Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su odbili zahtev za priznavanje staža sa uvećanim trajanjem proizvoljno se pozivajući na akt ministarstva, umesto na zakone koji su važili u spornom periodu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3602/2010
09.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predislava Daničića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predislava Daničića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine i presudom Upravnog suda Uvp. II 6 /10 od 27. maja 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, z ajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine i nalaže da Upravni sud donese novu odluku po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predislav Daničić iz Užica, preko Milisava Kurmazovića , advokata iz Užica , podneo je 30. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine i presude Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava iz čl ana 21 . st. 1. i 2, člana 35. stav 2. člana 36. stav 1, člana 60. stav 1. i člana70. Ustava, kao i zbog povrede „načela neretroaktivnosti pravnih akata“ iz člana 197. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz čl. 2, 6 . i 13 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, a da se „sudovi pozivaju na akt Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, kojim se, navodno, utvrđuje“ da u Vojsci i Ministarstvu odbrane nema radnih mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove pod istim uslovima kao i profesionalni vojnici, kako bi im se računao staž sa uvećanim trajanjem.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da činjenično stanje „nije uopšte ni utvrđivano“ i da je on tražio priznavanje navedenog prava za period od 1. januara 1993. godine do 1. avgusta 2005. godine, „što znači da ne može takav akt, i to bez pravne forme, imati retroaktivno dejstvo, jer se na ta stanja primenjuju odredbe Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1972. i 1994. godine i Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osigu ranja iz 1996. godine. Prema navodima ustavne žalbe, „nisu tačne činjenice da ovakvih radnih mesta nema“, što proizlazi iz rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidskog osiguranja od 30. marta 2005. godine, kojim je priznato navedeno pravo civilnom licu na službi u Vojsci Srbije, i to za isti period.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akt e, spise predmeta Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 29019 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine odbijena je tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao zakonitost rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Beograd 02/1 broj 58272 od 4. jula 2007. godine. Navedenim drugostepenim rešenjem odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu broj 22061 od 14. marta 2007. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem kao civilnom licu na službi u vojnoj ustanovi. Okružni sud u Užicu je u obrazloženju navedene osporene presude ocenio da su u postupku koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja potpuno i pravilno utvrđene sve odlučne činjenice od značaja za zakonito odlučivanje, a posebno: da je podnosilac radio kao civilno lice na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore od 1. januara 1993. godine do 1. avgusta 2005. godine, na radnom mestu načelnik Kluba Vojske Srbije i Crne Gore u Už icu; da podnosiocu u matičnoj evidenciji za ovaj period nije upisan staž sa uvećanim trajanjem; da je odredbom člana 59. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem osiguraniku uračunava i vreme provedeno u svojstvu vojnog osigurnika ili civilnog lica iz člana 11. st av 2. Zakona, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika; da je iz dokaza pribavljenih u prvostepenom postupku i to akta Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore – Sektor za ljudske resurse utvrđeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje r adna mesta i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja radnika računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14. Taj sud je, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, našao da je pravilan zaključ ak tuženog organa da podnosilac ne ispunjava uslove iz člana 59. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, da mu se prizna pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem kao civilnom licu na službi u vojnoj ustanovi.

Podnosilac ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine, u kome je, pored ostalog, naveo: da je nadležnom upravnom organu dostavio potvrdu da je vršio službu u svojstvu civilnog lica van trupe; da je bio na radnoj i formacijskoj dužnosti načelnika Kluba V ojske u Užicu i da se to radno mesto popunjavalo profesionalnim vojnicima, oficirima u Nišu i Podgorici, kojima se vreme provedeno na ovim dužnostima priznavalo u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem kao vojnim osiguranicima.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, o zahtevu je odlučio Upravni sud o sporenom presudom Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine, tako što je odbio zahtev podnosioca kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude Upravnog suda je navedeno da je taj sud, na osnovu spisa predmeta i obrazloženja pobijane presude, zaključio da je Okružni sud u Užicu pravilno našao da konačnim rešenjem Fonda nije povređen zakon na štetu podnosioca. Dalje je navedeno da je aktom Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 8193-2 od 26. jula 2005. godine utvrđeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje radna mesta i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja radnika računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14 , te je pravilan stav Okružnog suda u Užicu da podnosilac ne ispunjava uslove iz člana 59. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC “, br . 34/03...63/06), da mu se prizna pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem kao civilnom licu na službi u vojnoj ustanovi. Upravni sud je istakao da je cenio navode zahteva, ali je, s obzirom na to da pobijanom presudom nije učinjena ni povreda pravila postupka, niti je pogrešno primenjeno materijalno pravo, našao da su isti bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijane presude. Taj sud je stoga, primenom odredbe člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik PC “, broj 111/09), odlučio kao u dispozitivu presude.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidskog osiguranja D. 662140 broj 181.3-1-548/05 od 30. marta 2005. godine – kojim podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje, priznato je pravo V.S. na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem počev od 2. januara 2000. godine i dalje, tako što se svakih 12 meseci efektivno provedenih na radnom mestu medicinskog tehničara priznaje kao 14 meseci staža osiguranja. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je podnositeljka zahteva priložila, pored ostalog, potvrdu nadležne vojne pošte o tome da na radnom mestu medicinskog tehničara pod istim uslovima i u istom obimu obavlja poslove koje obavlja i profesionalni oficir na svom radnom mestu, na kome mu je, na osnovu člana 267. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, priznato pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14.

Komanda vojnog odseka Užice je, na zahtev podnosioca, 12. septembra 2009. godine izdala potvrdu int. broj 254-32 da je podnosilac radio u Klubu Vojske Srbije i Crne Gore od 1. januara 1993. godine do 31. avgusta 2005. godine , „koji se ne smatra trupom, te imenovani nije bio civilno lice u trupi“. Potvrda je izdata radi ostvarivanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem kod nadležne filijale Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se j emči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60.); da se p enzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70.); da z akoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 2, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku ko nvenciju, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 24, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Članom 141. Zakona o Vojsci Jugoslavije („ Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05 ) bilo je propisano da c ivilno lice u Vojsci prava po osnovu zdravstvenog osiguranja i penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruje po propisu republike članice na čijoj se teritoriji nalazi jedinica, odnosno ustanova u kojoj radi.

Odredbama člana 267. navedenog zakona, koje su bile na snazi do 2. januara 2000. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, broj 74/99 ), bilo je propisano : da se profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na određenim poslovima kao 16 meseci staža osiguranja, i to - u vršenju poslova člana specijalne opitne posade za ispitivanje naoružanja u fazi osvajanja proizvodnje i završenih opita i ispitivanja, ako na opitima i ispitivanjima provedu najmanje polovinu ukupnog godišnjeg radnog vremena, u vršenju poslova radiološke, biološke i hemijske zaštite u laboratorijskim i poligonskim uslovima, u vršenju poslova elektronskog izviđanja i poslova kriptogr afije i u vršenju poslova granične službe i zadataka ovlašćenih organa bezbednosti u Vojsci i vojne policije (stav 1.); da se p rofesionalnim vojnicima računa kao 15 meseci staža osiguranja svakih 12 meseci efektivno provedenih u vršenju poslova i zadataka na radarskim uređajima na kojima su izloženi radarskim zračenjima, i to onima koji vrše opravku, složenije podešavanje i ispitivanje ili rade kao instruktori - nastavnici za opravku radarskih uređaja, ako na tim poslovima provedu najmanje tri četvrtine ukupnog godišnjeg radnog vremena (stav 2.); da se profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnostima u trupi kao 15 meseci staža osiguranja (stav 3.); da se pod dužnostima u smislu člana 266. ovog zakona i st. 1, 2. i 3. ovog člana podrazumevaju dužnosti koje utvrdi načelnik Generalštaba (stav 4.). Zakon om o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, broj 74/99 dodata su još tri stava navedenog člana Zakona , pa je novim stavom 4. propisano da se ostalim profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnosti kao 14 meseci staža osiguranja, a novim stavom 7. precizirano je da dužnosti u smislu člana 266. ovog zakona i st. 1, 2. i 3. ovog člana utvrđuje načelnik Generalštaba za zaposlene u Vojsci, a savezni ministar za odbranu - u Saveznom ministarstvu za odbranu i vojnim jedinicama i vojnim ustanovama Saveznog ministarstva za odbranu.

Članom 74. Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SFRJ “, br, 23/82, 77/82, 75/85, 8/87, 65/87, 87/89, 44/90, 54/90 i 84/90 i „Službeni list SRJ“, broj 41/94 ), koji se primenjivao na dan kada je započeo period za koji je traženo priznavanje predmetnog prava , bilo je predviđeno da se u staž osiguranja s uvećnim trajanjem računa i vreme za koje su osiguranici bili osigurani u penzijskom i invalidskom osiguranju u svojstvu vojnog osiguranika ili građanskog lica na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, osim vremena koje je građansko lice na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji provelo u trupi i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika.

Članom 99. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („ Službeni list SRJ“, br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03) bilo je propisano da se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem osiguraniku računa i vreme provedeno u svojstvu vojnog osiguranika ili civilnog lica iz člana 11. tačka 2. ovog zakona, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalids ko osiguranje vojnih osiguranika.

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 i 84/04), koje su se primenjivale na dan kada je okončan period za koji je traženo priznavanje predmetnog prava, bilo je propisano: da su osiguranici zaposleni, između ostalih, civilna lica na službi u Vojsci i vojnim jedinicama i vojnim ustanovama (član 11. tačka 2)); da se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem osiguraniku računa i vreme provedeno u svojstvu vojnog osiguranika ili civilnog lica iz člana 11. tačka 2) ovog zakona, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika (član 59.) ; da se osiguraniku koji je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, radio na radnim mestima odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa s uvećanim trajanjem na osnovu propisa koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, taj staž računa za ispunjavanje uslova, u skladu sa zakonom koji je važio u periodu kada je navršen (član 241.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se donosioci osporenih akata nisu mogli pozvati na akt Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore donet 2005. godine, kojim je „navodno“ utvrđeno da u Vojsci i Ministarstvu odbrane nema radnih mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove pod istim uslovima kao i profesionalni vojnici, kako bi im se računao staž sa uvećanim trajanjem. Po mišljenju podnosioca, pogrešno je utvrđena činjenica da ovakvih radnih mesta n ije bilo, što proizlazi iz rešenja samog Republičkog fonda za penzijsko i invalidskog osiguranja, kojim je isto pravo priznato civilnom licu na službi u Vojsci Srbije, i to za isti period za koji je podnosilac tražio priznavanje tog prava. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da se njegov zahtev za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem odnosio na period od 1. januara 1993. godine do 1. avgusta 2005. godine, zbog čega je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe onih zakona kojima je u navedenom periodu bilo uređeno penzijsko i invalidsko osiguranj e.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, 19. april 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Ustavni sud, takođe, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili d iskriminatorska.

Ispitujući da li obrazloženja osporenih presuda Okružnog suda u Užicu i Upravnog suda zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja , Ustavni sud je najpre konstatovao da se zahtev podnosioca ustavne žalbe odnosio na priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem za period od 1. januara 1993. godine do 31. avgusta 2005. godine, u kome je radio na radnom mestu načelnika Kluba Vojske Srbije i Crne Gore u Už icu. Ustavni sud je dalje konstatovao da je u osporenoj presudi Okružnog suda u Užicu ocenjen kao pravil an zaključak drugostepenog upravnog organa da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava uslove iz člana 59. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, s obzirom na to da je aktom Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 8193-2 od 26. jula 2005. godine utvrđeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje radna mesta i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja radnika računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14 . Upravni sud je, ispitujući zakonitost osporene presude Okružnog suda u Užicu, prihvatio navedeni zaključak tog suda, ocenjujući pritom da navodi podnosioca iz zahteva n e mogu utica ti na drugačije odlučivanje tog suda .

Ustavni sud ukazuje da su civilna lic a u Vojsci , saglasno članu 141. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije , ostvarivala prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja u skladu sa propisima republike na čijoj teritoriji se nalazila jedinica, odnosno ustanova u kojoj su radili. Članom 241. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđeno je da se osiguraniku koji je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, radio na radnim mestima odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa s uvećanim trajanjem na osnovu propisa koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, taj staž računa za ispunjavanje uslova, u skladu sa zakonom koji je važio u periodu kada je navršen . Iz navedene odredbe Zakona, po oceni Ustavnog suda, proističe da su uslovi za priznavanje staža osiguranja s uvećanim trajanjem podnosiocu ustavne žalbe morali biti cenjeni u skladu sa propisima koji su bili na snazi u periodu od 1. januara 1993. godine do 31. avgusta 2005. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je pitanje računanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem bilo uređeno na isti način svim zakoni ma iz oblasti penzijskog i invalidsko g osi guranja donetim u navedenom periodu, tako što se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem računa lo i vreme provedeno u svojstvu c ivilnog lica na službi u Vojsci, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika.

Odredbama člana 267. Zakona o Vojsci Jugoslavije , koje su bile na snazi do 2. januara 2000. godine, bili su određeni poslovi i zadaci čije se obavljanje profesionalnim vojnicima računalo za svakih 12 meseci kao 16, odnosno 15 meseci staža osiguranja (st. 1. i 2.), a stavom 3. je bilo propisano da se p rofesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnostima u trupi kao 15 meseci staža osiguranja, pri čemu su dužnostima u smislu odredaba ovog člana smatrane dužnosti koje utvrdi načelnik Generalštaba (stav 4.). Zakonom o izmenama i dopunama ovog zakona („Službeni list SRJ“, broj 74/99 ) dopunjene su odredbe navedenog člana Zakona, tako što je omogućeno da se o stalim profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnosti kao 14 meseci staža osiguranja i precizirano da dužnosti u smislu st. 1, 2. i 3. ovog člana utvrđuje načelnik Generalštaba za zaposlene u Vojsci, a savezni ministar za odbranu - u Saveznom ministarstvu za odbranu i vojnim jedinicama i vojnim ustanovama Saveznog ministarstva za odbranu.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da je pri odlu čivanju o zahtevu podnosioc a za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem najpre bilo potrebno utvrditi da li su predmetni poslovi i zadaci aktima načelnika Generalštaba V ojske Jugoslavije, odnosno saveznog ministra za odbranu o određivanju dužnosti u smislu člana 267. tog zakona – k oji su bili na snazi u periodu od od 1. januara 1993. godine do 31. avgusta 2005. godine, bili smatrani kao dužnost u trupi, jer u tom slučaju podnosilac ustavne žalbe navedeno pravo ne bi mogao da ostvari. Nakon toga, bilo je potrebno utvrditi da li se profesionalnim vojnicima koji su obavljali iste poslove i zadatk e kao podnosilac ustavne žalbe , staž osiguranja računa o sa uvećanim trajanjem , u kom slučaju bi to pravo pripadalo i podnosiocu.

Ustavni sud ističe da nadležni upravni organi ispunjenost uslova za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem nisu ocenjivali na osnovu navedenih akata, već na osnovu akta Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove donetog 26. jula 2005. godine , „kojim je utvrđeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje radna mesta i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja radnika računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14 “.

Imajući u vidu da je u predmetnom upravnom sporu koji je vođen pred Okružnim sudom u Užicu, kao i u postupku po vanrednom pravnom sredstvu pred Upravnim sudom , prihvaćen navedeni zaključak upravnih organa, Ustavni sud nalazi da ocena o zakonitosti odlučivanja o z ahtevu podnosioca ustavne žalbe sadržana u osporenim presudama nije zasnovana na merodavnom materijalnom pravu i da se može oceniti proizvoljnim zaključak sudova da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava uslove za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da utvrđuje da li podnosilac ustavne žalbe ispunjava uslove za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem, niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova oceni i utvrdi u postupku koji je u skladu sa zakonom .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine i nalaganjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 134/07 od 12. oktobra 2007. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta ostalih označenih prava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine . Ustavni sud posebno ukazuje da povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava može nastati kao posledica postupanja nadležnih organa u poslednjoj instanci, zbog čega nije razmatrao da li postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova sa postupkom u kome je doneto rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidskog osiguranja D. 662140 broj 181.3-1-5 48/05 od 30. marta 2005. godine.

8. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti