Ustavnopravna ocena odbijanja upisa u imenik Farmaceutske komore Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu diplomiranog farmaceuta medicinskog biohemičara, kojoj je odbijen upis u Farmaceutsku komoru. Sud je ocenio da je, u skladu sa zakonom, za njeno zvanje nadležna Komora biohemičara, te da joj nisu povređena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3606/2010
16.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Irene Brdarić Stojanović iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Irene Brdarić Stojanović izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 5543/10 od 11. juna 2010. godine , rešenja Farmaceutske komore Srbije broj 67 od 15. septembra 2008. godine i rešenja Farmaceutske komore Srbije – Ogranak komore Beograd broj 18 od 5. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Irena Brdarić Stojanović iz Beograda je 30 . jula 2010. godine Ustavnom sudu podne la ustavnu žalbu protiv akata označenih u izreci, zbog povrede načela o vladavini prava, ograničenju ljudskih i manjinskih prava, zabrani diskriminacije i zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 3, 20, 21. i 2 2. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčen ih odredb ama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. st. 1. i 2. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je u upravnom postupku pred Farmaceutskom komorom Srbije odbijen zahtev podnositeljke za upis u imenik te komore iz razloga što pod nositeljka, prema diplomi Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, ima stručni naziv diplomirani farmaceut medicinski biohemičar, a ne samo diplomirani farmaceut.

Podnositeljka dalje navodi: da je 14. juna 1995. godine diplomirala na Farmaceut skom fakultetu u Beogradu, a da je polož ila stručni ispit 1. jula 1996. godine, čime je stekla pravo da obavlja poslove zdravstvene delatnosti ; da je od diplomiranja do danas neprekidno obavljala zdravstvenu delatnost „radom kao diplomirani farmaceut u apoteci“; da je p rema tada važećim propisima postojala samo jedna Komisija za polaganje stručnih ispita pri Ministarstvu zdravlja, pred kojom su svi diplomirani farmaceuti polagali stručni ispit, i to po jedinstvenom programu; da je „ovlašćeno obavljala poslove zdravstvene delatnosti radom u državnoj i privatnoj apoteci i nikada nije obavljala poslove biohemije, što je uslov za upis u imenik Komore biohemičara Srbije; da n i ranijim, ni sada važećim propisima nije propisana zabrana obavljanja zdravstvene delatnosti diplomiranim farmaceutima medicinskim tehničarima; da su prema ranijim i sada važećim propisima članovi Farmaceutske komore Srbije „diplomirani farmaceuti koji kao profesiju obavljaju poslove farmaceuta u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi“.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je ranije bila upisana u imenik Farmaceutske komore Srbije i da su organi koji su odlučivali u predmetnom postupku „prekršili njeno stečeno ustavno i zakonsko pravo da obavlja poslove zdravstvene delatnosti, koje pravo je stekla na zakonit način“ i da joj je time povređeno pravo na „slobodan izbor rada i samo pravo na
rad za koji je ona kvalifikovana i koji je obavljala od sticanja diplome“.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje na pogrešnu primen u Zakon a o zdravstvenoj zaštiti i Zakon a o komorama zdravstvenih radnika , kao i na nedostatak ocene razlog a koje je podnositeljka isticala u žalbi i tužb i. Podositeljka ustavne žalbe stoga zaključuje da se odlučivanje Upravnog suda i nadležne Komore može okvalifikovati kao „samovoljno, arbitrerno i
diskriminatorsko“. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud ustvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i ostalu dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Farmaceutske komore Srbije – Ogranak komore Beograd broj 18 od 5. maja 2008. godine odbijen je zahtev Irene Brdarić Stojanović (ovde podnositeljka ustavne žalbe) za obavezan upis u imenik članova Famaceutske komore Srbije, jer je ocenjeno da ne ispunjava uslove iz čl. 4. i 6. Zakona o komorama zdravstvenih radnika.

Osporenim rešenjem Farmaceutske komore Srbije broj 67 od 15. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa. U obrazloženju konačnog rešenja Farmaceutske komore Srbije je, pored ostalog, navedeno: da podnositeljka ustavne žalbe ne obavlja poslove zdravstvene delatnosti na način predviđen zakonom, jer je za rad u apoteci neophodno zvanje diplomiranog farmaceuta i posedovanje odgovarajućeg stručnog ispita.; da je podnositeljka ustavne žalbe diplomirani farmaceut medicinski biohemičar s položenim stručnim ispitom za diplomiranog farmaceuta medicinskog biohemičara; da ta stručna sprema i zvanje ne povlači obavezu članstva u Farmaceutskoj komori Srbije, već u Komori biohemičara Srbije, na osnovu člana 6. stav 4. Zakona o komorama zdravstvenih radnika. Drugostepeni organ je, polazeći od navedenog, ocenio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 4. i člana 6. stav 3. Zakona o komorama zdravstvenih radnika da se podnositeljki utvrdi i prizna obavezno članstvo u Farmaceutskoj komor i Srbije .

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog rešenja Farmaceutske komore Srbije podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji do 31. decembra 2009. godine nije doneo odluku u predmetnom upravnom sporu. Nakon formiranja nove mreže sudova postupak je nastavljen pred Upravnim sudom, koji je o tužbi podnositeljke odlučio osporenom presudom U. 5543/10 od 11 . juna 2010. godine. U obrazloženju osporene presude Upravni sud je, pored ostalog, naveo: da je u članu 167. stav 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik PC“ , broj 107/05) propisano da je članstvo u komori obavezno za zdravstvene radnike iz člana 166. ovog zakona, koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost; da je član om 166. tačka 1. navedenog Zakona određeno ko su zdravstveni radnici u smislu tog zakona, da iz spisa predmeta proizlazi da je podnositeljka 14. juna 1995. godine završila studije na Farmaceutkom fakultetu u Beogradu i stekla stručni naziv diplomirani farmaceut – medicinski biohemičar; da je sa istim nazivom položila i stručni ispit 1. jula 1996. godine. Upravni sud je, polazeći od nesporne činjenice da podnositeljka poseduje diplomu diplomiranog farmaceuta medicinske biohemije, ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za upis u imenik članova Farmaceutske komore Srbije. Taj sud je dalje naveo da je ocenio navode tužbe, ali je našao da isti ne dovode u sumnju zakonitost osporenog rešenja, te da je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, bez povreda pravila postupka i za odluku dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge. Upravni sud je, nalazeći da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke, odlučio kao u dispozitivu osporene presude, na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koja se primenjuje na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik PC“, br oj 111/09).

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada (član 60. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 63/09) propisano je: da farmaceutsku zdravstvenu delatnost obavlja diplomirani farmaceut, odnosno diplomirani farmaceut sa odgovarajućom specijalizacijom i farmaceutski tehničar sa odgovarajućom školom zdravstvene struke (član 85. stav 3.); da su zdravstveni radni ci, između ostalih: doktor medicine, doktor stomatologije, diplomirani farmaceut i diplomirani farmaceut medicinski biohemičar - sa završenim odgovarajućim fakultetom zdravstvene struke (član 166. tačka 1)); da je članstvo u komori obavezno za zdravstvene radnike iz člana 166. ovog zakona, koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost (član 167.); da zdravstveni radnik može samostalno pružati zdravstvenu zaštitu ako je obavio pripravnički staž i položio stručni ispit; ako je upisan u imenik komore i ako je dobio, odnosno obn ovio odobrenje za samostalni rad (član 168.).

Zakonom o komorama zdravstvenih radnika („Službeni glasnik RS“, broj 107/05) predviđeno je: da je č lanstvo u komori obavezno za sve doktore medicine, doktore stomatologije, diplomirane farmaceute, diplomirane farmaceute medicinske biohemije, diplomirane farmaceute specijaliste medicinske biohemije i doktore medicine specijaliste kliničke biohemije, medicinske sestre i zdravstvene tehničare, koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i u dru gim oblicima zdravstvene službe (član 4. stav 1.); da se pod obavljanjem profesije, u smislu ovog zakona, podrazumeva neposredno obavljanje zdravstvene delatnosti od strane zdravstvenih radnika koji imaju odgovarajuće stručno obrazovanje zdravstvene struke i koji svoju delatnost obavljaju u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, kao i kod poslodavaca iz stava 2. ovog člana, pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita (član 4. stav 3.); da su č lanovi Farmaceutske komore Srbije diplomirani farmaceuti koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove farmaceuta u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, odnosno kod drugog poslodavca iz člana 4. stav 2. ovog zakona (član 6. stav 3.); da su članovi Komore biohemičara Srbije diplomirani farmaceuti medicinske biohemije, diplomirani farmaceuti specijalisti medicinske biohemije i doktori medicine specijalisti kliničke biohemije, koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove biohemije u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, odnosno kod drugog poslodavca iz člana 4. stav 2. ovog zakona (član 6. stav 4.).

Pravilnikom o pripravničkom stažu i stručnom ispitu zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika („Službeni glasnik RS“, broj 89/93 ) bilo je propisano: da se i spitne komisije za polaganje stručnog ispita posebno obrazuju za: doktore medicine; doktore stomatologije; diplomirane farmaceute; diplomirane farmaceute medicinske biohemičare; zdravstvene saradnike sa višom stručnom spremom; zdravstvene radnike sa višom i srednjom stručnom spremom; zdravstvene saradnike sa višom i srednjom stručnom spremom (č lan 7.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je odluka o njenom zahtevu za upis u Farmaceutsku komoru Srbije doneta pogrešnom primenom Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o komorama zdravstvenih radnika i da su nadležni upravni organi i Upravni sud propustili da ocene njene navode i razloge koje je isticala u žalbi i tužbi , što je dovelo do povreda načela i prava na koje je ukazala u ustavnoj žalbi.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava Ustavni sud utvrđuje polazeći od ustavne garantije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitrernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja.

Ustavni sud ukazuje da je farmaceutsku zdravstvenu delatnost, prema odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, obavlja diplomirani farmaceut, odnosno diplomirani farmaceut sa odgovarajućom specijalizacijom i farmaceutski tehničar sa odgovarajućom školom zdravstvene struke (član 85. stav 3.), da svojstvo zdravstvenog radnik a u smislu navedenog zakona, imaju, između ostalih, diplomirani farmaceut i diplomirani f armaceut medicinski biohemičar (član 166. tačka 1)) i da zdravstveni radnik može samostalno pružati zdravstvenu zaštitu ako je obavio pripravnič ki staž i položio stručni ispit, ako je upisan u imenik komo re i ako je dobio, odnosno obnovio odobrenje za samostalni rad (član 168. istog zakona ). Iz odredaba člana 4. Zakona o komorama zdravstvenih radnika proizlazi da je članstvo u komori obavezno za zdravstvene radnike koji imaju odgovarajuće stručno obrazovanje zdravstvene struke i koji svoju delatnost obavljaju u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, pod uslovima propisanim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti . Saglasno odredbama člana 6. st. 3. i 4. navedenog zakona, članovi Farmaceutske komor e Srbije su diplomirani farmaceuti, a članovi Komore biohemičara Srbije diplomirani farmaceuti medicinske biohemije, diplomirani farmaceuti specijalisti medicinske biohemije i doktori medicine specijalisti kliničke biohemije.

Imajući u vidu navedene odredbe zakona, Ustavni sud nalazi da su donosioci osporenih ak ata dali ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da podnositeljka ustavne žalbe, kao diplomirani farmaceut medicinski biohemičar, ima obavezu učlanjenja u Komoru biohemičara Srbije, a ne u Farmaceutsku komoru Srbije . Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe položila stručni ispit u skladu sa ranije važećim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, na osnovu koga je donet Pravilnik o pripravničkom stažu i stručnom ispitu zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika iz 1993. godine. Odredbom člana 7. navedenog Pravilnika bilo je predviđeno da se za polaganje stručnog ispita obrazuju, pored ostalog, i spitna komisija za diplomirane farmaceute i ispitna komisija za diplomirane far maceute medicinske biohemičare.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe položila stručni ispit za diplomiranog farmaceuta medicinskog biohemičara, Ustavni sud je ocenio da su bez osnova navodi ustavne žalbe da je postojala „ samo jedna Komisija za polaganje stručnih ispita pri Ministarstvu zdravlja pred kojom su svi diplomirani farmaceuti polagali stručni ispit, po jedinstvenom programu “. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nema stručni naziv diplomirani farmaceut, niti odgovarajuću specijalizaciju u smislu člana 85. stav 3. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, a imajući u vidu da se profesionalna zdravstvena delatnost može obavljati samo pod uslovima propisanim tim zakonom, Ustavni sud nalazi da je sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiv zaključak da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za upis podnositeljke u imenik članova Farmaceutske komore Srbije .

Ustavni sud , takođe, ukazuje da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, te ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi već ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Navedeni stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, istakavši da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome se odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (presuda u predmetu ''Van de Hurk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine).

Ustavni sud je ocenio da su osporene odluke obrazložene, da se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljavaju zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od svega izloženog, a imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava vezuje samo za arbitrernost u odlučivanju, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporen im aktima nisu povređen a označena prava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

6. Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 3. Ustava ne jemče ljudska i manjinska prava ili slobode, već se utvrđuje vladavina prava kao temeljno načelo, te ista ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da su osporenim aktima povređena načela iz čl. 20, 21. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim odredbama Ustava ne jemče samostalna ljudska ili manjinska prava i slobode, već se njima utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda nekog od ovih načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode. S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog Ustavom zajemč enog prava na koje se podnositeljka ustavne žalbe poziva, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom postupku nisu povređena ni označena načela utvrđena Ustavom.

U vezi sa istaknutom povredom prava na rad i slobodan izbor rada, Ustavni sud je, polazeći od navedene odredbe člana 170. Ustava, a imajući u vidu sadržinu osporenih akata, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava iz člana 60. st. 1. i 2. Ustava. Stoga je Sud u odnosu na ove povrede načela i prava ustavnu žalbu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavnopravna ocena odbijanja upisa u imenik Farmaceutske komore Srbije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti