Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Žalbeni postupak je trajao preko četiri i po godine, prevashodno zbog neefikasnog postupanja Okružnog suda u Zaječaru, koji je dva puta vraćao predmet prvostepenom sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Stuparević iz sela Gornjane, opština Bor, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mire Stuparević i utvrđuje da je u postupku koji je vođen po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 7/02 od 20. januara 2006. godine pred Opštinskim sudom u Boru i Okružnim sudom u Zaječaru podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mira Stuparević iz sela Gornjane, opština Bor, podnela je Ustavnom sudu, 4. januara 2010. godine, preko punomoćnika Zajedničke advokatske kancelarije advokata Dragane Videnović i Mileta Petkovića, iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na sudsku zaštitu, na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 22, 32. i 36. Ustava, kao i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 7/02 od 20. januara 2006. godine vodio pred Opštinskim sudom u Boru i Okružnim sudom u Zaječaru.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 7/02 od 20. januara 2006. godine izjavila 7. februara 2006. godine i da do podnošenja ustavne žalbe o toj žalbi još nije bilo odlučeno, usled čega su joj povređena navedena Ustavom zajemčena prava. Od Ustavnog suda podnositeljka je tražila da utvrdi povredu navedenih prava i „naredi“ drugostepenom sudu da odluči o izjavljenom pravnom leku podnositeljke, u roku od 15 dana , pod pretnjom prinudnog izvršenja, ali nije postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno član u 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 9/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsk oj stvari :

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, tužilac S.S, tužiljin bivši suprug, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Boru, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da m u na ime uvećanja vrednosti opisane kuće, kao i na ime doprinosa u zajedničkom sticanju isplati navedene novčane iznose. U toku postupka tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podigla je protivtužbu, kojom je tražila da sud obaveže tužioca-protivtuženog da joj na ime neosnovanog obogaćenja, usled korišćenja njenog dela opisane kuće u označenom periodu, isplati navedeni novčani iznos, da utvrdi da je tužena-protivtužilja doprinela u sticanju navedenih pokretnih stvari u visini od 43,51%, te da obaveže tužioca-protivtuženog da joj preda u državinu pripadajući deo tih stvari, kao i da ga obaveže da joj isplati 43,51% od navedenog iznosa deviznih sredstava, sa pripadajućom kamatom.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 7/02 od 20. januara 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje usvojen u delu koji se odnosi na isplatu određenog iznosa deviznih sredstava, a u preostalom delu taj zahtev je odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene prvostepene presude obe parnične stranke su izjavile žalbe, tužena-protivtužilja 7. februara, a tužilac-protivtuženi 23. februara 2006. godine. Tužilac-protivtuženi je 3. marta 2006. godine dostavio sudu odgovor na žalbu druge parnične stranke. Spisi predmeta su 22. marta 2006. godine dostavljeni Okružnom sudu u Zaječaru, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.

Okružni sud u Zaječaru, rešavajući o navedenim žalbama, doneo je 24. marta 2008. godine rešenje Gž. 870/06, da se Opštinskom sudu u Boru vraćaju nerazmotreni spisi predmeta tog suda P. 7/02, jer nema uslova za odlučivanje po podnetim žalbama, navodeći u obrazloženju ovog rešenja da u spisima nedostaje pismeno ovlašćenje kojim je tužena ovlastila navedenog advokata da je zastupa u predmetnom parničnom postupku, te da je potrebno da prvostepeni sud punomoćje za zastupanje tužene združi spisima predmeta i potom te spise dostavi drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenim žalbama. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 11. aprila 2008. godine.

Opštinski sud u Boru je 28. juna 2008. godine sačinio zapisnik prema kome je tužena-protivtužilja, na poziv navedenog suda, izjavila pred tim sudom da je u predmetnom parničnom postupku ovlastila za zastupanje navedene advokate i da im je potpisala punomoćje, a spise predmeta 15. oktobra 2008. godine ponovo dostavio Okružnom sudu u Zaječaru na nadležnost.

Okružni sud u Zaječaru 15. aprila 2009. godine doneo rešenje Gž. 2190/08 da se Opštinskom sudu u Zaječaru vraćaju kao nerazmotreni spisi predmeta tog suda P. 7/02, jer nema uslova za donošenje drugostepene presude, uz obrazloženje identično obrazloženju rešenja Gž. 870/06 od 24. marta 2008. godine. Spisi predmeta dostavljeni su Opštinskom sudu u Boru 29. aprila, koji je dopisom od 1. oktobra 2009. godine zatražio od navedenih advokata da tom sudu dostave punomoćje za zastupanje tužene-protivtužilje. Nakon što je traženo punomoćje dostavljeno 6. oktobra 2009. godine Opštinskom sudu u Boru, taj sud je 12. oktobra 2009. godine uputio spise Okružnom sudu u Zaječaru na nadležnost.

U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je prešao u nadležnost Apelacionog suda u Beogradu i dobio broj Gž. 4641/10.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, doneo je 17. novembra 2010. godine presudu Gž. 4641/10, kojom je delimično potvrdio presudu Opštinskog suda u Boru P. 7/02 od 20. januara 2006. godine, dok je u jednom delu navedenu presudu ukinuo i predmet vratio Osnovnom sudu u Boru na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon više održanih ročišta, Osnovni sud u Boru je doneo rešenje P. 9/11 od 5. oktobra 2011 godine, kojim je utvrdio da se tužba i protivtužba u ovom predmetu smatraju povučenim. Protiv ovog rešenja parnične stranke nisu izjavile žalbu.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na sudsku zaštitu, na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prav i na pravno sredstvo, iz čl. 22, 32. i 36. Ustava, kao i člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu Evropske konvencije) .

Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom , utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije utvrđeno je, između ostalog, da s vako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Članom 13. Evropske konvencije propisano je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, kao i zbog povrede člana 13. Evropske konvencije, koji po svojoj sadržini odgovara članu 36. stav 2. i članu 22. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povreda vršio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom postupku po žalbi protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Boru, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.);

Odredbom člana 8. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09) propisano je da stranka i drugi učesnik u sudskom postupku imaju pravo pritužbe na rad suda kad smatraju da se postupak odugovlači, da je nepravilan ili da postoji bilo kakav nedozvoljen uticaj na njegov tok i ishod. Istu odredbu sadržao je u članu 7. i ranije važeći Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/ 06).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni drugostepeni parnični postupak, od izjavljivanja žalbe podnositeljke 7. februara 2006. godine, do podnošenja ustavne žalbe 4. januara 2010. godine, trajao tri godine i 11 meseci, a do donošenja odluke o žalbi, 17. novembra 2010. godine, ukupno trajao četiri godine, devet meseci i deset dana.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja žalbenog postupka nesumnjivo ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumne dužine. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, trajanje postupka po žalbi od četiri godine i devet meseci ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je Okružnom sudu u Zaječaru bilo potrebno prvo dve godine da donese procesno rešenje da se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu kao nerazmotreni, jer se u njima ne nalazi punomoćje navedenih advokata za zastupanje jedne od parničnih stranaka, a drugi put šest meseci da donese identično rešenje, s obzirom na to da, prema nalaženju toga suda, prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz prethodnog drugostepenog rešenja.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe , pre svega izuzetno neefikasnim postupanjem Okružnog suda u Zaječaru, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim pravnim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava , u konkretnom slučaju , ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali, što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 22. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević