Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina. Posebno je istaknuta neefikasnost drugostepenog suda, kome je bilo potrebno skoro tri godine da odluči o žalbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . J . iz sela Ć . kod Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3243/15 (inicijalno predmet P1. 6006/10) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz sela Ć . kod Vranja je, 27. marta 2018. godine, preko punomoćnika D . T, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3243/15 od 22. decembra 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2326/17 od 31. januara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u navedenom parničnom postupku.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da su sudovi ignorisali i da nisu ocenili dokaze o nezakonitosti postupanja nadležne uprave Ministarstva unutrašnjih poslova, jer oni upućuju na zaključak da podnosilac nije nikada prestao da ispunjava uslove za nošenje oružja, te da ni u vreme „donošenja“ spornog aneksa ni kasnije nije bilo osnova za izmenu ugovora o radu. Stoga, kako je navedeno, kako nisu bili ispunjeni uslovi za preraspoređivanje podnosioca, to je sud bio dužan da usvoji tužbeni zahtev. Takođe, navedeno je da je predmetni postupak trajao sedam i po godina, što je neopravdano dugo. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje, te naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3243/15, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 30. januara 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao prvotužene, i svog poslodavca, kao drugotuženog, kojom je tražio da se poništi aneks njegovog ugovora o radu, zaključen 21. oktobra 2009. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 6006/10.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 25. maj 2010. godine, ali nije održano, već je naloženo tužiocu da dostavi potrebnu dokumentaciju.

Tužilac je, podneskom od 24. juna 2010. godine, povukao tužbu u odnosu na prvotuženu.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još osam ročišta, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6006/10 od 26. septembra 2012. godine, između ostalog, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog poslodavca.

Protiv označene presude, tužilac je izjavio žalbu, te su spisi predmeta 1. februara 2013. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 802/13 od 3. decembra 2016. godine ukinuta je označena prvostepena presuda u navedenom delu, a predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio novi broj P1. 3243/15, zakazana su dva ročišta – za 16. jun i 22. decembar 2016. godine, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3243/15 od 22. decembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ovakvu odluku sud je doneo nakon što je utvrdio da je tužilac obavljao kod tuženog, koji se bavi poslovima obezbeđenja i održavanja objekata, poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja sa nošenjem oružja, ali da je tužiocu ponuđen sporni aneks ugovora o radu kojim bi se tužilac rasporedio na lakše fizičke poslove, a pošto je tuženi, dopisom Policijske uprave za grad Beograd Ministarstva unutrašnjih poslova od 17. avgusta 2009. godine, obavešten da tužilac ne ispunjava uslove propisane odredbom člana 8. Zakona o oružju i municiji za rad koji je u vezi sa nošenjem oružja. Takođe, prvostepeni sud je utvrdio da je negativna odluka navedene policijske uprave doneta na osnovu obaveštenja Policijske uprave Vranje koja je, proverom na terenu i u službenim evidencijama, utvrdila da je tužilac sklon svađi, bezobzirnom i nasilničkom ponašanju, kao i da je tužilac osuđivan na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca. Takođe, utvrđeno je da je tuženi, na svoj zahtev upućen nakon početka predmetnog parničnog postupka, dopisom od 26. marta 2010. godine, ponovo obavešten da tužilac ne ispunjava uslove za nošenje oružja, kao i da je i ova odluka doneta na osnovu izveštaja nadležne službe u Vranju o relevantnim okolnostima (o tužiocu, odnosno njegovim ispoljenim osobinama i kažnjavanju). U postupku je utvrđeno i da je tužilac bio pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora, ali da je, nakon ukidanja presude po vanrednom pravom sredstvu i promene propisa, nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, te je krivični postupak protiv njega obustavljen 20. januara 2006. godine, kao i da je za vođu sektora u Policijskog upravi Vranje, u vezi sa davanjem podataka iz kaznene evidencije prilikom vršenja terenskih provera za rad na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja, utvrđeno da je učinio povredu službene dužnosti propisanu Zakonom o policiji. U postupku je utvrđeno i da kod tuženog, u vreme kada je ponuđen sporni aneks ugovora o radu, nije postojalo drugo radno mesto na kojem bi tužilac mogao da obavlja poslove, imajući u vidu potrebe tuženog i okolnost da tužilac ne ispunjava uslove za rad u vezi sa nošenjem oružja.

U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je tuženi ponudio tužiocu da potpiše sporni aneks ugovora o radu jer nije ispunjavao posebne uslove za rad na dotadašnjem radnom mestu u vezi sa nošenjem oružja, kao i da o ispunjenosti ovog uslova tuženi nije bio ovlašćen da odlučuje, već da je to bilo u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji akti se mogu osporavati u upravnom sporu. Takođe je navedeno da je tuženi u datoj situaciji pravilno postupio kada je tuženom ponudio aneks ugovora o radu za radno mesto koje ne predviđa nošenje oružja, a da tužilac nije dokazao da je kod tuženog postojalo drugo odgovarajuće slobodno radno mesto na koje je mogao da bude raspoređen. Prema oceni prvostepenog suda datoj u osporenoj presudi, dokazi koje je tužilac dostavio na okolnost nezakonitog postupanja nadležnih službi u Ministarstvu unutrašnjih poslova nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer tužilac u ovom postupku ne traži naknadu štete zbog nezakonitog rada državnog organa.

Protiv označene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2326/17 od 31. januara 2018. godine, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3243/15 od 22. decembra 2016. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo, s obzirom na to da je prvostepeni sud, nakon izvedenih i ocenjenih dokaza shodno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku, pravilno utvrdio činjenično stanje i primenio materijalno pravo, dajući razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

U vezi sa istaknutim povredama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud, budući da se sadržina navedenih članova Konvencije suštinski ne razlikuje od označenih odredaba Ustava, njihovu povredu razmatra u odnosu na odgovarajuće ustavne odredbe.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 30. januara 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 31. januara 2018. godine, trajao osam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, prema oceni Ustavnog suda, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak efikasno sprovede, ali i da je podnošenjem nedovoljno uređene tužbe, zbog čega je odloženo prvo ročište, podnosilac u manjoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio, da opisan doprinos podnosioca ne može da bude opravdanje za duže trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnim sudovima, čija je zakonska obaveza da postupak sprovedu bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje da je drugostepenom sudu bilo potrebno dve godine i deset meseci od dostavljanja spisa da donese ukidajuće rešenje, kao i da su u ponovnom postupku oba ročišta zakazana u razmaku od po šest meseci od vraćanja spisa, odnosno od prethodnog ročišta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je prilikom ocene imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije od 26. februara 1992. godine, stav 18.), kao i sopstvenu praksu (videti, između ostalih, Odluku u predmetu Už-7556/2014 od 17. novembra 2016. godine).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i opisani doprinos podnosioca, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. U vezi sa osporenim presudama, Ustavni sud, imajući u vidu navode ustavne žalbe, još jednom naglašava da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Suprotno navodima podnosioca, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, ocenio da su isti zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava, kao i da sadrže jasne i dovoljne razloge za iznete stavove, a kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju samo izraz njegovog stava o datim činjeničnim i pravnim ocenama parničnih sudova, kojima se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih akata.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava zasniva na pogrešnoj oceni postojanja činjenične i pravne identičnosti predmetne i „uporedne“ presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 930/15 od 10. decembra 2015. godine, a u kojem je aneks ugovora o radu kolege podnosioca ustavne žalbe poništen jer poslodavac potrebu za izmenom ugovora o radu nije obrazložio, niti je uz ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu taj aneks i dostavljen zaposlenom. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Budući da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo posebno ne obrazlaže, već zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi ni navodi ustavne žalbe o povredi prava zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da je odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv označenih presuda, a da njegov zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava osporenim aktima ima akcesoran karakter, Ustavni sud ove zahteve nije razmatrao.

7. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, između ostalog, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti