Odbijena ustavna žalba u sporu o naplati bankarske garancije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu privrednog društva "J." d.d. izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je sud pravilno primenio pravo koje se odnosi na samostalnu bankarsku garanciju "na prvi poziv".

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „J.“ d. d. Ljubljana, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „J.“ d. d. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 153/2014 od 6. novembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „J.“ d. d, Ljubljana, Republika Slovenija , izjavila je Ustavnom sudu, 1. juna 2015. godine, preko punomoćnika A. P . i F . D , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu dopunjenu podneskom od 10. juna 2015. godine izjavljenim preko punomoćnika O . A . iz Beograda, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 153/2014 od 6. novembra 2014. godine, zbog povrede čl. 32 , 36, 58. i 85. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalb e je pored ostalog naveo: da je kao kupac društvenog kapitala zaključio sa Agencijom za privatizaciju ugovor o prodaji akcija Privrednog društva „E. B . B .“ a. d, metodom javnog tendera ; da je Agenciji dostavio bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla u iznosu od 100% investicione obaveze, kao nezavisno, bezuslovno neopozivo i na prvi poziv naplativo sredstvo obezbeđenja; da je predmet parničnog spora bio zahtev da se utvrdi da Agencija za privatizaciju nema pravo da od tuženog drugog reda naplati iznos bankarske garancije, zbog toga što je ugovor o prodaji akcija raskinut; da se u takvoj situaciji ne može nakon raskida ugovora naplatiti bankarska garancija za dobro izvršenje posla, kao i da se ista ne može potpuno odvojeno ceniti u odnosu na kauzu, tj. osnovni pravni posao za koji je garancija vezana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 3486/13 od 6. februara 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da prvotužena - Agencija za privatizaciju nema pravo da od drugotužene - „H. b .“ d. d, Republika Slovenija , naplati iznos iz bankarske garancije broj G3442/12 koja je izdata od strane drugotužen e u korist prvotužen e 24. januara 2 013. godine, kao i da se zabrani prvotuženoj da od drugotužene naplati iznos iz bankarske garancije broj G3442/12 izdat e od strane drugotužen e u korist prvotužen e 24. januara 2013. godine, kao i da se obaveže prvotužena da tužiocu vrati original i sve kopi je navedene bankarske garancije; stavom drugim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotužena da se uzdrži da od drugotužene naplati iznos iz bankarske garancije ; stavom trećim izreke odbijen je predlog za prekid postupka radi rešavanja prethodnog pitanja , a stavom četvrtim izreke, odbijen je predlog za određivanje privremene mere ; stavom petim izreke odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2540/14 od 9. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 3486/13 od 6. februara 2014. godine, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke i u delu stava petog; u s tavu drugom izreke delimično je ukinuto rešenje o troškovima postupka i vraćeno prvostepenom sudu na ponovno postupanje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 153/2014 od 6. novembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2540/14 od 9. aprila 2014. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjenično g stanj a proizlazi: da je tužilac kao kupac sa prvotuženom kao prodavcem, zaključio ugovor o prodaji akcija „E. B . B .“ metodom javnog tendera 11. januara 2012. godine; da se odredbom člana 8.4. ugovora, kupac obavezao da prvotuženoj dostavi garanciju za dobro izvršenje posla u iznosu od 100% investicione obaveze, kao nezavisno, bezuslovno, neopozivo i na prvi poziv naplativo sredstvo obezbeđenja obaveza kupca iz člana 8.1, 8. 2. i 8. 3. ugovor a, sa rokom važnosti koji pokriva period od 62 meseca počevši od dana ispunjenja, kao i da su prava prvotužene po osnovu izdate garancije za dobro izvršavanje posla nezavisna, kumulativna i bez uticaja na sva ostala prava po osnovu ugovora ili merodavnog prava, koja prava bi mogla nastati usled kršenja odredaba ugovora od strane kupca; da je prvotužena 16. aprila 2013. godine obavestila tužioca da se ugovor o prodaji akcija „E. B . B .“, zaključen 11. januara 2012. godine smatra raskinutim zbog neispunjenja obaveza istekom naknadno ostavljenog roka, sve to u skladu sa članom 41a tač. 3 ), 4 ) i 6 ) Zakona o privatizaciji i člana 8.6 . ugovora o prodaji, kao i da će pokrenuti postupak naplate ugovorne kazne i garancije za dobro izvršenje posla; da je garancija za dobro izvršenje posla od 24. januara 2012. godine izdata od strane H. b . d. d. iz Ljubljane u korist prvotužene a po nalogu tužioca, te je i u garanciji navedeno da se H. b . d. d. iz Ljubljane neopozivo i bezuslovno obavezuje da plati korisniku - prvotuženoj, nakon prvog pisanog zahteva i pismene potvrde u kojoj se navodi da kupac - tužilac nije ispunio obaveze prema investicionom programu, a u skladu sa odredb ama čl . 8.1 , 8.2. i 8.3. predmetnog ugovora; da je rok važnosti navedene garancije 17. mart 2017. godine; da su nižestepeni sud ovi na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da su primarni i eventualni tužbeni zahtev i tuži oca neosnovani; da se tužilac kao kupac društvenog kapitala obavezao da prvotuženoj dostavi garanciju za dobro izvršenje posla, kao nezavisno, bezuslovno, neopozivo i na prvi poziv naplativo sredstvo obezbeđenja obaveze kupca koja je predviđena odredbama čl . 8.1 , 8.2. i 8.3. ugovora o prodaji akcija „E. B . B .“; da je izdatom garancijom drugotužena preuzela obavezu da neopozivo i bezuslovno plati nakon prvog pismenog zahteva i pismene potvrde u kojoj se navodi da kupac nije ispunio svoje obaveze po investicionom programu, koje su predviđene u ugovoru; da kako je u izdatoj garanciji navedeno da se izdavalac garancije obavezuje da neopozivo i bezuslovno plati prvotuženoj, po dostavljanju potvrde da kupac nije ispunio navedene obaveze, a koje u suštini i povlače raskid ugovora po članu 41a Zakona o privatizaciji, to su nižestepeni sudovi zaključili da je došlo do raskida ugovora i da prvotužena ima pravo da se naplati iz izdate garancije, te da izdata bankarska garancija predstavlja nezavisan i samostalni posao u kome su učesnici drugotužena kao izdavalac garancije i prvotužena kao korisnik garancije, tako da prigovor po istoj korisniku može uputiti samo banka izdavalac kao dužnik obaveze, a tužilac nije učesnik predmetnog pravnog posla, niti ima pravo na isticanje prigovora koji se tiču izvršenja i važnosti ugovora o prodaji akcija; da su nižestepeni sudovi zaključili da je pozivanje tužioca na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima bez uticaja na odluku, jer se izdata bankarska garancija ne može poistovetiti sa institutom ugovorne kazn e; da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili primarni i eventualni zahtev tužioca kao neosnovan; da se u reviziji ponavljaju razlozi koje je revident isticao i u žalbenom postupku; da revident institut samostalne bankarske garancije iz člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima, koja je bila predmet te parnice, upodobljava sa bankarskom garancijom koja je predviđena u članu 1083. Zakona o obligacionim odnosima; da tužilac pogrešno tumači predmetnu bankarsku garanciju kao akcesornu koja je predviđena članom 1083. Zakona o obligacionim odnosima, jer se u ovom slučaju radi o bankarskoj garanciji koja je izdata na temelju člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima, kao garancija „bez prigovora“ koja je samostalni pravni posao, koji ne prati sudbinu osnovnog pravnog posla: da je prirodu garancije odredio sam tužilac kao nalogodavac, tako da je u pitanju samostalna, neopoziva, bezuslovna bankarska garancija, po kojoj je banka garant dužna da na prvi poziv korisnika garancije, isplati garantovani iznos, pod uslovima i u roku utvrđenim u samoj garanciji; da se samostalna garancija razlikuje od osnovne bankarske garancije zbog nepostojanja akcesornosti u odnosu na osnovni pravni posao; da je banka izdavalac garancije i ona nema pravo da prema korisniku ističe prigovore koje bi imao pravo da istakne nalogodavac, kao dužnik obaveze iz osnovnog ugovora; da je upravo zbog te bitne različitosti u odnosu na osnovni oblik garancije, zakonodavac kao poseban oblik sistematizovao u članu 1087. Zakona o obligacionim odnosima garanciju „bez prigovora“; da je prvotužena blagovremeno u roku važenja garancije uputila zahtev tuženom drugog reda za plaćanje garantovanog iznosa; da je sledom izloženog, pravna priroda nezavisne, neopozive, bezuslovne i plative na prvi poziv bankarske garancije njena odvojenost i od osnovnog posla i od ugovora o izdavanju bankarske garancije, tako da u nezavisnom poslovnom odnosu zasnovanom između korisnika garancije i garanta banke, samo banka garant može korisniku garancije da ističe prigovore, ali samo one koji se tiču same garancije (npr. prigovor u pogledu punovažnosti i u pogledu sadržine garancije), a nalogodavac - tužilac ne može isticati prigovore prema korisniku garancije, pa ni tražiti da se zabrani realizacija garancije na način tražen tužbenim zahtevom ; da međutim, ukoliko korisnik garancije neopravdano realizuje bankarsku garanciju u tom slučaju prema odredbi člana 1087. stav 3 . Zakona o obligacionim odnosima, korisnik garancije duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca, ali t akav zahtev nije postavljen u toj parnici.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58.); da strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom, da stranci mogu steći pravo koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa, kao i druga prava određena zakonom (član 85.).

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07 i 30/10), koji je važio u vreme zaključenja ugovora o prodaji akcija privrednog društva „E. B . B .“ metodom javnog tendera, bilo je propisano da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac - 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 6a) ne isplati u celini minimalne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose, za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine i 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom, da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a st. 1. i 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO ) je propisano: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da se bankarskom garancijom obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji, da garancija mora biti izdata u pismenoj formi (član 1083.); da ako bankarska garancija sadrži klauzulu „bez prigovora“, „na prvi poziv“ ili sadrži reči koje imaju isto značenje, banka ne može isticati prema korisniku prigovore koje nalogodavac kao dužnik može isticati prema korisniku po obezbeđenoj obavezi, da je nalogodavac dužan platiti banci svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije izdate sa klauzulom iz prethodnog stava, da korisnik garancije duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji inače ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca (član 1087.).

5. Analizirajući osporenu presud u sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, navedenih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što su sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo koje se odnosi na institut bankarske garancije i njen u samostalnu prirodu.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre ukazuje da je revizijski sud izveo ustavnopravno prihv atljiv zaključak da se radi o bankarskoj garanciji iz člana 1087. ZOO , čiju je prirodu kao nezavisno, bezuslovno, neopozivo i na prvi poziv naplativo sredstvo, odredio podnosilac ustavne žalbe, a na št a se obavezao ugovorom o prodaji akcija privrednog društva „E. B . B .“ metodom javnog tendera. Imajući u vidu prirodu predmetne bankarske garancije, Vrhovni kasacioni sud s e na jasan i detaljan način izjasni o na revizjske navode, posebno ukaz ujući na razliku između te garancije i garancije uređene odredbom člana 1083. ZOO. Naime, istaknuto je da je pravna priroda nezavisne, neopozive, bezuslovne i plative na prvi poziv bankarske garancije njena odvojenost, kako od osnovnog posla , tako i od ugovora o izdavanju bankarske garancije . U takvom nezavisnom poslovnom odnosu zasnovanom između korisnika garancije i garanta banke, samo banka garant može korisniku garancije da ističe prigovore, ali samo one koji se tiču same garancije, a nalogodavac , ovde podnosilac ustavne žalbe, ne može isticati prigovore prema korisniku garancije, pa ni tražiti da se zabrani realizacija garancije na način tražen tužb om. Dakle, iz sadržine obrazloženja osporenog akta koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, proizlazi zbog čega nije osnovan ni primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da prvotužena nema pravo da od drugotužene naplati iznos iz bankarske garancije, niti eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže prvotužena da se uzdrži da od drugotužene naplati iznos iz bankarske garancije . Ovakv o obrazloženj e osporen og akta je sa stanovišta sadržine zaštite prava na pravično suđenje prihvatljiv o i za Ustavni sud.

Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je posebno naglasio da ukoliko korisnik garancije neopravdano realizuje bankarsku garanciju, prema odredbi člana 1087. stav 3. ZOO, on duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca. Međutim, takav tužbeni zahtev nije bio postavljen u parnici u kojoj su doneti osporeni akti . U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je ovakvo obrazloženje revizijskog suda u skladu sa praks om najviše sudske instance. Naime, u presudama Vrhovnog kasacionog suda Prev. 89/2015 od 8. oktobra 2015. godine i Prev. 121/2015 Pzp. 2/2015 od 15. decembra 2015. godine , pored ostalog je istaknuto da samostalna priroda bankaraske garancije i činjenica da se kod bankarske gar ancije „na prvi poziv“ ne mogu isticati prigovori iz osnovnog posla, ukazuju samo da banka na poziv korisnika garancije - Agencije za privatizaciju , nije mogla isticati prigovore da je ugovor raskinut zbog neizvršenja, te je stoga morala isplatiti Agenciji iznos iz garancije . Međutim, to ne daje pravni osnov Agenciji za privatizaciju da po raskidu ugovora traži realizacijom bankarske garancije izvršenje obavez a, čije je neizvršenje i bi lo razlog raskida, pa je stoga dužnik ovlašćen da zahteva povraćaj neopravdano naplaćenog iznosa realizacijom bankarske garancije. Sličan stav je izrazio i Ustavni sud u Odluci Už-1860/2014 od 12. maja 2016. godine.

Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da zaključivanje drugostepenog i revizijskog suda, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi najviše instance u postupku u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Što se tiče navodne povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira na to što je jedna od stranaka državna agencija. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da se sadržina prava utvrđenog odredbama člana 85. Ustava ne može dovesti u vezu sa osporenim aktima kojima je odlučivano o pravu na naplatu iznosa iz bankarske garancije .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba u sporu o naplati bankarske garancije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti