Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Utvrđeno je da su pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova, uključujući duži period neaktivnosti, doveli do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-361/2008
09.04.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Vržogića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. aprila 2009. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Vržogića i utvrđuje se da je u postupku koji je pred Opštinskim sudom u Kladovu vođen pod brojem P. 623/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07).

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Vržogić iz Kladova podneo je Ustavnom sudu 27. marta 2008. godine blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu, izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. br. 623/02 od 28. novembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 128/06 od 11. aprila 2006. godine, kao i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1419/06 od 4. aprila 2007. godine, zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje zajemčenih članom 32. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi navedene sudske odluke.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je usled izgradnje hidroelektrane „Đerdap II“ došlo do pojave podzemnih voda, koje su svojim delovanjem dovele do oštećenja na njegovoj nepokretnoj imovini. Javno preduzeće HE „Đerdap” Kladovo je 13. jula 1990. godine ponudilo podnosiocu ustavne žalbe zaključenje sporazuma o naknadi štete u iznosu od 276.907,97 dinara. Sporazumom je bilo predviđeno rušenje stambene zgrade i bunara oštećenog, u zamenu za naknadu štete. Podnosilac ustavne žalbe nije prihvatio da zaključi navedeni Sporazum, već je 30. januara 1992. godine Opštinskom sudu u Kladovu podneo tužbu protiv Javnog preduzeća HE „Đerdap“ radi naknade štete u iznosu od 4.000.000,00 dinara. Postupak u ovoj pravnoj stvari je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1419/06 od 4. aprila 2007. godine i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.

2. Ustavni sud je 3. oktobra 2008. godine, u skladu sa odredbama člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) i člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Opštinskog suda u Kladovu da dostavi na uvid spise predmeta P. br. 623/02, kao i da se izjasni o navodima iz ustavne žalbe. Spisi predmeta i izjašnjenje na navode iz ustavne žalbe u kome je samo hronološki izloženo postupanje sudova u ovom parničnom predmetu, dostavljeni su Ustavnom sudu 3. novembra 2008. godine.

3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru¬ga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razum¬nom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno¬va¬no¬sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno nje¬govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Op¬štinskog suda u Kladovu P. br. 623/02 i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu.
Podnosilac ustavne žalbe je 30. januara 1992. godine podneo tužbu protiv Javnog preduzeća HE „Đerdap“ Kladovo, radi naknade štete.
U toku postupka pred Opštinskim sudom u Kladovu zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu (25. februara 1992, 14. marta 1996, 17. jula 1996, 15. oktobra 1996, 21. novembra 1996 i 26. decembra 1996. godine). Ročište za glavnu raspravu nije održano jedino 21. novembra 1996. godine, budući da zbog štrajka advokata nije pristupio punomoćnik tužioca, a tužilac nije želeo da se upusti u raspravljanje.
Na prvom ročištu održanom 25. februara 1992. godine punomoćnik tuženog je osporio kako osnov, tako i visinu tužbenog zahteva, a predložio je i da se obavi veštačenje od strane specijalizovane ustanove. U periodu od 25. februara 1992. godine do 27. jula 1995. godine sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju, na šta je podnosilac ustavne žalbe ukazao podneskom od 17. januara 1996. godine. Iako je dopisom od 4. januara 1996. godine zatražio od Gradskog zavoda za veštačenja iz Beograda da ga obavesti da li je u mogućnosti da obavi veštačenje, sud nije sačekao da stigne odgovor od Zavoda, već je odredio da veštačenje obavi veštak pojedinac i to Konstandin Stojanović iz Negotina, koji je 2. avgusta 1996. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a zatim ga dopunio 13. novembra 1996. godine i 17. decembra 1996. godine.
Opštinski sud u Kladovu je u skladu s nalazom i mišljenjem veštaka, 26. decembra 1996. godine doneo presudu P. br. 73/92, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Blagoja Vržogića, tako što je obavezao tuženog Javno preduzeće HE „Đerdap“ da na ime naknade štete plati tužiocu određeni novčani iznos, a u preostalom delu tužbeni zahtev odbio. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je nesumnjivo da je do oštećenja objekata tužioca došlo zbog sleganja tla, koje je verovatno prouzrokovano povišenim nivoom podzemne vode. Presuda je doneta nakon postupka koji je trajao 4 godine i 11 meseci.
Povodom izjavljenih žalbi parničnih stranaka, Okružni sud u Negotinu je 30. juna 1997. godine doneo presudu Gž. 545/97, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kladovu P. br. 73/92 od 26. decembra 1996. godine, sa obrazloženjem da je nesumnjivo utvrđeno da je do oštećenja objekata tužioca došlo zbog pomeranja i sleganja tla, koje je prouzrokovano povišenim nivoom podzemnih voda usled radova koji su izvedeni od strane tuženog, te da je i sama tužena strana konstatovala da je došlo do sleganja terena i oštećenja objekata.
Povodom izjavljenih revizija parničnih stranaka, Vrhovni sud Srbije je 17. marta 1998. godine doneo rešenje Rev. 5344/97, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Negotinu Gž. 545/97 od 30. juna 1997. godine i presudu Opštinskog suda u Kladovu P. br. 73/92 od 26. decembra 1996. godine, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja, Vrhovni sud Srbije je naveo da činjenično stanje nije bilo potpuno i tačno utvrđeno, jer je zbog složenosti predmeta veštačenje bilo neophodno poveriti specijalizovanoj ustanovi, kao i da su razlozi koje je drugostepeni sud dao za odluku protivrečni sadržini spisa. Rešenje Vrhovnog suda Srbije je dostavljeno parničnim strankama 22. septembra 1998. godine
U ponovnom postupku, koji je pred Opštinskim sudom u Kladovu vođen pod brojem P. 603/98, zakazano je ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu (3. novembra 1998, 19. novembra 1998, 6. decembra 1999, 10. januara 2000, 7. aprila 2000, 9. novembra 2000 i 5. marta 2001. godine). Sva ročišta za glavnu raspravu su održana, iako ni tužilac ni njegov punomoćnik nisu prisustvovali ročištima zakazanim za 9. novembar 2000. godine i 5. mart 2001. godine.
Postupajući po nalozima Vrhovnog suda Srbije, Opštinski sud u Kladovu je odredio da veštačenje obavi Gradski zavod za veštačenje iz Beograda, koji je 29. septembra 2000. godine dostavio nalaz i mišljenje. Opštinski sud u Kladovu je 5. marta 2001. godine doneo presudu P. br. 603/98, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Blagoja Vržogića, sa obrazloženjem da oštećenja stambenog objekta nisu posledica podizanja nivoa podzemnih voda usled izgradnje hidroelektrane „Đerdap II“, već su posledica dotrajalosti objekta i neregulisanog odvođenja površinskih voda od tužiočevog objekta. Presuda je doneta nakon postupka koji je trajao 3 godine.
Povodom izjavljene žalbe tužioca, Okružni sud u Negotinu je 17. avgusta 2001. godine doneo presudu Gž. 544/01, kojom je potvrđena prvostepena presuda, a povodom tužiočeve revizije, Vrhovni sud Srbije je 11. aprila 2002. godine doneo rešenje Rev. 4774/01, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Negotinu Gž. 544/2001 od 17. avgusta 2001. godine, kao i presudu Opštinskog suda u Kladovu P. br. 603/98 od 5. marta 2001. godine i predmet je vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja, Vrhovni sud Srbije je naveo da su se ukinute presude zasnivale na protivrečnim nalazima veštaka Kostandina Stojanovića i Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda, kao i da se nižestepeni sudovi nisu izjasnili o svim zahtevima tužioca. Iz tog razloga je Vrhovni sud Srbije naložio da se pribavi nalaz novog veštaka i to stručne ustanove.
U narednom ponovnom postupku, koji je pred Opštinskim sudom u Kladovu vođen pod brojem P. 623/02, zakazana su ukupno tri ročišta za glavnu raspravu (6. decembra 2002, 4. juna 2004 i 28. novembra 2005. godine). Sva ročišta za glavnu raspravu su održana, iako punomoćnik tužioca nije prisustvovao ročištu zakazanom za 6. decembar 2002. godine.
Postupajući po nalozima Vrhovnog suda Srbije, Opštinski sud u Kladovu je odredio da veštačenje obavi Građevinski fakultet iz Subotice, koji je 14. jula 2005. godine dostavio nalaz i mišljenje, a 6. oktobra 2005. godine i odgovor na primedbe tužioca. U skladu s nalazom i mišljenjem veštaka, Opštinski sud u Kladovu je 28. novembra 2005. godine doneo presudu P. br. 623/02, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Blagoja Vržogića, sa obrazloženjem da stanje tužiočevih objekata nije u uzročno-posledičnoj vezi sa povišenim nivoom podzemnih voda usled izgradnje hidroelektrane „Đerdap II“. Presuda je doneta nakon postupka koji je trajao 3 godine i 7 meseci.
Povodom izjavljene žalbe tužioca, Okružni sud u Negotinu je 11. aprila 2006. godine doneo presudu Gž. 128/06, kojom je potvrđena prvostepena presuda, a povodom tužiočeve revizije, Vrhovni sud Srbije je 4. aprila 2007. godine doneo presudu Rev. 1419/06, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca Blagoja Vržogića. Prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, jer između radnje tuženog i stanja objekta u vlasništvu tužioca nema uzročne veze da bi tuženi bio odgovoran za naknadu štete. Presuda Vrhovnog suda Srbije je poslata strankama 18. februara 2008. godine, a pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku tužioca 28. februara 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila raz¬log za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), a pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).
Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002) propisivao je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 9.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, te da sud rešava koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica (član 220, stav 1. i 2.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. januara 1992. godine podnošenjem tužbe za naknadu štete Opštinskom sudu u Kladovu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, a okončan je donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1419/06 od 4. aprila 2007. godine i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao 15 godina, 2 meseca i 5 dana.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaja povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanja parničnih stranaka u toku postupka, kao i postupanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je konkretan parnični predmet bio relativno složen, budući da je među strankama bila sporna ne samo visina, nego i osnov tužbenog zahteva. Naime, Sud je najpre utvrđivao da li postoji šteta na tužiočevim objektima, a onda i postojanje uzročne veze između radnje tuženog i štete. Utvrđivanje uzročne veze je podrazumevalo sprovođenje obimnog veštačenja, koje je u značajnoj meri uticalo na produžavanje trajanja postupka.
Imajući u vidu značaj povređenog prava, Ustavni sud je ocenio da je predmetno sporno pitanje bilo od posebne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da se radi o stvari koja ima egzistencijalan značaj za podnosioca, kao i da je podnosilac sada osoba sa navršenom 81. godinom života, a da je postupak pred sudom pokrenuo kada je bio u 65. godini života.
Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u parničnom postupku, svojim ponašanjem nije bitno doprineo dugom trajanju postupka, a da ni ponašanje tuženog nije uticalo na produžavanje toka postupka.
Ispitujući, pak, postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje sudova koji su vodili parnični postupak, a pre svega prvostepenog suda, isključivo dovelo do njegovog neopravdano dugog trajanja. Najpre, u periodu od 25. februara 1992. godine do 27. jula 1995. godine, dakle u intervalu od 3 godine i 5 meseci, sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju. Zatim, iako se radilo o složenom veštačenju, prvostepeni sud nije prihvatio predlog tuženog da se veštačenje poveri specijalizovanoj ustanovi, koja je i kadrovski i materijalno osposobljena da obavi stručno veštačenje, već je taj posao poverio veštaku pojedincu. Odluka prvostepenog suda da složeno veštačenje poveri veštaku pojedincu i da na njegovom nalazu i mišljenju zasnuje svoju presudu, imala je za posledicu kasnije ukidanje nižestepenih presuda od strane Vrhovnog suda Srbije, što je dovelo do znatnog produžavanja trajanja postupka. Parnične stranke su usled toga bile izložene nepotrebnom maltretiranju, kao i materijalnim troškovima oko izvođenja dokaza u daljem toku postupka, posebno povodom novih veštačenja.
U ponovnom postupku, prvostepeni sud je, postupajući po nalozima Vrhovnog suda Srbije, odredio da veštačenje obavi specijalizovana ustanova i to Gradski zavod za veštačenje iz Beograda, ali se u svojoj presudi, zasnovanoj na nepotpunom nalazu veštaka, nije izjasnio o svim navodima tužioca. To je bio razlog za ponovno ukidanje nižestepenih presuda od strane Vrhovnog suda Srbije i za dalje produžavanje toka postupka, da bi tek u narednom ponovnom postupku bilo potpuno i tačno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primenjeno materijalno pravo, što je dovelo do okončanja postupka, presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1419/06 od 4. aprila 2007. godine.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora, u kome je bilo potrebno obaviti složeno veštačenje, ne može biti opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje parničnog postupka. Naime, država je dužna da obezbedi takvu organizaciju i funkcionisanje svog pravosudnog sistema u celini, kako bi se postupak sproveo ekspeditivno i bez nepotrebnog odugovlačenja. U osporenom sudskom postupku postojalo je razdoblje od 3 godine i 5 meseci u kome sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju (u pitanju je period između 25. februara 1992. godine i 27. jula 1995. godine). Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008.).
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu ustavna žalba osnovana, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da osporenim presudama redovnih sudova nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se u žalbi pozvao.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se povreda prava na pravično suđenje sastoji u tome što ni veštak ni sud nisu cenili i prihvatili snimanja i merenja koja su obavljena na tužiočevom imanju, niti su saslušali lica koja su učestvovala u tome, pa predlaže da sud poništi osporene sudske presude.
Ustavni sud smatra da time što je prvostepeni sud odbio predlog podnosioca da se uzmu u obzir obavljena snimanja i merenja i saslušaju lica koja su u tome učestvovala, nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Naime, postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Sud je ovlašćen da upravlja parničnim postupkom, što znači da nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke u toku parnice predlože. Pri tome, sud nije vezan ni formalnim pravilima dokazivanja, već postupa po načelu slobodne ocene dokaza, kao i ekonomičnosti i efikasnosti postupanja.
U parničnom postupku prvostepeni sud je, postupajući po nalozima Vrhovnog suda Srbije, veštačenje poverio specijalizovanoj ustanovi koja je dostavila nalaz i mišljenje sa preciznim i detaljnim objašnjenjima i odgovorima na sve primedbe podnosioca ustavne žalbe, a sud je navedeni nalaz i mišljenje veštaka u celini prihvatio i na njemu zasnovao svoju presudu.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donete od nadležnih i propisno sastavljenih sudova, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odluke, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili odgovarajuće materijalno pravo, za šta su dali pravno utemeljena obrazloženja. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova.
Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu ustavna žalba neosnovana, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke u delu kojim je odbio ustavnu žalbu u odnosu na utvrđenje povrede ovog prava podnosioca.

7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud je po sprovedenom postupku utvrdio da osporenim presudama redovnih sudova nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se u žalbi pozvao.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je usled radnje tuženog nastupila šteta na njegovoj nepokretnoj imovini. Međutim, u parničnom postupku je na osnovu veštačenja sprovedenog od strane specijalizovane ustanove utvrđeno da ne postoji uzročna veza između radnje tuženog i štete na objektima u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je i u tom delu ustavna žalba neosnovana, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i u ovom delu odbio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

8. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti