Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zgrade i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda u vođenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S.tambene zgrade broj 1 u S. u. u N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zgrade broj 1 u S. u. u N. S. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2329/99 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zgrada broj 1 u S. u. u N. S. (u daljem tekstu: podnosilac) podnela je 3. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Z. Đ. M, advokata iz N. S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2329/99 i u upravnom postupku koji se vodio pred Odeljenjem građevinske inspekcije Gradske uprave Novi Sad u predmetu broj I -16-356-312/98.

Povredu prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku podnosilac zasniva na činjenici da je taj postupak otpočeo u maju 1999. godine i da još uvek nije pravnosnažno rešen. Podnosilac smatra da je do odugovlačenja predmetnog postupka došlo isključivo zbog odlaganja rasprava i odluka koje je sud donosio, posebno zbog rešenja drugostepenog suda Gž. 348/08 od 15. aprila 2009. godine, kao i zbog toga što inspekcijski organi nisu sproveli zaključak o dozvoli izvršenja i porušili bespravno sagrađeni objekat. Od Ustavnog suda traži da poništi navedeno rešenje drugostepenog suda ili da naredi da se osporeni parnični postupak hitno uzme u rad, naredi građevinskoj inspekciji da izvrši svoje rešenje, odredi otklanjanje štetnih posledica naknadom nematerijalne zbog povrede ljudskih prava i naknadom materijalne štete koja se ogleda u oštećenju zgrade i stanova.

Podneskom od 31. jula 2012. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da preinačava zahtev koji je istakao u ustavnoj žalbi, tako što traži da se utvrdi da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a u osporenom upravnom postupku pravo na imovinu. Pored toga, povredu prava na imovinu istakao je u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 348/08 od 15. aprila 2009. godine i ostao je pri zahtevima za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Ustavni sud je informacijom Su. 1/8 od 10. februara 2014. godine iz predmeta Ustavnog suda Už-3602/2011 izdvojio ustavnu žalbu podnosioca u delu kojim se osporava postupak sprovođenja izvršenja zaključka Sekretarijata za inspekcijske poslove - Odeljenje za građevinske inspekcije Novi Sad broj I - 16-356-312/98 od 20. septembra 1999. godine i po tako izdvojenom delu formiran je novi predmet Ustavnog suda Už- 1023/2014.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2888/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom sadu P. 2329/99), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Stambena zgrada broj 1 u S. u. u N. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. maja 1999. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog J.M. radi poništaja ugovora o međusobnim pravima i obavezama stranaka o ustupanju i pretvaranju zajedničkih delova stambene zgrade u stambeni prostor.

U toku 1999. i 2000. godine održana su ukupno četiri ročišta i izveden je dokaz uviđajem na licu mesta.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gzz. 81/00 od 7. decembra 2000. godine ukinuta su rešenja provstepenog i drugostepenog suda koja su u toku 1999. godine bila doneta povodom tužiočevog predloga za određivanje privremene mere.

Nakon što su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu, tužilac je objektivno preinačio tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora i naknadu štete. Na ročištu održanom 23. oktobra 2001. godine usvojen je tužiočev predlog istaknut na prethodnom ročištu od 8. maja 2001. godine i određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost oštećenja stambene zgrade. Tužilac je podneskom od 30. januara 2002. godine prigovorio visini određenog predujma, a potom je podneskom od 25. marta 2002. godine povukao predlog za sprovođenje građevinskog veštačenja.

Prvostepeni sud je, nakon obaveštenja o povlačenju navedenog dokaznog predloga, 16. septembra 2002. godine ponovo odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na druge okolnosti, koje je povereno drugom veštaku. Novoimenovani veštak je 25. avgusta 2003. godine pristupio u sud i odbio da se prihvati zadatka veštačenja, o čemu je sastavljena službena beleška, a zatim je pred prvostepenim sudom održano ročište 15. oktobra 2003. godine na kojem je umešačima na strani tuženog dozvoljeno stupanje u parnicu. Na istom ročištu sprovođenje veštačenja povereno je Institutu za građevinarstvo F. t. n. u N. S. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljen je sudu u aprilu 2004. godine. U daljem toku postupka, do početka 2006. godine, održano je šest ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem veštaka i određenog broja svedoka, dok dva ročišta nisu održana, od čega jedno na molbu tužiočevog punomoćnika, a drugo zbog neurednog pozivanja umešača.

Na saglasan predlog stranaka, postupak je bio u prekidu od 30. marta 2006. godine do 31. maja 2007. godine. Do donošenja prve po redu prvostepene presude održana su još dva ročišta, a jedno nije održano na molbu tužiočevog punomoćnika. U ovom delu postupka, tužilac je ponovo objektivno preinačio tužbu, tako što je glavnim zahtevom tražio utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, a eventualnim zahtevima je tražio utvrđenje da je sporni ugovor sporazumno raskinut, odnosno tražio je raskid ugovora.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 348/08 od 15. aprila 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3919/07 od 9. oktobra 2007. godine kojom je bio usvojen tužiočev glavni tužbeni zahtev. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu u maju 2009. godine.

U ponovnom postupku, prvo ročište zakazano je za 28. jun 2010. godine, i nakon još tri održana i jednog neodržanog ročišta (nisu navedeni razlozi neodržavanja), Osnovni sud u Novom Sadu je 2. novembra 2011. godine doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 2888/10 kojom je odbio glavni i oba eventualna tužbena zahteva. U maju 2012. godine tužiočeva žalba uručena je tuženom i svim umešačima.

Na zahtev stranaka, rešenjem v.f. predsednika prvostepenog suda od 10. aprila 2013. godine predmet je oduzet od sudije pred kojim je parnica vođena i dodeljen je u rad drugom sudiji, zbog toga što po izjavljenim žalbama još uvek nije bio dostavljen drugostepenom sudu na odlučivanje.

Presudom Apelacionog suda Gž. 1679/13 od 14. novembra 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda.

5. Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članom 367. stav 1. Zakona o parničnom postupku (" Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano da će po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu prvostepeni sud žalbu i odgovor na žalbu, ako je podnesen, sa svim spisima dostaviti drugostepenom sudu u roku od osam dana.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 10. maja 1999. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1679/13 od 14. novembra 2013. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak trajao 14 i po godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja zahteva o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao u kojoj meri su navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Prema nalaženju Ustavnog suda, konkretan spor koji je vođen radi utvrđenja ništavosti, odnosno raskida ugovora, ne može se smatrati naročito složenim, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je u određenoj meri doprineo dužini trajanja predmetnog postupka. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da je podnosilac, na čiji je predlog određeno sprovođenje veštačenja u oktobru 2001. godine, u januaru 2002. godine, prvo prigovorio visini predujma, a potom u martu iste godine povukao predlog za izvođenje ovog dokaza. Osim toga, dva ročišta nisu održana na predlog podnosiočevog punomoćnika.

Na dužinu trajanja postupka uticala je i činjenica da je na predlog stranaka postupak bio u prekidu godinu dana, što se, po shvatanju Ustavnog suda, ne može staviti na teret sudovima.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud odluku o podnosiočevom predlogu da se izvede dokaz veštačenjem doneo tek posle pet meseci. Nadalje Ustavni primećuje da prvostepeni sud posle uručenja rešenja o veštačenju novoimenovanom veštaku u septembru 2002. godine, više nije pozivao tog veštaka radi preuzimanja spisa predmeta, niti je prema njemu preduzimao druge mere propisane procesnim zakonom, u cilju izrade nalaza i mišljenja u ostavljenom roku, što je dovelo do toga da taj veštak tek u avgustu 2003. godine pristupi u sud i tom prilikom odbije povereni mu zadatak. Dalje, prvostepeni sud je, nakon što su mu spisi predmeta vraćeni iz Okružnog suda u Novom Sadu u maju 2009. godine, prvo ročište zakazao za kraj juna 2010. godine, a drugu po redu donetu prvostepenu presudu dostavio je Apelacionom sudu u Novom Sadu tek posle godinu dana od sticanja uslova za odlučivanje o izjavljenoj žalbi.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud je odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnosioca ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos prvostepenog suda onaj činilac koji je prevashodno uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u okviru standarda razumnog roka.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u delu u kojem se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pre svega dužinu trajanja postupka, ali i doprinos na strani podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se zbog povrede prava na imovinu osporava rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 348/08 od 15. aprila 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Imajući u vidu da je osporenim rešenjem ukinuta prvostepena presuda, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Imajući u vidu da podnosioci nisu opredelili visinu niti su dostavili dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za postupanje po zahtevu za naknadu materijalne štete, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9 ), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.