Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu, jer razlozi navedeni u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku ne mogu biti prihvaćeni, s obzirom na kratko trajanje postupka od deset meseci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Rakića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Božidara Rakića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu I. 5025/10 od 2. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 1358/10 od 23. decembra 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu I. 5025/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Rakić iz Kraljeva podneo je Ustavnom sudu 24. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu I. 5025/10 od 2. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 1358/10 od 23. decembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu I. 5025/10. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim prvostepenim rešenjem usvojen predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca, ali da tim rešenjem nisu razmotreni ostali zahtevi koji su istaknuti u navedenom predlogu, zbog čega je izjavio žalbu Višem sudu u Kraljevu. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporenim drugostepenim rešenjem nije odlučeno o svim žalbenim razlozima, pri čemu je u ustavnoj žalbi navedeno da drugostepeni sud u osporenom rešenju nije odlučio o tome da se u konkretnom slučaju radi o prinudnom izvršenju, zatim o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o troškovima postupka na ime sastavljanja žalbe, odnosno o naknadi sudskih troškova postupka. Podnosilac navodi da je sud neosnovano odbacio njegov zahtev za dosuđivanje troškova na ime sastavljanja predloga za izvršenje. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporena rešenja nisu doneta u zakonom prdviđenim rokovima.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe podneo Osnovnom sudu u Kraljevu 23. aprila 2010. godine predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Radovana Vojinovića.

Osnovni sud u Kraljevu je osporenim rešenjem I. 5025/10 od 2. septembra 2010. godine usvojio predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Kraljevu K. 167/06 od 18. septembra 2007. godine i P. 380/09 od 28. septembra 2009. godine određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika radi naplate označenih novčanih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškova izvršnog postupka u označenom novčanom iznosu, i to zabranom na zaradi izvršnog dužnika.

Viši sud u Kraljevu je osporenim rešenjem Gž. 1358/10 od 23. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči se pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Ustavni sud konstatuje da su označenim čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovana prava na pravično suđenje i na delotvorni pravni lek, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1. i 36. stav 1, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene članove Ustava.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju jeste da ispita da li je izvršni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih rešenja, niti je ukazano na proizvoljnost u njihovom donošenju.

U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da Viši sud u Kraljevu u osporenom rešenju Gž. 1358/10 od 23. decembra 2010. godine nije odlučio o svim žalbenim navodima, Ustavni sud ukazuje da je obaveza drugostepenog suda da obrazloženje na argumente i navode žalioca koja se od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne stvari, pri čemu ne postoji obaveza tog suda da odgovori na sve argumente iznete u žalbi. Po oceni Ustavnog suda, žalbeni razlozima kojima je traženo da se odluči o tome da se u konkretnom predmetu radi o prinudnom izvršenju, zatim o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o troškovima postupka na ime sastavljanja žalbe (u kom žalbenom postupku podnosilac nije uspeo), odnosno o naknadi sudskih troškova postupka (o kojima će odlučiti prvostepeni sud), ne predstavljaju žalbene razloge od suštinskog i odlučnog značaja za rešavanje konkretne stvari. Dakle, korišćenjem formulacije drugostepenog suda da ni drugi navodi žalbe nisu takvi da bi doveli u pitanje pravilnost prvostepenog rešenja predstavlja dovoljno obrazloženje u vezi navedenih žalbenih razloga.

Takođe, drugostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge u vezi odbijanja dosuđivanja naknade troškova postupka na ime sastavljanja predloga za izvršenje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih rešenja, te da su neosnovani navodi podnosioca da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnosilac izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 12. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05) i odlučivanjem drugostepenog suda o izjavljenoj žalbi. Znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Ustavni sud ocenjuje da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, u konkretnom izvršnom postupku ne mogu prihvati kao razlozi koji imaju ustavnopravni karakter. Ovakav stav Ustavni sud zasniva na činjenici da je izvršni postupak pokrenut predlogom za izvršenje od 23. aprila 2010. godine i da njegovo trajanje do podnošenja ustavne žalbe 24. januara 2011. godine, iznosi oko deset meseci. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da osporena rešenja nisu doneta u zakonom propisanim rokovima. Navedeni rokovi predstavljaju instrukcione rokove čije prekoračenje samo sebi ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu podnosilac ustavne žalbe nije naveo koje konkretne radnje i mere nije preduzeo sud u izvršnom postupku u fazi sprovođenja izvršenja. Imajući u vidu navedeno, dosadašnje trajanje izvršnog postupka po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, očigledno nije moglo dovesti do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti