Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbijanja predloga za izvršenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Privredni sudovi su proizvoljno odbili predlog za izvršenje na osnovu hipoteke, pogrešno tumačeći da upis „mešovite svojine“ sprečava izvršenje iako je dužnik upisan kao vlasnik sa udelom 1/1.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „H.“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „H.“ a.d. Beograd i utvrđuje da je rešenjima Privrednog apelacionog suda Iž. 1454/18 od 29. novembra 2018. godine i Privrednog suda u Beogradu Ii. 1447/18 od 30. oktobra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Iž. 1454/18 od 29. novembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Ii. 1447/18 od 30. oktobra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „H.“ a.d. Beograd podnela je Ustavnom sudu, 14. januara 2019. godine, preko punomoćnika K. S . B, advokata iz Beograda, u stavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 17. januara i 2. jula 2019. godine, protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1454/18 od 29. novembra 2018. godine i Privrednog suda u Beogradu Ii. 1447/18 od 30. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i načela ravnopravnosti svih oblika svojine utvrđenog članom 86. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da su sudovi odbili da odrede izvršenje i pored dostavljene validne izvršne isprave iz koje se vidi da je predmetna nepokretnost u svojini izvršnog dužnika i to sa udelom 1/1. Prema navodima podnosioca, tumačenje sudova stvara apsurd postojanja hipoteke kao instituta. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava i načela osporenim aktima, te da te akte poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu Ii. 1447/18 od 30. oktobra 2018. godine odbijen je predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave, koji je 13. avgusta 2018. godine podneo izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je izvršni poverilac predložio da sud donese rešenje o izvršenju na osnovu overene založne izjave od 13. juna 2012. godine, a protiv izvršnog dužnika – privrednog društva „E.“ a.d. Beograd, te da se odredi izvršenje zabeležbom rešenja o izvršenju u listu nepokretnosti, utvrđivanjem vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika, prodajom te nepokretnosti i prenosom novčanih sredstava dobijenih od ove prodaje do konačnog namirenja izvršnog poverioca. Dalje je navedeno da je sud, uvidom u uverenje nadležne službe za katastar nepokretnosti, utvrdio da je izvršen upis prava mešovite svojine u korist izvršnog dužnika sa njegovim udelom 1/1. Takođe je navedeno da iz odredaba čl 54, 55. i 152. Zakona o izvršenju i obezbeđenju proizlazi da je neophodno da je izvršni dužnik upisan kao vlasnik nepokretnosti koja je određena kao predmet izvršenja, odnosno čiju prodaju zahteva izvršni poverilac, ali da se predmetna nepokretnost nalazi u mešovitoj svojini izvršnog dužnika, odnosno da ista nije u privatnoj svojini tog dužnika, da bi moglo da se odredi i sprovede izvršenje, usled čega je doneta odluka kao u izreci.

Protiv prvostepenog rešenja izvršni poverilac je izjavio žalbu, navodeći, između ostalog, da iz odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju ne proizlazi da je potrebno da određena nepokretnost bude u privatnoj svojini izvršnog dužnika, već da bude u njegovoj svojini, a da iz uverenja nadležne službe proizlazi da je predmetna nepokretnost u vlasništvu izvršnog dužnika sa udelom 1/1.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Iž. 1454/18 od 29. novembra 2018. godine odbijena je žalba izvršnog poverioca, te je potvrđeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu Ii. 1447/18 od 30. oktobra 2018. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da iz sadržine priloženog izvoda iz lista nepokretnosti proizlazi da je predmetna nepokretnost upisana u katastar nepokretnosti, da je kao nosilac prava upisan ovde izvršni dužnik, kao i da je upisano da je vrsta prava – svojina, a oblik svojine mešovita. Takođe je navedeno da prema članu 86. Ustava, postoje tri oblika svojine – privatna, zadružna i javna svojina. Imajući u vidu navedeno, kako je izneto u obrazloženju, kao i da je predmetna nepokretnost u katastru nepokretnosti upisana kao mešovita svojina izvršnog dužnika, drugostepeni sud je zaključio da nije ispunjen uslov iz člana 152. Zakona o izvršenju i obezbeđenju za određivanje izvršenja na označenoj nepokretnosti, s obzirom na to da je nejasno koje pravo ima izvršni dužnik na toj nepokretnosti. U obrazloženju je navedeno i da se izvršenje na nepokrtnosti izvršnog dužnika može odrediti isključivo ukoliko je nepokretnost u svojini izvršnog dužnika, te kako takav dokaz nije podnet, žalbeni navodi ne utiču na pravilnost donete odluke.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina; da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, kao i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik SR“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje i 113/17 – autentično tumačenje) propisano je: da su pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani izvršnom i verodostojnom ispravom (član 5. stav 1.); da izvršne isprave jesu, između ostalog, ugovor o hipoteci i založna izjava (član 41. stav 1. tačka 4)); da poverilac čiji ugovor o hipoteci i založna izjava predstavljaju izvršne isprave ima pravo izbora: da se namiri primenom zakona kojim se uređuje hipoteka ili primenom ovog zakona (član 20. stav 1.); da su sredstva izvršenja radnje kojima se namiruje potraživanje izvršnog poverioca; da su sredstva izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja: prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika, prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika, prenos novčanog potraživanja izvršnog dužnika, prenos zarade izvršnog dužnika, prenos novčanih sredstava s računa izvršnog dužnika kod banke, prenos sredstava sa štednog uloga ili tekućeg računa izvršnog dužnika, prodaja finansijskih instrumenata izvršnog dužnika, prodaja udela izvršnog dužnika u privrednim subjektima i prenos potraživanja izvršnog dužnika da mu se predaju ili isporuče pokretne stvari ili preda nepokretnost i unovčenje drugih imovinskih prava izvršnog dužnika (član 54. st. 1. i 2.); da su predmeti izvršenja stvari i prava izvršnog dužnika na kojima se sprovodi izvršenje, kao i da predmet izvršenja ne mogu biti stvari izvan prometa, objekti, oružje i oprema koji su namenjeni odbrani i bezbednosti Republike Srbije, niti stvari koje su ovim ili drugim zakonom izuzete od izvršenja (član 55.); da je izvršni poverilac dužan da uz predlog za izvršenje novčanog potraživanja na nepokretnosti podnese izvod iz katastra nepokretnosti kojim dokazuje da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika (član 152. stav 1.).

Zakonom o hipoteci ( „Službeni glasnik RS” broj115/05) propisano je: da je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom (u daljem tekstu: potraživanje) iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca (u daljem tekstu: poverilac), bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi (član 2.); da hipoteku na idealnom delu nepokretne stvari u susvojini vlasnik idealnog dela zasniva bez saglasnosti ostalih suvlasnika, osim ako se hipoteka zasniva na idealnom delu objekta u izgradnji, kada je potrebna saglasnost svih suvlasnika (član 6. stav 1.); da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti, na osnovu, između ostalog, založne izjave (jednostrana hipoteka) (član 8. stav 1. tačka 2)); da ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava sačinjena u skladu sa ovim zakonom, je izvršna isprava, pod uslovom da sadrži i odredbe iz stava 3. ovog člana (član 15. stav 1.); da hipotekarni poverilac može, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti, da namiri svoje potraživanje iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, bez obzira u čijoj svojini ili državini se ona nalazi u tom trenutku (član 24. stav 1.).

Zakonom o izmenama Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“ broj 60/15) izmenjena je, između ostalog, odredba člana 15. stav 1. Zakona o hipoteci, tako da glasi: ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava o jednostranoj hipoteci, sačinjena u skladu sa ovim zakonom je, u smislu ovog zakona i zakona kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje, izvršna isprava, ako je zaključena ili data u formi javnobeležničkog zapisa, pod uslovom da sadrži i odredbe iz stava 3. ovog člana.

Odredbama člana 76. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 – Odluka US, 96/2015, 47/17 – autentično tumačenje, 113/17 – dr.zakon, 27/18 – dr. Zakon i 41/18) propisano je: da se pravo svojine na nepokretnosti upisuje kao: 1) svojina; 2) susvojina; 3) zajednička svojina (stav 1.); da se svojina upisuje u korist isključivog vlasnika cele nepokretnosti (stav 2.); da se susvojina upisuje u korist suvlasnika sa određenim udelima u odnosu na celinu nepokretnosti ili u skladu sa zakonom kojim se uređuje sticanje prava na građevinskom zemljištu (stav 3.); da se zajednička svojina na nepokretnosti upisuje na ime svih zajedničara (stav 4.); da su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja (član 63.).

Odredbom člana 3 stav 1. tačka 3) Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova („Službeni glasnik RS“ broj 41/18), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka i donošenja osporenih akata propisano je: da katastar vodi uz poštovanje, između ostalog, načela pouzdanja, koje podrazumeva da su podaci upisani u katastru istiniti i potpuni i da savesno lice ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja. Odredbama ovog zakona propisano je i: da se u katastar nepokretnosti upisuju stvarna i druga prava na nepokretnostima u skladu sa zakonom, kao i da se upisom stiču, prenose, ograničavaju ili prestaju pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima ako zakonom za pojedine slučajeve sticanja prava nije drukčije propisano član 6. st. 1. i 2.); da se pravo svojine na nepokretnosti upisuje se kao: 1) svojina; 2) susvojina; 3) zajednička svojina, da se svojina upisuje u korist isključivog vlasnika cele nepokretnosti, da se susvojina upisuje korist suvlasnika sa određenim udelima u odnosu na celinu nepokretnosti ili u skladu sa zakonom kojim se uređuje sticanje prava na građevinskom zemljište, da se zajednička svojina na nepokretnosti upisuje se na ime svih zajedničara (član 7. st. 1, 2, 3. i 4.).

Odredbama člana 44. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11, 83/14- (dr. zakon), 5/15, 44/18, 95/18 i 91/19) propisano je da imovinu društva u smislu ovog zakona čine stvari i prava u vlasništvu društva, kao i druga prava društva, kao i da osnovni (registrovani) kapital društva je novčana vrednost upisanih uloga članova društva u društvo koja je registrovana u skladu sa da zakonom o registraciji (st. 1. i 3.).

Odredbama člana 16. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, 72/11, 88/13, 105/14, 104/16, 108/16, 113/17 i 95/18) propisano je: da prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, mreže u javnoj svojini, vodno zemljište i vodni objekti u javnoj svojini, zaštićena prirodna dobra u javnoj svojini i kulturna dobra u javnoj svojini, ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja; da na nepokretnostima u javnoj svojini koje, u celini ili delimično, koriste organi Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave za ostvarivanje njihovih prava i dužnosti ne može se sprovesti prinudno izvršenje; da predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti objekti, oružje i oprema namenjeni odbrani i državnoj i javnoj bezbednosti; da predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti ni udeli, odnosno akcije koje javna preduzeća i privredna društva čiji je vlasnik Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave imaju u privrednim društvima, osim ukoliko postoji saglasnost Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave na uspostavljanje zaloge na tim udelima, odnosno akcijama; da predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti ni pokretne i nepokretne stvari koje koriste zdravstvene ustanove iz Plana mreže zdravstvenih ustanova, osim u slučajevima iz člana 17. stav 2. ovog zakona na osnovu odluke Vlade (st. 1. do 5.).

Uvidom u registar privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni dužnik „E .“ a.d. Beograd akcionarsko društvo u kojem akcije imaju različita fizička i pravna lica.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da su sudovi pogrešno primenili merodavno pravo na njegovu štetu, kada su odbili predlog za izvršenje koji je podnosilac podneo na osnovu izvršne isprave. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ocenjujući da li su sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predlog podnosioca ustavne žalbe za izvršenje na osnovu založne isprave odbijen, uz obrazloženje sudova da, u konkretnom slučaju, nije ispunjen uslov propisan odredbom člana 152. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer predmet na nepokretnost nije u privatnoj svojini izvršnog dužnika, odnosno jer nije jasno koje pravo ima taj dužnik na predmetnoj nepokretnost.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je hipoteka, kako je to i Zakonom o hipoteci regulisano, založno pravo na nepokretnosti, koje omogućava poveriocu kojem dužnik nije izmirio dug, da iz vrednosti založene nepokretnosti namiri svoje potraživanje. Ona je stvarno pravo i nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti, između ostalog, prethodno date jednostrane založne izjave vlasnika nepokretnosti. Od stvarnih prava u ovaj registar se upisuju i pravo svojine, pravo korišćenja nepokretnosti, odnosno svojstvo korisnika (u slučajevima predviđenim zakonom), pravo službenosti ali i druga stvarna prava na nepokretnostima za koje su propisane zakonom. Pravo svojine se, prema navedenim zakonskim odredbama, upisuje kao svojina, susvojina, odnosno zajednička svojina, pri čemu se svojina upisuje u korist isključivog vlasnika cele nepokretnosti (njegovo pravo nije podeljeno po obimu), susvojina u korist suvlasnika sa određenim udelima u odnosu na celinu nepokretnosti (s obzirom na to da je njihovo pravo svojine na stvari podeljeno prema obimu, ali svaki suvlasnik je sopstvenik svog udela), a zajednička svojina na ime svih zajedničara (budući da njihovi delovi nisu opredeljeni). Dakle, pored samog prava svojine, u odgovarajući registar upisuje se i obim tog prava iz kog podatka može da se zaključi da li je upisani imalac prava svojine isključivi vlasnik predmetne stvari ili ne. Takođe, ovi registri sadrže i podatak o obliku svojine, odnosno da li je ona privatna, javna ili zadružna. Kako vlasnik stvari može da bude i pravno lice, kao što je na primer privredno društvo, Ustavni sud ukazuje da imovinu društva, u smislu Zakona o privrednim društvima, čine stvari i prava u vlasništvu društva, kao i druga prava društva. Dakle imovina prav nog lica, pa i privrednog društva, pripada tom licu, kao posebnom subjektu.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da je merodavnim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju propisano da je uz predlog za izvršenje na osnovu založne isprave izvršni poverilac dužan da podnese izvod iz katastra nepokretnosti kojim dokazuje da je nepokretnost koja je predmet predloženog izvršenja upisana kao svojina izvršnog dužnika.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da su sudovi u izvršnom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdili da je predmetna nepokretnost upisana u odgovarajući registar kao svojina izvršnog dužnika, i to sa udelom 1/1 (dakle kao isključivo pravo tog pravnog lica). U takvim okolnostima sudovi su iz činjenice da je kao oblik svojine upisana mešovita svojina, zaključili da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom član 152. merodavnim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju za određivanje predloženog izvršenja. Međutim, ne ulazeći u razloge zbog kojih je u odgovarajuću javnu knjigu za predmetnu nepokretnost upisano da je u mešovitoj svojini ( struktura kapitala i drugo), kao ni u pravilnost takvog upisa (imajući u vidu član 86. Ustava), Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja (kada je utvrđeno da je izvršni dužnik isključivi vlasnik stvari), ocenio da je proizvoljan zaključak suda da je ova činjenica relevantna za odluku sudova, odnosno zaključak da nije jasno kakvo pravo ima izvršni dužnik na predmetnoj nepokretnosti. Takođe, Ustavni sud je, imajući u vidu odredbu člana 152. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i načelo ravnopravnosti svih oblika svojine, ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište nadležnog prvostepenog suda da je za određivanje izvršenja na osnovu založne izjave neophodno da je založena nepokretnost u privatnoj svojini izvršnog dužnika. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo u određenim slučajevima nije moguće sprovesti izvršenje na određenim nepokretnostima (npr. prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, zaštićena prirodna dobra u javnoj svojini), ali da opšte ograničenje izvršenja u pogledu oblika svojine na predmetu izvršenja nije propisano.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ovakva proizvoljna i ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava bila na štetu podnosioca. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Privrednog suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1454/18 od 29. novembra 2018. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Ii. 1447/18 od 30. oktobra 2018. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela ravnopravnosti svih oblika svojine utvrđenog članom 86. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbijanja predloga za izvršenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti