Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje više od sedam godina. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti suda, što je dovelo do nerazumno dugog trajanja postupka, te dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Tatalovića i Mirjane Tatalović, oboje iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe Nikole Tatalovića i Mirjane Tatalović i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 24398/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuju se ustavne žalbe Nikole Tatalovića i Mirjane Tatalović izjavljene protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 12. marta 2013. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 4. juna 2013. godine.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Utvrđuje se pravo Nikole Tatalovića na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra i pravo Mirjane Tatalović na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, obe u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknade se isplaćuj u na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde .

5. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Tatalović i Mirjana Tatalović, oboje iz Zemuna, podneli su Ustavnom sudu, 4. i 22. avgusta 2011. godine, ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava, u postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio u predmetu I. 24398/10.

U ustavnoj žalbi podnosioca Nikole Tatalovića navodi se: da je izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje 25. avgusta 2006. godine u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 12048/06, koji je zatim dobio broj I. 24398/10; da izvršni postupak u njemu nije sproveden; da sud već pet godina izbegava da sprovede postupak, iako se izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, svima zbog toga obraćao; da je izjavio žalbu Višem sudu u Beogradu 17. januara 2011. godine, na koju nije dobio odgovor; da su po predlogu za izvršenje od 25. avgusta 2006. godine doneta dva pogrešna i neupotrebljiva rešenja o izvršenju. Podnosilac od Ustavnog suda traži da naloži izvršnom sudu da odmah sprovede izvršenje u osporenom postupku po svim izvršnim ispravama, odredi naknadu štete za izgubljenu materijalnu dobit na ime sredstava koja nije mogao da koristi i na koje je uticala inflacija i devalvacija, u iznosu od 300.000 dinara, naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250.000 dinara i naknadu štete zbog troškova koje je imao.

U ustavnoj žalbi podnositeljke Mirjane Tatalović navodi se: da je predlog za izvršenje podnet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 23. novembra 2004. godine, ali da postupak na pokretnim stvarima nije sproveden zbog nemaštine dužnika; da su stari brojevi predmeta I. 12530/09 i I. 40536/10, a novi I. 24398/10; da nije sprovedeno izvršenje; da je odbačen predlog za izvršenje kao neuredan, zbog nedostavljanja saglasnosti suvlasnika nepokretnosti; da je predlog za izvršenje ponovo podnet 11. avgusta 2009. godine; da u roku od godinu dana nije ništa učinjeno u postupku; da je postupak trajao osam godina zbog nesavesnog i nestručnog rada sudija. Podnositeljka od Ustavnog suda traži da naloži sudu da sprovede osporeni postupak, odredi naknadu štete za izgubljenu materijalnu dobit na ime sredstava koja nije mogla da koristi i na koje je uticala inflacija i devalvacija, u iznosu od 150.000 dinara, naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara i naknadu štete zbog troškova koje je imala.

Podnosilac ustavne žalbe je dopunio ustavnu žalbu podnescima od 31. maja 2012. i 12. avgusta 2013. godine, a podnositeljka podneskom od 12. avgusta 2013. godine.

U podnesku od 31. maja 2012. godine navodi se: da izvršni postupak još uvek traje; da je žalba upućena Višem sudu u Beogradu vraćena nerešena; da nije bilo potrebe voditi žalbeni postupak i ukidati rešenja ako je samo došlo do namerne izmene brojeva; da sud ne sprovodi prinudne mere prema izvršnom dužniku.

Podnescima oba podnosioca ustavne žalbe od 12. avgusta 2013. godine, koji su u suštini istovetni, podnosioci su osporili rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 12. marta 2013. godine i rešenje istog suda I. 24398/10 od 4. juna 2013. godine kojim je obustavljen postupak izvršenja. Podnosioci su naveli da su ove akte primili 30. aprila i 12. juna 2013. godine, a uz ovaj podnesak dostavili su primerak navedenog rešenja od 4. juna 2013. godine. U ovim podnescima su zatim naveli: da postupajući sudija krši zakonske odredbe, namerno odugovlači postupak i stoji na strani izvršnog dužnika; da je izvršni poverilac izjavio žalbu protiv rešenja o obustavi postupka 17. juna 2013. godine, zbog čega izvršni postupak još uvek traje; da su o predlozima za izvršenje iz 2006, 2007. i 2009. godine donošena rešenja o izvršenju 2007, 2009, 2010. i 2011. godine, a isplata glavnog duga izvršena je 2010. i 2013. godine, ali nije izvršen pravilan obračun zatezne kamate i troškova izvršnog postupka koji nisu isplaćeni. Podnosioci ustavne žalbe ovim podneskom traže i da se ukinu osporeni akti i da se u skladu sa zakonom izvrši obračun zatezne kamate i troškova izvršnog postupka.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-3609/2011 i Už-3921/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-3921/2011 spojen sa predmetom Už- 3609/2011.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Iz te odredbe proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

3.1 Postupci u predmetima Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 21615/10 i I. 222/11

Nikola Tatalović iz Zemuna podneo je 25. avgusta 2006. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv Nikole Lapadatovića iz Belog Potoka, radi naplate nematerijalne štete u iznosu od 150.000 dinara sa zateznom kamatom i troškova parničnog postupka u iznosu od 55.875 dinara, dosuđenih presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 277/05 od 31. januara 2006. godine, troškova krivičnog postupka u iznosu od 22.800 dinara sa zateznom kamatom, dosuđenih presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K. 209/04 od 21. aprila 2005. godine, i troškova izvršnog postupka, izvršenjem na porodičnoj stambenoj zgradi na kojoj je izvršni dužnik suvlasnik. Predmet je dobio broj I. 12048/06.

Sud je od izvršnog poverioca 14. septembra 2006. godine tražio saglasnost suvlasnika navedene nepokretnosti u smislu odredbe člana 101. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, a 30. oktobra 2006. godine naložio mu je da uredi predlog za izvršenje u pogledu označenja navedene nepokretnosti. Izvršni poverilac je postupio po nalogu suda 13. novembra 2006. godine.

Po nalozima suda od 9. jula 2009, 20. aprila i 26. maja 2010. godine, izvršni poverilac se tri puta izjašnjavao da ostaje pri predlogu za izvršenje od 25. avgusta 2006. godine.

Nikola Tatalović je zatim 4. juna 2010. godine podneo dva predloga za izvršenje na osnovu izvršnih isprava na osnovu kojih je traženo izvršenje i navedenog predloga za izvršenje od 25. avgusta 2006. godine, da bi sud doneo rešenje o izvršenju I. 21615/10 od 13. septembra 2010. godine radi izvršenja navedene presude Petog opštinskog suda u Beogradu K. 209/04 od 21. aprila 2005. godine, a 8. februara 2011. godine doneo je rešenje o izvršenju I. 222/11 radi izvršenja navedene presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 277/05 od 31. januara 2006. godine.

3.2 Postupci u predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 5333/07 i I. 12529/09

Nikola Tatalović iz Zemuna podneo je 20. aprila 2007. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv Nikole Lapadatovića i Gordane Milenković, oboje iz Belog Potoka, radi naplate troškova parničnog postupka u iznosu od 62.000 dinara, dosuđenih presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2743/00 od 21. marta 2005. godine, sa zateznom kamatom na taj iznos, i troškova izvršnog postupka, izvršenjem na porodičnoj stambenoj zgradi na kojoj su izvršni dužnici suvlasnici. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 24. aprila 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I. 5333/07, kojim je odredio predloženo izvršenje i dosudio troškove izvršnog postupka. Ovo rešenje dostavljeno je izvršnom dužniku Gordani Milenković 6. juna 2007. godine, katastru nepokretnosti 4. maja te godine, a izvršnom dužniku Nikoli Lapadatoviću 30. oktobra 2008. godine, nakon tri neuspela pokušaja uručenja.

Nakon što je izvršni poverilac krajem januara 2009. godine uplatio iznos na ime veštačenja, sud je 17. februara 2009. godine odredio veštačenje radi utvrđenja tržišne vrednosti nepokretnosti na kojoj je određeno izvršenje. Veštačenje u dva navrata nije obavljeno, jer je nepokretnost na kojoj je određeno izvršenje bila zaključana.

Nakon što je izvršni dužnik Nikola Lapadatović, po obračunu suda, uplatio 2. jula 2009. godine u sudski depozit u predmetu I. 5333/07 iznos u visini od 135.130 dinara na ime glavnog duga, sa kamatom i troškovima izvršnog postupka, izvršni poverilac je 24. jula 2009. godine tražio da mu se dosude troškovi predujma za veštačenje i plaćene takse.

Izvršni poverilac je 11. novembra 2009. godine povukao predlog u predmetu I. 5333/07, radi dobijanja uplaćenih sredstava iz sudskog depozita, a ostao je kod zahteva za isplatu troškova, zbog čega je sud rešenjem od 28. decembra 2009. godine obustavio izvršenje određeno navedenim rešenjem o izvršenju od 24. aprila 2007. godine.

Nikola Tatalović iz Zemuna podneo je 11. avgusta 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv Nikole Lapadatovića iz Belog Potoka, radi naplate troškova parničnog postupka u iznosu od 78.150 dinara, dosuđenih rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3087/03-05 od 9. januara 2006. godine, sa zateznom kamatom na taj iznos, troškova izvršnog postupka vođenog na osnovu iste izvršne isprave koji je obustavljen, i troškova ovog izvršnog postupka, izvršenjem na navedenoj zgradi.

Postupajući sud je 30. septembra 2009. godine naložio izvršnom poveriocu da u novom predlogu za izvršenje izostavi troškove izvršnog postupka koji je obustavljen, što je izvršni poverilac i učinio 12. oktobra 2009. godine.

Sud je 13. oktobra 2009. godine odredio predloženo izvršenje rešenjem I. 12529/09.

3.3 Postupci u predmetima Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 40536/10 i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 16165/09

Mirjana Tatalović iz Zemuna podnela je 11. avgusta 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv Nikole Lapadatovića iz Belog Potoka, radi naplate troškova krivičnog postupka u iznosu od 24.500 dinara, dosuđenih presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K. 92/03 od 25. septembra 2004. godine, sa zateznom kamatom na taj iznos, troškova izvršnog postupka vođenog na osnovu iste izvršne isprave koji je obustavljen, i troškova ovog izvršnog postupka, izvršenjem na navedenoj zgradi.

Sud je 21. decembra 2009, a zatim i 16. februara 2010. godine u ovom predmetu sa novim brojem I. 40536/10, naložio izvršnom poveriocu da u novom predlogu za izvršenje izostavi troškove izvršnog postupka koji je obustavljen, jer predmet nije završen u redovnom veću. Izvršni poverilac je to i učinio 18. februara 2010. godine.

Sud je odredio predloženo izvršenje rešenjem o izvršenju I. 40536/10 od 19. februara 2010. godine.

Mirjana Tatalović iz Zemuna podnela je 28. oktobra 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv Nikole Lapadatovića iz Belog Potoka, radi naplate nematerijalne štete u iznosu od 240.000 dinara, dosuđenih presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2939/04 od 26. januara 2005. godine, sa zateznom kamatom na taj iznos, troškova parničnog postupka i troškova izvršnog postupka, izvršenjem na navedenoj zgradi.

Postupajući sud je odredio predloženo izvršenje rešenjem I. 16165/09 od 2. decembra 2009. godine.

3.4 Postupak u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10

Sva navedena izvršenja sprovođena su zatim u okviru postupka u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10, jer su određena na istoj nepokretnosti.

Rešenjem I. 24398/10 od 22. februara 2010. godine Prvi osnovni sud u Beogradu odbacio je kao neblagovremen zahtev izvršnih poverilaca za izuzeće postupajućeg sudije u ovom postupku.

Rešenjem od 13. aprila 2010. godine sud je odredio da će se veštačenje radi utvrđenja vrednosti navedene nepokretnosti obaviti 12. maja 2010. godine, nalažući izvršnom dužniku Nikoli Lapadatoviću da to omogući, a Ministarstvu unutrašnjih poslova da pruži pomoć za sprovođenje izvršenja.

Punomoćnik izvršnog poverioca Nikole Tatalovića obavešten je 19. aprila 2010. godine da je kao izvršni poverilac u postupak pristupila Mirjana Tatalović, a istog dana sud je naložio računovodstvu da na račun izvršnog poverioca Nikole Tatalovića prenese iznos od 135.130 dinara, koji je uplaćen 2. jula 2009. godine.

Veštačenje određeno za 12. maj 2010. godine otkazano je, jer je izvršni dužnik Nikola Lapadatović, na osnovu obračuna suda, isplatio iznos od 156.339 dinara po predmetu I. 12529/09, a iznos od 589.117 dinara po predmetu I. 16165/09. Sud je 2. juna 2010. godine naložio računovodstvu da izvršnim poveriocima isplati ove iznose, a 8. juna 2010. godine prenet je na račun Nikole Tatalovića iznos od 589.117 dinara, koji je uplaćen 13. maja 2010. godine.

Podnescima od 10. juna 2010. godine izvršni poverioci su osporili tačnost obračuna kamate isplaćene na iznos glavnog duga i obračuna troškova izvršnog postupka, a tražili su isplatu kamate od dana uplate duga na račun suda do njegove uplate na njihov račun.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 5. januara 2011. godine ispravljeno je rešenje o izvršenju I. 21615/10 od 13. septembra 2010. godine, tako da u njemu treba da stoji da je izvršenje određeno na osnovu presude Petog opštinskog suda u Beogradu K. 209/04 od 21. aprila 2005. godine, a ne na osnovu presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 277/05 od 31. januara 2006. godine. U obrazloženju je navedeno da je ovo rešenje doneto jer je utvrđeno da je strankama dostavljen prepis rešenja o izvršenju koji nije u saglasnosti sa njegovim izvornikom.

Protiv ovog rešenje izvršni poverilac Nikola Tatalović izjavio je žalbu 17. januara 2011. godine, u kojoj je naveo da po predlogu za izvršenje presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 277/05 od 31. januara 2006. godine nije odlučeno.

Izvršni poverilac Nikola Tatalović je podneskom od 26. januara 2011. godine tražio troškove sprovođenja izvršenja.

Predmet I. 24398/10 je po navedenoj žalbi dostavljen Višem sudu u Beogradu 21. februara 2011. godine, gde je dobio broj Gž. 3395/11.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 1327/11/6 od 4. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca, kojim je smatrana njegova žalba od 17. januara 2011. godine, i potvrđeno rešenje istog suda I. 24398/10 od 5. januara 2011. godine.

Nakon što su izvršni poverioci 9. februara 2012. godine, na zahtev suda, uplatili iznos radi utvrđenja vrednosti nepokretnosti, sud je odredio to utvrđenje za 25. april 2012. godine, a na osnovu koga je stručno lice dostavilo izveštaj 6. jula 2012. godine.

Nakon što su izvršni poverioci u oktobru i novembru 2012. godine tražili da se nastavi sa sprovođenjem izvršenja, sud je 13. novembra 2012. godine naložio stručnom licu da dopuni svoj izveštaj, koje je to i učinilo 26. novembra 2012. godine.

Zamenik v.f. predsednika suda naložio je postupajućem sudiji 4. decembra 2012. godine da hitno preduzme sve zakonske mere i radnje usmerene ka sprovođenju i okončanju postupka.

Sud je zaključcima od 6. decembra 2012. godine utvrdio tržišnu vrednost navedene nepokretnosti i odredio njenu prodaju za 30. januar 2013. godine.

Milan Milenković iz Beograda, kao naslednik Gordane Milenković, tražio je 21. decembra 2012. godine od suda obračun duga u predmetu I. 24398/10, radi njegovog namirenja. Nakon što mu je taj obračun, sačinjen po rešenjima o izvršenju donetim u predmetima I. 40536/10, I. 21615/10 i I. 222/11, a u koji nisu uračunati troškovi izvršnog postupka, dostavljen, Milan Milenković je uplatio iznos od 546.274,24 dinara, a prvo javno nadmetanje za prodaju nepokretnosti, zakazano za 30. januar 2013. godine, otkazano je. Sud je 25. januara 2013. godine dao nalog računovodstvu za prenos navedenog iznosa na račun izvršnog poverioca Nikole Tatalovića.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 12. marta 2013. godine odbačen je prigovor izvršnih poverilaca od 1. februara 2013. godine na obračun i isplatu potraživanja, delimično usvojen njihov zahtev i obavezan izvršni dužnik da izvršnim poveriocima naknadi troškove nastale nakon donošenja rešenja o izvršenju u iznosu od 48.000 dinara i određeno prinudno izvršenje radi naplate ovog iznosa u slučaju njegovog neispunjenja, a odbijen zahtev izvršnih poverilaca za naknadu troškova izvršnog postupka u preostalom delu. Ovo rešenje dostavljeno je Nikoli Tataloviću 30. aprila 2013. godine.

Protiv ovog rešenja izvršni poverioci su 9. maja 2013. godine izjavili pritužbu kabinetu ministra pravde, Visokom savetu sudstva - Odeljenju za nadzor, Ministarstvu pravde - Odeljenju za nadzor sudstva i predsedniku Prvog osnovnog suda u Beogradu. U tom podnesku naveli su da pobijaju u celosti navedeno rešenje od 12. marta 2013. godine i izneli razloge za to pobijanje.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 4. juna 2013. godine obustavljen je postupak izvršenja određen rešenjima o izvršenju I. 5333/07 od 24. aprila 2007, I. 12529/09 od 13. oktobra 2009, I. 16165/09 od 2. decembra 2009, I. 40536/10 od 19. februara 2010. godine, I. 21616/10 od 13. septembra 2010. i I. 222/11 od 8. februara 2011. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je izvršni dužnik Nikola Lapadatović preminuo 16. januara 2013. godine, pa je, na osnovu člana 76. stav 1. tačka 2) i 76. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, doneto ovo rešenje. U pouci je navedeno da protiv ovog rešenja nema mesta pravnom leku. Istog dana donet je i zaključak o brisanju upisa zabeležbi rešenja o izvršenju donetih u postupku.

Izvršni poverioci su 17. juna 2013. godine podneli pritužbu na rad Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu I. 24398/10 savetniku predsednika Republike za pravna pitanja, ministru pravde i državne uprave, Visokom savetu sudstva, Ministarstvu pravde i državne uprave - Odeljenju za nadzor u pravosudnim organima, Agenciji za borbu protiv korupcije i predsedniku Prvog osnovnog suda u Beogradu. U tom podnesku naveli su da pobijaju u celosti navedeno rešenje od 4. juna 2013. godine i izneli razloge za to pobijanje.

Zamenik v.f. predsednika suda naložio je postupajućem sudiji 4. jula 2013. godine da se izjasni na pritužbu izvršnih poverilaca.

Naredba za dostavljanje navedenog rešenja od 4. juna 2013. godine data je tog dana, a rešenje je otpravljeno iz suda 6. juna te godine. Nakon što nisu združeni dokazi o dostavljanju, ponovna dostavna naredba izdata je 1. avgusta 2013. godine, na osnovu koje je Nikoli Tataloviću ovo rešenje dostavljeno 2. septembra, a Mirjani Tatalović 7. septembra 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list RS", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku, bilo je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da k ad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja, sud je dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja (član 7.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 31/11), koji se primenjuje u osporenom postupku od 18. septembra 2011. godine, propisano je: da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2. stav 2.); da je p ostupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da je s ud, odnosno izvršitelj dužan da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi (člana 8. stav 2.); da je p ravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor (član 39. stav 1.); da se prigovor može izjaviti u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja rešenja (član 39. stav 3.); da s ud sprovodi izvršenje po službenoj dužnosti kada su za to ispunjeni uslovi propisani zakonom (član 69. stav 1.); da se i zvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da su d obustavlja izvršenje, pored ostalog, i usled smrti stranke koja nema naslednika (člana 76. stav 1. tačka 2)).

Odredbom člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), koji se shodno primenjuje u izvršnom postupku, propisano je da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano.

5. Ocenjujući najpre ustavne žalbe u delu u kome su osporeni navedeni akti, Ustavni sud prvo konstatuje da se u delu osporenog rešenja od 12. marta 2013. godine kojim je odbačen prigovor izvršnih poverilaca na obračun i isplatu potraživanja ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, jer njime nije odlučivano o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, te je stoga ustavne žalbe u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka. U preostalom delu u kome se osporava ovo rešenje, Ustavni sud je ustavne žalbe odbacio zbog neiscrpljivanja pravnog sredstva, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 2. izreke, jer su podnosioci ustavne žalbe, prema sopstvenim navodima, ovo rešenje primili 30. aprila 2013. godine, a osporili su ga, u suštini, u navedenom podnesku od 9. maja 2013. godine, nakon isteka roka od pet dana iz člana 39. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čime nisu iscrpli pravna sredstva za zaštitu svojih prava.

Ocenjujući ustavne žalbe u delovima kojima se osporava rešenje od 4. juna 2013. godine, kojim je osporeni postupak obustavljen, Ustavni sud najpre konstatuje da je ovo rešenje doneto u izvršnom postupku u kome su podnosioci ustavne žalbe imali svojstvo izvršnih poverilaca. Osporenom odlukom je, u suštini, konačno odlučeno o imovinskim pravima podnosilaca ustavne žalbe kao izvršnih poverilaca, pri čemu je prvostepeni sud u pouci o pravnom leku naveo da protiv navedenog rešenja "nema mesta pravnom leku".

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud odlučuje zaključkom ili rešenjem, pri čemu Zakon o izvršenju i obezbeđenju nije predvideo formu akta kojim se postupak obustavlja. Svakako da prigovor nije dozvoljen kada je posebnom zakonskom normom propisano da sud odlučuje rešenjem protiv kojeg prigovor nije dozvoljen.

Osporenim rešenjem obustavljen je postupak sprovođenja izvršenja određenog rešenjima o izvršenju, te je konačno odlučeno o pravima podnosilaca ustavne žalbe da svoje potraživanje namire iz vrednosti nepokretne imovine. Kako kod okončanja postupka obustavom prigovor nije naveden kao dozvoljen pravni lek, a nije ni mogao biti naveden, jer nije navedeno kojom se vrstom odluke odlučuje, to iz odredbe člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno primenjuje u postupku izvršenja, a predviđa da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakon nije drugačije propisao, proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor, za čije izjavljivanje izvršni poverilac ima pravni interes.

Stoga u situaciji kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one imaju pravo na pravno sredstvo, odnosno pravo na prigovor, u skladu sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zbog čega podnosiocima ustavne žalbe kao izvršnim poveriocima pripada pravo na izjavljivanje prigovora veću prvostepenog suda.

Ustavni sud konstatuje da je ovakav stav zauzeo u svom Rešenju Už- 8166/2012 od 23. januara 2014. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali pravo da prigovorom pobijaju osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 24398/10 od 4. juna 2013. godine, iako o tome nisu bili poučeni od strane donosioca tog rešenja, a što su oni u suštini i učinili navedenim podneskom od 17. juna 2013. godine.

Ustavni sud je, imajući u vidu da podnosioci nisu iscrpli pravno sredstvo za zaštitu svojih prava - prigovor u izvršnom postupku, pod čim se podrazumeva ne samo da je pravno sredstvo izjavljeno, već i da je nadležni organ (sud) doneo odluku o tom pravnom sredstvu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporava ovo rešenje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da podnosioci nisu iscrpli pravna sredstva za ostvarenje svojih prava, Ustavni sud nije ispitivao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

6. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak podnosilac ustavne žalbe Nikola Tatalović pokrenuo 25. avgusta 2006, a podnositeljka Mirjana Tatalović 11. avgusta 2009. godine, da je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi u odnosu na podnosioca trajao sedam godina i osam meseci, a u odnosu na podnositeljku četiri godine i sedam meseci, kao i da još uvek nije okončan, jer su podnosioci ustavne žalbe protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen postupak izjavili prigovor. Ustavni sud dakle konstatuje da u trajanje osporenog postupka nije uračunao trajanje ranijih postupaka koje je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula na osnovu istih izvršnih isprava kao i osporeni postupak, jer su ti raniji postupci pravnosnažno okončani, pa ne predstavljaju jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje u odnosu na oba podnosioca, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postaupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da je osporeni postupak relativno složen, jer se u njemu ostvaruju potraživanja dva izvršna poverioca iz šest izvršnih isprava, zbog kojih je u različito vreme bilo pokrenuto pet izvršnih postupaka, a njegovoj složenosti je doprinelo i to što se izvršenje sprovodi na nepokretnosti, zbog brojnosti i složenosti radnji koje treba preduzeti prilikom sprovođenja ove vrste izvršenja.

Ustavni sud zatim zaključuje da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da postupajući sud hitno sprovede određeno izvršenje, jer je reč o hitnom postupku u kome se ostvaruju potraživanja utvrđena pred sudom koja ulaze u njihovu imovinu.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje su oni delimično doprineli dužem trajanju osporenog postupka zbog nedostavljanja urednih predloga za izvršenje, ali isto tako da su te predloge uređivali u veoma kratkim rokovima.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su oni odlučujuće doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo i da još uvek nije okončan. Ovo stoga što je u postupku izvršenja presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 277/05 od 31. januara 2006. i K. 209/04 od 21. aprila 2005. godine sud nakon oktobra 2006. godine nastavio postupanje tek u julu 2009. godine, tražeći od podnosioca ustavne žalbe tri puta da se izjasni da li ostaje kod predloga za izvršenje iz 2006. godine, da bi zatim na osnovu ovih presuda doneo rešenja o izvršenju tek u septembru 2009. i februaru 2011. godine, iako nije bilo nikakvih smetnji za donošenje takvih rešenja. Isto tako, sudu je bilo potrebno godinu i po dana da izvršnom dužniku dostavi rešenje o izvršenju I. 5333/07 od 24. aprila 2007. godine, a u tom postupku iznos kojim je izvršni dužnik ispunio svoju obavezu prenet je na račun podnosioca ustavne žalbe tek devet meseci nakon njegove uplate na račun suda. Nakon što je u početkom juna 2010. godine sproveo izvršenje prenosom novčanih sredstava na račun podnosioca ustavne žalbe, izvršni sud je sledeću radnju preduzeo tek u januaru 2011. godine, donošenjem rešenja protiv koga je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu o kojoj Viši sud u Beogradu, za sedam meseci svoje nadležnosti za postupanje po toj žalbi, nije doneo odluku, iako se radilo o postupku koji je po zakonu hitan. S druge strane, u delu postupka u kome je utvrđivana vrednost nepokretnosti na kojoj se sprovodi izvršenje sudu je nakon dostavljanja izveštaja stručnog lica trebalo sedam meseci da zatraži dopunu tog izveštaja. Ceneći ove okolnosti, Ustavni sud je našao da se ovakvo postupanje izvršnih sudova u osporenom postupku ne može okarakterisati kao ažurno postupanje koje bi vodilo brzom okončanju osporenog izvršnog postupka ostvarenjem potraživanja podnosilaca ustavne žalbe.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre hitnost osporenog postupka, njegovo trajanje i navedeno postupanje izvršnih sudova u njemu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak koji je pred njim u toku, pošto nije odlučeno o prigovoru podnosilaca iz navedenog podneska od 17. juna 2013. godine, okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra i prava podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, obe u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknade isplat e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka, ali i činjenice složenosti osporenog postupka, doprinosa podnosilaca njegovom trajanju i ažurnog postupanja sudova u preostalom delu postupka koji nije naveden prilikom ocene postupanja izvršnih sudova, kao i okolnost da su podnosilac ustavne žalbe manji, a podnositeljka ustavne žalbe pretežni deo potraživanja iz izvršnih isprava ostvarili u vrlo kratkom roku po pokretanju postupaka za njihovo ostvarenje. Ustavni sud stoga smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju adekvatn e pravične naknad e za povred u prava koj u su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Ustavni sud je odbacio zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da su podnosioci namirili svoja potraživanja iz izvršnih isprava, zbog čega je u tom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u tački 5. izreke.

10. U pogledu zahteva za naknadu troškova koje su imali, Ustavni sud je našao da će o tim troškovima odlučiti i odrediti njihovo ostvarenje izvršni sud u osporenom postupku koji još uvek nije okončan.

11. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti