da je neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, sudovi su isključili odgovornost tužene Republike Srbije za klevetu i za duševne bolove koje je podnositeljka nesumnjivo pretrpela, a koje i danas trpi, jer činjenica o razrešenju podnositeljke ustavne žalbe nije bila objavljivana preko lokalnih medija (mada i da jeste tužena ni tada ne bi bila odgovorna), a tekst o tužiljinom razrešenju nije obična neistina, predstavljena kao istina, s obzirom na to da je rešenje o razrešenju u trenutku objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ postojalo u pravnom poretku i imalo upravo onakvu sadržinu kakva je i objavljena. Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju i Apelacioni sud u Novom Sadu su ocenili da i pored toga što je podnosteljka nesumnjivo pretrpela duševne bolove, te ih i danas trpi, nema osnova za odgovornost tužene, jer je tužena, kada je objavila sporno rešenje, postupala u skladu sa zakonom.

Ustavni sud nalazi da sama činjenica da je osporeno rešenje poništeno od strane Vrhovnog suda Srbije, a da Vlada Republike Srbije nije postupila po njegovom nalogu i donela novo rešenje o razrešenju govori u prilog navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj sporno rešenje i danas nanosi nematerijalnu štetu, jer ona suštinski nikada nije ni bila razrešena, te nezakonito rešenje i danas postoji u „Službenom glasniku Republike Srbije“, iako ono nije više u pravnom poretku. Navedeno ide u prilog i samoj oceni sudova da je podnositeljka krivicom tužene bila onemogućena da svoje funkcije starešine, odnosno sudije organa za prekršaje vrši, kao i da tužena nikada nije donela novo rešenje o njenom razrešenju, zbog čega je podnositeljka formalnopravno „nastavila da bude starešina, odnosno sudija organa za prekršaje“.

Naime, redovni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete sa obrazloženjem da je tužena postupila onako kako je po zakonu bila dužna da postupi, te je nakon donošenja rešenja o razrešenju podnositeljke bila dužna da to rešenje objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, što je i učinila. Ustavni sud nalazi da pravilno objavljivanje rešenja o razrešenju podnositeljke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ ne može konvalidirati nepravilan rad organa tužene učinjen nezakonitim razrešenjem i nepostupanjem po presudi Vrhovnog suda Srbije, zbog čega su podnositeljki ustavne žalbe svakako nanete duševne patnje.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su nižestepeni sudovi nedvosmisleno utvrdili da je podnositeljka nepravilnim radom organa tužene pretrpela štetu, i to materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade, Ustavni sud nalazi da su sudovi u osporenim presudama arbitrerno primenili materijalno pravo, kada su utvrdili da u pogledu naknade nematerijalne štete nema protivpravnosti u postupanju tužene, niti njene odgovornosti. Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava bila proizvoljna, što za posledicu ima da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da su osporenim presudama povređena prava podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 217/12 od 20. februara 201 2. godine, u delu u kojem je odlučeno o naknadi nematerijalne štete, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi tuži lje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudsk a jedinic a u Bečeju P. 9028/10 od 20. septembra 20 11. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na naknadu štete, zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je zaključio da podnosi teljka nije podne la odgovarajuće dokaze da je sud poslednje instance doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Iz iznetog razloga, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić