Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud je ocenio da je trajanje postupka bilo prekomerno, uprkos određenom doprinosu podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B . T . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove uprave opštine Voždovac u predmetu III broj 465-3/2012 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. T . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 13. marta 2020. godine, us tavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2322/16 od 20. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 35. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 86. Ustava. Ustavnom žalbom je, takođe, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove uprave opštine Voždovac u predmetu III broj 465-3/2012.

U ustavnoj žalbi je u prilog tvrdnji o povredi označenih prava, navedeno:

- da je prvostepeni organ u postupku donošenja trećeg rešenja o zahtevu za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta „uveo“ zainteresovana lica koja kao takva ranije uopšte nisu pominjana i kojima podnosilac svojim postupcima nije nanosio nikakvu štetu , pa je nejasno što su ta lica učestvovala u postupku protivno volji podnosioca;

- da akt kojim se dodeljuje zemljište nije upravni akt , nego akt raspolaganja, pa se zakonitost rešenja kojim je odlučeno o ispunjenosti uslova za „vraćanje jedinici lokalne samouprave na ponovno upravljanje“ ispituje u parničnom postupku;

- da je Upravni sud propustio da uputi zainteresovana lica na parnicu, budući da oni nemaju „dokazana prava proist ekla iz konačnog upravnog akta“;

- da Upravni sud nije ocenio dokaz da zainteresovano lice nije upisalo pravo korišćenja na k.p. broj … i da nije izvršio konverziju zemljišta, već je nadležni organ obustavio postupak 2015. godine;

- da sporna parcela u vreme podnošenja predmetnog zahteva nije bila izgrađena i da nije bilo odobrenih projekata parcelacije u periodu od 1991. do 2015. godine.

U ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno da su nadležni organi 14 godina odugovlačili rešavanje predmeta u kome su bili ispunjeni svi uslovi za postupanje.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud poništi osporeni akt i objavi odluku o ustavnoj žalbi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i osporeni akt, kao i spise predmeta III broj 465-3/2012 Odeljenja za imovinsko-pravne poslove uprave opštine Voždovac, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Voždovac u Beogradu U. 463-63/74-17 od 20. juna 1975. godine izuzeto je iz poseda zemljišnoknjižnih sukorisnika G . P . i A . A . sa po ½ dela nacionalizovano građevinsko zemljište u KO Beograd 3 na k.p. broj … i dato na trajno korišćenje opštini Voždovac u Beogradu (tačka 1. dispozitiva) i određeno da će Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju Beograda pripremiti i urediti izuzeto zemljište u svrhu izgradnje kotlarnice „V .“ prema urbanističkom planu (tačka 2. dispozitiva).

A. A . iz Beograda (pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe) podnela je 12. avgusta 2006. godine „zahtev za deeksproprijaciju član 36. stav 3. u vezi sa stavom 5. Zakona o eksproprijaciji, u posed ranijeg vlasnika“. U zahtevu je navedeno da je pravnosnažnim rešenjem „broj U. 463-63/74-17“ izuzeto nacionalizovano građevinsko zemljište na k.p. broj … iz poseda G . P . i A . A . u korist opštine Voždovac i da nije privedeno nameni u skladu sa tadašnjim urbanističkim planom. Zahtevom je traženo da se utvrdi pravo trajnog korišćenja podnositeljke zahteva na celoj predmetnoj parceli.

Zaključkom Odeljenja za imovinsko-pravne poslove uprave opštine Voždovac III broj 465-516/2006 od 18. maja 2007. godine odbačen je navedeni zahtev kao neuredan, jer u ostavljenom roku nije dostavljen dokaz o aktivnoj legitimaciji za podnošenje zahteva u delu koji se odnosi na drugi korisnički deo sporne parcele.

A. A . iz Beograda podnela je 25. jula 2007. godine novi „zahtev za deeksproprijaciju član 36. stav 3. u vezi sa stavom 5. Zakona o eksproprijaciji, u posed ranijeg vlasnika u skladu sa Zakonom o urbanizmu i izgradnji član 84. stav 1. za utvrđivanje prava trajnog korišćenja“.

Na raspravi održanoj 19. septembra 2007. godine punomoćniku podnositeljke zahteva (podnosiocu ustavne žalbe) predočeno je da nema zakonskog osnova za deeksproprijaciju i vraćanje u posed po odredbama član 84. Zakona o planiranju i izgradnji, te da korisnik kome je izuzeta parcela može da traži poništaj takvog rešenja po članu 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji. Punomoćnik je izjavio da zahteva donošenje rešenja o utvrđivanju prava trajnog korišćenja u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji.

Rešenjem prvostepenog organa III broj 465-8/2007 od 25. septembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za poništaj izvršnog rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Voždovac u Beogradu U. 463-63/74-17 od 20. juna 1975. godine.

Rešenjem Ministarstva finansija od 10. aprila 2008. godine poništeno je navedeno rešenje u postupku po žalbi podnositeljke zahteva i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje, kako bi se stranci naložilo da zahtev uredi u skladu sa zakonom, uz upozorenje da će, u protivnom, zahtev biti odbačen.

Predmetni zahtev je preciziran podneskom od 17. aprila 2008. godine, tako što je tražen poništaj rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Voždovac u Beogradu U. 463-63/74-17 od 20. juna 1975. godine u smislu člana 86. Zakona o planiranju i izgradnji.

Rešenjem prvostepenog organa III broj 465-7/2008 od 28.. septembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe , jer je u postupku utvrđeno da je donošenju rešenja o izuzimanju zemljišta prethodila eksproprijacija objekta u vlasništvu podnositeljke zahteva, koji se nalazi na toj parceli. Polazeći od toga da zemljište koje služi redovnoj upotrebi zgrade prati pravnu sudbinu nepokretnosti koja se na njemu nalazi, prvostepeni organ je ocenio da je podnositeljki zahteva prestalo pravo besplatnog korišćenja zemljišta, shodno članu 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Prvostepeni orga n je konstatovao da je u spise predmeta priloženo pravnosnažno r ešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 390/09 od 12. marta 2009. godine, kojim je podnosilac ustavne žalbe oglašen za naslednika zaostavštine A. A.

Podnosilac ustavne žalbe je 18. oktobra 2011. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja prvostepenog organa , a rešenjem Ministarstva finansija od 26. marta 2012. godine poništeno je pobijano rešenje i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. Nalazeći da je rušenjem spornog objekta predmetna parcela ponovo postala neizgrađeno građevinsko zemljište, drugostepeni organ je naložio prvostepenom organu da veštačenjem utvrdi da li je ista privedena nameni.

Presudom Upravnog suda U. 6119/12 od 29. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana tužba Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda podneta protiv navedenog konačnog rešenja.

Rešenjem prvostepenog organa III broj 465-3/2012 od 6. oktobra 2014. godine predmetni zahtev je treći put odbijen kao neosnovan, a u obrazloženju rešenja je navedeno: da je u ponovnom postupku izveden dokaz veštačenjem, na osnovu koga je utvrđeno da je na spornoj parceli izgrađen poslovni objekat koji koristi privredno društvo „H .“ d.o.o. Beograd; da je rešenjem nadležnog organa od 23. februara 2004. godine odobrena izgradnja spornog objekta, a rešenjem od 4. februara 2008. godine odobrena upotreba tog objekta i da su navedeni akti postali pravnosnažni; da je Republički geodetski zavod 2006 . godine spornu parcelu spojio sa drugim parcelama u k.p. broj …/2 KO Voždovac i kao korisnika iste upisao preduzeće „B.“ d.o.o. Beograd; da je učešće privrednog društva „H.“ d.o.o. Beograd nužno, jer je sukorisnik na predmetnoj parceli ; da se ne može poništiti predmetno rešenje o izuzimanju, jer predmetna parcela više ne predstavlja samostalnu parcelu.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2014. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, a 11. septembra i 17. novembra 2015. godine podneo je Ministarstvu finansija „žalbu zbog ćutanja administracije“.

Rešenjem Ministarstva finansija od 20. decembra 2015. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa od 6. oktobra 2014. godine. Drugostepeni organ je ocenio neosnovanim navode žalbe da je bitna prvobitna namena za koju je zemljište izuzeto, pozivajući se na novije presude Upravnog suda u kojima je izražen stav da je bitno da li je zemljište privedeno drugoj izmenjenoj nameni u skladu sa važećim planskim aktom .

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2322/16 od 20. decembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju je podnosilac ustavne žalbe 17. februara 2016. godine podneo protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je odluku o odbijanju tužbe zasnovao na razlozima koji su navedeni u pobijanom aktu tuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 86. stav 7. ranije važećeg Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) bilo je propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku usled dugog trajanja predmetnog upravnog postupka koji je vođen po zahtevu za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda njegovog pravnog prethodnika.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je prvi zahtev pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe odbačen zaključkom prvostepenog organa od 18. maja 2007. godine , a da je novi zahtev podnet 25. jula 2007. godine i da je postupak po tom zahtevu pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 2322/ 16 od 20. decembra 2019. godine. Sud je dalje konstatovao da je rešenje nadležnog suda kojim je podnosilac ustavne žalbe oglašen za naslednika podnositeljke zahteva postalo pravnosnažno 8. maja 2009. godine i da je novodonetim rešenjem prvostepenog organa odlučeno o zahtevu podnosioca, pa je našao da je osporeni postupak ukupno trajao 12 godina, a u odnosu na podnosioca ustavne žalbe deset i po godina.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje na to da je izašao izvan granica odlučivanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li je predmetno građevinsko zemljište privedeno nameni .

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se poništi akt kojim je predmetno građevinsko zemljište izuzeto iz poseda njeg ovog pravnog prethodnika.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud nalazi da je prevashodni uzrok dugog trajanja predmetnog postupka vraćanje predmeta prvostepenom upravnom organu radi ponovnog odlučivanja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske , predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.).

Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i dostavljenih spisa predmeta utvrdio da su u posmatranom periodu organi uprave doneli po tri rešenja i da su vođen a dva upravna spor a pred Upravnim sudom . Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je prvostepeni organ tri godine kasnio sa donošenjem odluke u ponovnom postupku nakon poništavanja drugog rešenja kojim je odlučio o predmetnom zahtevu , a osam meseci u postupku donošenja trećeg rešenja. Takođe, drugostepeni organ je o žalbi podnosi oca izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa od 6. oktobra 2014. godine odlučivao godinu dana. U pravni sud je osporenu presudu doneo tri godine i deset meseci nakon podnošenja tužbe, što se ne može smatrati efikasnim postupanjem.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on doprine o dugom trajanju osporenog postupka , time što u periodu od tri godine nije podneo žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa u ponovnom postupku, kao i time što godinu dana nije podneo tužbu Upravnom sudu zbog nepostupanja drugostepenog organa po njegovoj žalbi, već se tom organu uprave obratio žalbom zbog „ćutanja administracije“. Takođe, podnosilac je u postupku donošenja ostalih akata organa uprave propustio da koristi sredstva za ubrzanje postupka, što je, uz navedenu neaktivnost, ukupno trajalo duže od pet godina. Ustavni sud je, međutim, ocenio da navedeni doprinos podnosioca, u konkretnom slučaju, ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na dužinu trajanja osporenog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, već je predložio da Sud objavi odluku o ustavnoj žalbi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud je, krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, u skladu sa odredba ma člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 2322/16 od 20. decembra 2019. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu ističe da je Upravni sud bio dužan da zainte resovano lice uputi na parnicu. Podnosilac se, s tim u vezi, poziva na stavove Upravnog suda utvrđene na sednici odeljenja tog suda, prema kojima akt kojim se dodeljuje zemljište nije upravni akt, nego akt raspolaganja, pa se i zakonitost rešenja kojim se odlučuje o ispunjenosti uslova za vraćanje jedinici lokalne samouprave na ponovno upravljanje ispituje u parničnom postupku.

Ustavni sud u vezi sa ovim navodima ustavne žalbe konstatuje da stavovi Upravnog suda, na koje se podnosilac poziva, nisu od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, budući da se u konkretnom slučaju ne odlučuje o ispunjenosti uslova za vraćanje zemljišta jedinici lokalne samouprave na ponovno upravljanje. Naime, na osnovu odredaba Zakona o planiranju i izgradnji mogao se podneti zahtev za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda ranijeg sopstvenika zbog neprivođenja zemljišta nameni u zakonom propisanom roku . U slučaju osnovanosti tog zahteva, utvrđuje se prestanak prava korišćenja pravnog lica i uspostavlja se pravo ranijeg sopstvenik a na zemljištu, a odbijanjem zahteva ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika pravno lice zadržava prava koja je steklo na osnovu rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda. Iz navedenog sledi da nema osnova tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom odlučeno o stvari iz sudske nadležnosti.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da je prvostepeni organ u postupku donošenja trećeg rešenja „uveo“ zainteresovana lica koja kao takva ranije nisu pominjana i da su ta lica učestvovala u postupku protivno volji podnosioca .

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je u ponovnom postupku pred prvostepenim organom izveden dokaz veštačenjem i utvrđeno da je privrednom društvu „H .“ d.o.o. Beograd pre podnošenja predmetnog zahteva odobrena izgradnja poslovnog objekta na spornoj parceli, koja je postala deo k.p. broj …/2 KO Voždovac korisnika „B.“ d.o.o. Beograd. Sud, s tim u vezi, konstatuje da, prema odredbama zakona kojim se uređuje upravni postupak, stranka nije samo lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak, već i lice koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku. To lice je zainteresovano da upravni akt ne proizvede promenu njegove subjektivne pravne situacije, odnosno da se ne udovolji zahtevu direktne stranke. Sud, takođe, konstatuje da je zainteresovano lice, prema članu 13. Zakona o upravnim sporovima, lice kome bi poništaj osporenog upravnog akta neposredno bio na štetu. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da su navedena privredna društva zainteresovana lica u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom, a ne lica koja se mešaju na strani tužioca, pa podnosilac ustavne žalbe nije ni mogao da ospori pravo tih lica n a učešće u predmetnom upravnom sporu, shodnom primenom odredaba parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da navodi kojima podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da zainteresovano lice nije upisalo pravo korišćenja na k.p. broj … i da nije izvrši lo konverziju zemljišta, već je nadležni organ obustavio taj postupak 2015. godine , nisu od uticaja na drugačije odlučivanje ovog suda.

Odredbom člana 86. stav 1. Ustava, čija povreda se, takođe , ističe u ustavnoj žalbi, proklamovano je načelo o ravnopravnosti svih oblika svojine, kao jedno od osnovnih načela na kojima počiva ekonomsko uređenje u Republici Srbiji. Stoga navedene ustavne odredbe ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama razloga i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 11528/2017: Odluka o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda u imovinskom sporu
• Už 6314/2016: Povreda prava na pravično suđenje zbog primene nepropisnog materijalnog prava
• Už 3459/2016: Odluka o povredi prava na pravično suđenje u upravnom postupku
• Už 2749/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• U 2844/2017: Poništaj rešenja u ponovnom postupku po odluci Ustavnog suda o deeksproprijaciji
• Už 8653/2017: Odbijanje ustavne žalbe u upravnom sporu zbog carinskog prekršaja
• Už 6077/2016: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda