Odbacivanje ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu Ivana Simića. Deo žalbe koji se odnosi na sudska rešenja odbačen je kao neblagovremen, dok je deo protiv akta tužilaštva odbačen jer taj akt ne predstavlja pojedinačni pravni akt podložan ustavnosudskoj kontroli.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Simića iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ivana Simića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 198/09 od 30. septembra 2009. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1021/09 od 13. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Simić iz Kikinde podneo je Ustavnom sudu 30. jula 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 27. septembra 2010. godine, protiv rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 198/09 od 30. septembra 2009. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1021/09 od 13. jula 2010. godine, zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama čl. 22. i 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporeno prvostepeno rešenje potvrđeno osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine i aktom Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1021/09 od 13. jula 2010. godine; da je osporeno rešenje Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 198/09 od 30. septembra 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe uručeno 8. oktobra 2009. godine; da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine uručeno podnosiocu 3. decembra 2009. godine; da je obaveštenje Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1021/09 od 13. jula 2010. godine podnosiocu uručeno 20. jula 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da osporenim prvostepenim rešenjem Kv. 198/09 od 30. septembra 2009. godine Okružni sud u Zrenjaninu nije našao mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičene A.A, sudije Opštinskog suda u Kikindi, a rešavajući povodom neslaganja istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage supsidijarnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja; da je aktom Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1021/09 od 13. jula 2010. godine obavešten podnosilac ustavne žalbe, u vezi njegove molbe od 7. decembra 2009. godine, da Tužilaštvo nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenih rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 198/09 od 30. septembra 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine.

4. Ustavni sud ukazuje na to da, saglasno odredbama čl. 419. i 421. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), ovlašćenje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ima isključivo javni tužilac. Ustavni sud je stoga ocenio da se zahtev za zaštitu zakonitosti, u krivičnom postupku, ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom koje mora biti iskorišćeno pre izjavljivanja ustavne žalbe. Ovo iz razloga što isključivo javni tužilac ima mogućnost da koristi ovo pravno sredstvo i što supsidijerni tužioci ne mogu uticati na odluku javnog tužioca da li će i kada podići takav zahtev, bez obzira na lično podnetu inicijativu. Kako zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo čije izjavljivanje stoji na raspolaganju drugim strankama u krivičnom postupku, to se postupak po ovom pravnom sredstvu ne smatra ni pretpostavkom za izjavljivanje ustavne žalbe. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už-1472/2009 od 24. septembra 2009. godine). S obzirom na to da iscrpljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku nije pretpostavka za podnošenje ustavne žalbe, to se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke, kada počinje da teče rok propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

5. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome su osporeni rešenje Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 198/09 od 30. septembra 2009. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2812/09 od 26. oktobra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije, kao drugostepena odluka u krivičnom predmetu u kome je podnosilac ustavne žalbe bio oštećeni kao tužilac, podnosiocu dostavljeno 3. decembra 2009. godine, kako je sam naveo u ustavnoj žalbi, a svakako pre 7. decembra 2009. godine, kada je Republičkom javnom tužilaštvu podneo molbu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenih rešenja. Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 30. jula 2010. godine, dakle po isteku prekluzivnog roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog Zakona.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome je osporen akt Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1021/09 od 13. jula 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da osporeni akt, po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja obaveštenje kojim Republičko javno tužilaštvo obaveštava podnosioca ustavne žalbe o postupanju po njegovoj inicijativi za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenih rešenja. Osporeni akt nije pojedinačni pravni akt kojim je odlučivano o pravima, obavezama ili optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe i protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti. Ovakav pravni stav Ustavni sud je, takođe, već izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už-1417/2009 od 24. septembra 2009. godine).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta protiv akta protiv koga se ne može izjaviti, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti