Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da ukupno trajanje postupka od pet godina i pet meseci, uzimajući u obzir prekid zbog stečaja, ne predstavlja povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. i .-t. p . „N .“ DOO iz Novog Sad a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. i .-t. p . „N .“ DOO i zjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 673/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. i .-t. p . „N .“ iz Novog Sada podnelo je, 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M. Đ, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 673/12, kao i protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 673/12 od 22. novembra 2012. godine, u delu stava prvog i stava drugog izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1103/13 od 14. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 673/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao šest godina; da je odlučna činjenica o zaključenju predmetnog ugovora od strane neovlašćenog lica, tadašnjeg finansijskog direktora tuženog Z. M, a u ime i za račun tuženog, utvrđena protivrečno zapisniku o iskazima svedoka i pismenim ispravama; da sudovi nisu po svom uverenju valjano i zakonito primenili odredbu člana 8. Zakona o parničnom postupku; da je tuženi saglasno članu 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zadržavanjem robe i računa za 1998, 1999 , 2000 , 2001, 2002 , 2003 , 2004 , 2005 , 2006 , 2007. i 2008. godinu iskazao volju da odobri predmetni ugovor, odnosno da je isti konvalidiran; da se ne može prihvatiti obrazloženje presude da predmetni ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica tuženog, kasnije nije konvalidiran, jer iz radnji tuženog koje su usledile nakon zaključenja ugovora proizlazi da je isti naknadno odobrio, jer je tuženi primio predmetne registre, a nije ih vratio tužiocu; da je zbog ovakve situacije za tužioca nastupila šteta u smislu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima i da za ovu štetu ne može odgovarati tužilac kao ugovorna strana, već štetu mora da snosi sam tuženi zbog svog neposlovnog odnosa. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednim sudom u Novom Sadu P. 673/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. oktobra 2007. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Trgovinskom sudu u Valjevu protiv izvršnog dužnika „V. p .“ AD, V, radi namirenja novčanog potraživanja izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Trgovinski sud u Valjevu je doneo rešenje o izvršenju Iv. 1733/07 od 15. oktobra 2007. godine.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Trgovinski sud u Valjevu je rešenjem Iv. 1733/07 od 29. oktobra 2007. godine stavio van snage rešenje o izvršenju, ukinuo sve sprovedene radnje i spis predmeta dostavio parničnom odeljenju Trgovinskog suda u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Do donošenja presude održano je devet ročišta, na kojima su spojene parnice po tužbi tužioca i po protivtužbi tuženog, izvođeni su dokazi saslušanjem svedoka i veštaka, a određeno je i izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2407/07 od 3. aprila 2009. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezan je tuženi-protivtužilac da mu isplati opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate ; stavom drugim izreke je konstatovano da je tužilac-protivtuženi povukao tužbu u preostalom delu, a stavom trećim izreke je ukinuto rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Valjevu Iv. 1733/07 od 15. oktobra 2007. godine; stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da ugovor broj 000985 od 30. marta 1998. godine zaključen između tužioca i tuženog ne proizvodi pravno dejstvo.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 3050/10 od 26. avgusta 2010. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tuženim „V. p .“ AD, V, s tim da će se postupak nastaviti kada se ispune uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 15. decembra 2010. godine, koji je dostavio i prvostepenom i drugostepenom sudu, predložio nastavak postupka.

Privredni apelacioni sud je dopisom Pž. 3050/10 od 24. januara 2011. godine zatražio od prvostepenog suda da dostavi spis predmeta radi donošenja odluke o nastavku postupka.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 860/11 od 2. februara 2012. godine nastavio postupak prekinut rešenjem istog suda Pž. 3050/10 od 26. avgusta 2010. godine i ukinuo presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2407/07 od 3. aprila 2009. godine u stavu prvom, drugom i petom izreke i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave.

U ponovnom postupku, nakon povlačenja protivtužbe tuženog-protivtužioca i dva održana ročišta Privredni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu P. 673/12 od 22. novembra 2012. godine kojom je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i troškovi parničnog postupka, a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da tužilac svoj zahtev zasniva na činjenici da je tuženi kao naručilac po osnovu ugovora - računa br 000985 od 30. marta 1998. godine naručio da tužilac u registru žiro računa SRJ 1998/99 objavi njegov matični broj, šifru delatnosti, da tužilac isporuči predmetnu publikaciju na CD-u, da se u registru žiro računa na mestu oglasnog prostora objave njegov memorandum i oglas; da se tuženi obavezao na narednih deset izdanja publikacije, koja izlazi jednom godišnje; da je ugovorom predviđeno da se cena preračunava za naredna izdanja u cenu bakra na berzi bakra u zemlji, odnosno da se cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cena bakra na berzi bakra u zemlji; da se tužilac obavezao da će tuženom publikaciju poslati putem pošte, o čemu mora posedovati odgovarajući dokument, a da rizik putovanja publikacije poštom snosi kupac; da je tužilac ispostavio tuženom račune za izdanje registra žiro računa SRJ 1998/1999, 1999/2000, 2000/2001, 2001/2002, 2002/2003, SCG 2003/2004 i SCG 2004/2005 za koje je zbog istaknutog prigovora zastarelosti povukao tužbu, dok je ostao kod tužbenog zahteva po računima za 2005/2006, 2006/2007 i 2007/2008; da je među parničnim strankama bilo sporno da li je lice koje je potpisalo navedeni ugovor - račun u ime tuženog bilo ovlašćeno za zaključenje predmetnog ugovora. Prvostepeni sud je ocenom izvedenih pisanih dokaza i iskaza saslušanih svedoka utvrdio da je u sudskom registru u periodu od 5. aprila 1991. do 23. marta 1999. godine kao direktor preduzeća bio upisan D . P, a da je predmetni ugovor - račun za tuženog potpisala Z . M . koja je bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu finansijskog direktora, da nije bila upisana u sudski registar kao lice ovlašćeno za zastupanje tuženog i da nije bila ovlašćena za zaključenje ugovora. Na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da ugovor koji je zaključilo neko lice kao punomoćnik u ime drugog, ali bez njegovog ovlašćenja, neovlašćeno zastupanog obavezuje samo ukoliko ga je naknadno odobrio, te je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1103/13 od 14. marta 2013. godine je: u stavu prvom izreke delimično odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 673/12 od 22. novembra 2012. godine, u delu stava prvog njene izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da isplati iznose opredeljene u ovom stavu , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, sa troškovima parničnog postupka ; stavom drugim izreke preinačena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 124.758,50 dinara; stavom trećim izreke ukinuta prvostepena presuda, u delu stava prvog njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati glavni dug u iznosu od 431.460,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. marta 2008. godine do isplate, bez vraćanja u tom delu predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak ; stavom četvrtim izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, a stavom petim izreke je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da iako presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2407/07 od 3. aprila 2009. godine nije odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu iznosa od 431.460,00 dinara, a tužilac nije u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude predložio donošenje dopunske presude saglasno člana 343. stav 3. Zakona o parničnom postupku, to se ima smatrati da je tužba povučena u ovom delu, te je iz navedenog razloga ukinuo prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke, bez vraćanja prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Pored navedenog, drugostepeni sud je našao to da bi postojala obaveza na strani tuženog povodom ugovora, statutarni zastupnik tuženog morao je znati da je u pitanju dvostrano teretan ugovor i šta je predmet ponude tužioca, da bi mogao ovlastiti Zoricu Milaković da sa tužiocem ugovor zaključi, ali da se, u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nisu stekli zakonom propisani uslovi za obavezivanje tuženog po osnovu ugovora zaključenog od strane neovlašćenog lica. Dalje sledi da tužilac nije dokazao da je predmetni ugovor zaključen 30. marta 1998. godine naknadno odobren, jer iz dokaza koje je tužilac podneo uz račun za izdanje registra žiro računa SRJ 1999/2000 i SRJ 2000/2001, kopije prijemne knjige pošte i povratnice - izveštaja o uručenju pošiljke proizlazi da isporuka registra nije izvršena u roku označenom u ugovoru. U pogledu navoda da odgovornost tuženog proizlazi iz odgovornosti za štetu koju je prouzrokovao njegov radnik, a sve u smislu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je našao da su ovlašćeni predstavnici i zastupnici tužioca morali znati da ovlašćenje za zaključenje ugovora radnika naručioca ne može proizlaziti iz odredbe ugovora koji su sami sačinili i u kojoj stoji "potpisom potvrđujem da sam ovlašćen", već mora da se zasniva na odgovarajućem opštem ili pojedinačnom aktu privrednog društva, te da u situaciji kada im isto nije predato, sledi da su mogli i morali imati saznanje da ugovor potpisuje neovlašćeno lice.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12) propisano je: da se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu (član 88.); da se sudski postupak iz člana 88. ovog zakona u kojem je stečajni dužnik tužilac, odnosno predlagač nastavlja kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak da je preuzeo postupak (član 89. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) je propisano da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri (član 88. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo povodom predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnetog 5. oktobra 2007. godine Trgovinskom sudu u Valjevu i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1103/13 od 14. marta 2013. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak ukupno trajao pet godina i pet meseci, što može uka zivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu izdavanja publikacija registra žiro računa preduzeća i drugih pravnih lica. Polazeći od toga da je parnični sud u toku postupka izvodio dokaze saslušanjem svedoka i veštaka i vršio veštačenje preko sudskog veštaka ekonomske struke, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju odlučivalo o relativno složenim činjeničnim i pravn im pitanjima.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac i njegov punomoćnik nisu doprineli trajanju parničnog postupka.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon jedne godine i šest meseci doneo prvostepenu presudu, ali da je postupak pred drugostepenim sudom prekinut usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Polazeći od toga da za vreme trajanja prekida postupka drugostepeni sud nije mogao preduzimati nikakve radnje, pa samim tim ni odlučiti o žalbi tužioca, to se period neaktivnosti od jedne godine i šest meseci ne može staviti na teret parničnom sudu.

Nakon preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika tuženog, drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog ukinuo prvostepenu presudu i vratio prvostepenom sudu samo radi održavanja nove glavne rasprave, odnosno razjašnjenja spornih pitanja. U ponovnom postupku prvostepeni sud je nakon dva održana ročišta presudom odlučio o tužbenom zahtevu tužioca, koja je nakon četiri meseca konačno potvrđena presudom drugostepenog suda, te Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju parnični postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno , Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 673/12 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama, da sporni ugovor-račun br 000985 od 30. marta 1998. godine nije konvalidiran, u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije bilo saglasnosti volja za zaključenje istog, te da ugovor ne postoji i ne može proizvoditi pravno dejstvo , kao i da iz dostavljenih kopija prijemne knjige pošte i povratnica - izveštaja o uručenju pošiljke proizlazi da isporuka registra nije izvršena u roku označenom u ugovoru. Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u obrazloženju osporen e presude na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio i sve druge žalbene navode podnosioca koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi, te da stoga nije potkrepio svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti