Odluka o povredi prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava i nedostatka obrazloženja u revizijskoj presudi. Predmet se odnosi na naknadu za faktički eksproprisano zemljište, gde je iznos naknade umanjen bez adekvatnog obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M. iz sela Ž, opština P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. M. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1462/10 od 10. juna 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno član om 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1462/10 od 10. juna 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1402/08 od 3. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M. iz sela Ž, opština P, je 2. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika N. F, advokata iz P, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1462/10 od 10. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava došlo jer su drugostepeni i revizijski sud prilikom odlučivanja pogrešno primenili odredbe člana 155. Zakona o parničnom postupku, člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i čl. 41. i 42. Zakona o eksproprijaciji, kao i jer pri odlučivanju nisu uzeli u obzir dokaze priložene od strane podnosilaca. U pogledu povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava u ustavnoj žalbi je navedeno da su redovni sudovi utvrdili nižu vrednost zemljišta od tržišne i zakonsku zateznu kamatu od dana donošenja drugostepene presude, a ne od dana veštačenja. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvo ji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Preševu P. 336/08, kao i u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je Opštinskom sudu Preševu tužbu protiv tuženog JP „P. S.“, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je tuženi, radi izgradnje Autoputa E-75 i izvođenja građevinskih radova, u 2003. godini, trajno zauzeo označene katastarske parcele tužioca, te da nije doneto rešenje o eksproprijaciji, niti je tužiocu isplaćena naknada. Tužilac je 28. februara 2008. godine precizirao tužbeni zahtev kojim je tražio da sud obaveže tužen og da mu na ime naknade štete za oduzeto zemljište isplati 1.848.150,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Opštinskog suda u Preševu P. 710/07 od 19. marta 2008. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog bespravno oduzetog zemljišta, bliže označenog u izreci presude, isplati iznos od 1.848.150,00 dinara, sa zakonskom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 11. februara 2008. godine, kao danom veštačenja, pa do isplate. U obrazloženju ove presude navedeno je da je sud visinu štete utvrdio na osnovu nalaza i m išljenja veštaka poljoprivredne struke, imajući u vidu sve dokaze od značaja za odlučivanje koje su dostavile parnične stranke.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 862/08 od 21. maja 2008. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Preševu P. 710/07 od 19. marta 2008. godine , a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja, pored ostalog, navedeno je da, po oceni drugostepenog suda, nisu bez značaja podaci sadržani u dokazima na koje se tuženi poziva, a koji se odnose na tržišnu vrednost zemljišta koja se uzima od strane nadležnog poreskog organa za utvrđivanje visine poreza na promet apsolutnih prava u pogledu poljoprivrednog zemljišta i koji se odnose na ranije sporazumno utvrđene vrednosti sličnog zemljišta, a koje je oduzeto za istu namenu.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Preševu doneo je presudu P. 336/08 od 4. jula 2008. godine, kojom je, stavom prvim izreke, obavezan tužen i da tužiocu na ime naknade štete zbog bespravno oduzetog zemljišta, bliže označenog u izreci presude, isplati iznos od 1.350,00 dinara po m², odnosno ukupno 1.848.150,00 dinara, sa zakonskom kamatom u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev dana presuđenja, pa do isplate. U obrazloženju označene presude, između ostalog, navedeno je da je sud utvrdio tržišnu vrednost spo rnog zemljišta imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka poljoprivredne struke od 11. februara 2008. godine, navedene ugovore o prodaji zemljišta, kao i naknade utvrđene označenim pravnosnažnim presudama. Takođe je navedeno da je u toku postupka sud obavešten od strane poreske uprave da je cenovnik te službe za navedeno zemljište interni cenovnik službe, te da ta služba za utvrđivanje tržišne cene poljoprivrednog zemljišta koristi nalaze sudskih veštaka. U obrazloženju je navedeno i da je sud prilikom odlučivanja imao u vidu i uredbu kojom je uređen prostorni plan područja od Niša do granice sa Republikom Makedonijom, prema kome se pored autoputa i nove trase predviđa izvođenje radova i na gasovodu, optičkom kablu, brzoj pruzi i kanalu Dunav-Egejsko more. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu.

Okružni sud u Vranju je, radi donošenja odluke o žalbi, održao raspravu, na kojoj je saslušan ranije određeni veštak, koji je izjavio da u svemu ostaje kod svog nalaza od 11. februara 2008. godine i dopunskog nalaza od 26. juna 2008. godine.Takođe, izvršen je uvid u označene zapisnike organa uprave Skupštine opštine Preševo, koje je tuženi dostavio uz žalbu, a koji su sačinjeni u oktobru, novembru i decembru 2008. godine, o sporazumnom određivanju naknade, odnosno o prihvatanju ponude o visini naknade za eksproprisane nepokretnosti koje se nalaze u istom selu kao i tužiočeve, a po pravnosnažnim rešenjima o eksproprijaciji, prema kojima je određivana naknada u visini od 10 evra u dinarskoj protivvrednosti, po kvadratnom metru, kao i u navedene pravnosnažne presude Opštinskog suda u Preševu iz avgusta, septembra i oktobra 2008. godine. Nakon zaključenja rasprave, Okružni sud u Vranju je 3. aprila 2009. godine doneo presudu Gž. 1402/08, kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Preševu P. 336/08 od 4. jula 2008. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu za oduzeto poljoprivredno zemljište u ukupnoj površini od 1.318m², isplati iznos od 1.000,00 dinara po kvadratnom metru ili 1.318.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. aprila 2009. godine, pa do isplate, dok je preostali tužbeni zahtev, koji predstavlja razliku između postavljenog tužbenog zahteva i dosuđenog, odbijen kao neosnovan. U obrazloženju označene drugostepene presude navedeno je da je Okružni sud, imajući u vidu prvenstveno kvalitet zemljišta, te da se radi o poljoprivrednom zemljištu, a ocenjujući sve okolnosti koje utiču na formiranje tržišne vrednosti predmetnog zemljišta, odnosno zemljišta sličnog kvaliteta, našao da je za predmetno zemljište odgovarajuća novčana naknada, koja se može smatrati tržišnom vrednošću, iznos od 1.000,00 dinara po kvadratnom metru. Po oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju označene presude, ne može se prihvatiti nalaz veštaka da je vrednost predmetnog zemljišta 1.350,00 dinara po kvadratnom metru, niti se mogu prihvatiti cene koje su utvrđene radi pribavljanja zemljišta za izgradnju poslovnih objekata za potrebe države i izgradnju komercijalnih objekata za potrebe pojedinih privrednih subjekata, budući da su ta zemljišta vrednovana kao građevinsko zemljište, a imajući u vidu okolnosti o visini naknade koja je za zemljište sličnog kvaliteta sporazumno utvrđivana u postupku eksproprijacije. Takođe prema oceni drugostepenog suda, ni cene koje je koristila Poreska uprava u Preševu za zemljište sličnog ili istog kvaliteta, a radi obračuna poreza na promet apsolutnih prava, ne predstavljaju prometnu vrednost za takvo zemljište, odnosno radi se o preniskim cenama za utvrđivanje visine naknade za oduzeto zemljište. U pogledu zakonske zatezne kamate u obrazloženju je navedeno da je ona dosuđena u odnosu na momenat presuđenja, odnosno od dana donošenja drugostepene presude. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog Rev. 1462/10 od 10. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1402/08 od 3. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da su tužiocu oduzete predmetne parcele radi izvođenja radova na izgradnji trase auto-puta, tako da mu je faktički prestalo pravo svojine na tom zemljištu, a da ono nije prethodno eksproprisano. Dalje je navedeno da se radi o poljoprivrednom zemljištu, te da, imajući u vidu sve okolnosti koje utiču na formiranje tržišne vrednosti tog zemljišta, odnosno zemljišta sličnog kvaliteta, revizijski sud smatra da je pravilan zaključak drugostepenog suda da se iznos od 1.000,00 dinara po kvadratnom metru ima smatrati kao tržišna vrednost predmetnog zemljišta. S toga je, prema oceni revizijskog suda, pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz člana 42. Zakona o eksproprijaciji, kada je tužiocu dosudio naknadu za oduzeto zemljište u iznosu od 1.000,00 dinara po kvadratnom metru. Imajući u vidu navedeno, revizijski sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani revizijski navodi tužioca da je drugostepeni sud paušalno odredio naknadu za oduzeto zemljište i da bi ta naknada trebalo da bude znatno viša s obzirom na položaj na kome se predmetno zemljište nalazi. Takođe prema oceni revizijskog suda, tužilac u konkretnom slučaju nije pružio dokaz da se radi o takvoj vrsti parcele – poljoprivrednog zemljišta, koja po svom položaju ima daleko višu cenu od one koju je priznao drugostepeni sud, jer se ne mogu prihvatiti cene po kojima su pribavljana zemljišta za potrebe izgradnje poslovnih ili komercijalnih objekata, s obzirom na to da su ta zemljišta tretirana kao građevinsko zemljište.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava je zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 16/01, 23/01 i 20/09), kojima je propisano: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, kao i da ako se korisniku eksproprijacije nepokretnost predaje pre pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, raniji sopstvenik ima pravo da bira da mu se naknada odredi prema okolnostima u vreme predaje eksproprisane nepokretnosti ili u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. st. 2. i 3.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano (član 42. stav 1.) i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (stav 2.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 i 85/12) propisano je: da u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da će sud na ročištu izvesti i druge dokaze koje učesnici predlože, ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, a po potrebi odrediće i veštačenje (član 136. stav 2.); da se odredbe ovog zakona o postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost shodno primenjuju i u drugim slučajevima kada se ranijem sopstveniku po zakonu priznaje pravo na naknadu za nepokretnost na kojoj je izgubio pravo svojine, ili drugo stvarno pravo (član 140.).

Odredbom člana 189. stav 2 Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) utvrđeno je da se visina štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo.

Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su i stavovi Ustavnog suda izneti u Odluci Už–5686/2011 od 28. februara 2013. godine.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknutih povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se podnosilac žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i proizvoljno zaključivanje o obimu njegovog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise prilikom odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca, već se njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene , već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43).

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoj stav da se i naknada za oduzeto zemljište kad nije sproveden postupak eksproprijacije, utvrđuje saglasno odredbama Zakona o eksproprijaciji, prema tržišnoj ceni predmetnog zemljišta.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, revizijski sud nije imao u vidu da je prvostepeni parnični sud prilikom određivanja visine naknade štete za oduzeto zemljište izveo dokaz veštačenjem putem veštaka poljoprivredne struke, koji je procenio vrednost predmetnog zemljišta na 1.350,00 dinara po kvadratnom metru, kao i da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, dostavio sudu više ugovora o prodaji sličnih nepokretnosti, kao što su predmetne, po znatno višim cenama od dosuđene. Nezavisno od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da podnosilac nije pružio dokaze da se radi o parceli koja ima daleko višu cenu od one koju je priznao drugostepeni sud, pri tome, ocenivši kao pravilan zaključak drugostepenog suda o proceni tržišne vrednosti predmetnog zemljišta, zasnovanoj, isključivo, na činjenicama koje nisu postojale u momentu odlučivanja prvostepenog suda.

Ustavni sud ukazuje da je Odlukom Už-1363/2011 od 11. aprila 2013. godine, kojom je usvojio ustavnu žalbu podnositeljke M.S, koja je pre pokretanja parničnog postupka, kao i u prvostepenom postupku bila u identičnoj činjenično i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe Iso Mamuti, i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1464/10 od 14. oktobra povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemečno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je tom prilikom ocenio da označena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, s obzirom na to da je tom presudom smanjena visina naknade štete dosuđene pravnosnažnom presudom, uz obrazloženje da revizijski sud smatra da je visina koju je taj sud odredio realna tržišna vrednost oduzetog zemljišta, a „s obzirom na do tada donete presude nižestepenih sudova i ostale parametare za određivanje cene zemljišta“, koji nisu ničim definisani u označenoj presudi. Prema oceni Ustavnog suda, navedeni stav revizijskog suda predstavlja očigledno paušalnu, a time i proizvoljnu primenu materijalnog prava.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da je primena materijalnog prava, u konkretnom slučaju, bila proizvoljna. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda u Pančevu, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o revizijama podnosioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1402/08 od 3. aprila 2009. godine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da će osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po reviziji, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7 ) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti