Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u postupku ozakonjenja objekta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje jer je zahtev za ozakonjenje objekta pravilno odbijen zbog nedostatka dokaza o rešenim imovinsko-pravnim odnosima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 11380/16 od 2. marta 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 28. aprila 2017. godine, preko punomoćnika M. M . D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv pojedinačnog akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i podnesku od 12. aprila 2019. godine se navodi : da je otac podnosioca bio upisan kao vlasnik objekta u Č . ulici broj … u Beogradu i da je „predmetni“ objekat po klonio podnosiocu 2009. godine; da je služba za katastar nepokretnosti greškom 2001. godine izostavila upis predmetnog objekta ; da se povodom ispravke te greške vodi upravni spor u pred metu Upravnog suda U. 16295/16; da je otac podnosioca 2001. godine rekonstruisao i dogradio isti objekat i tada po dneo prvi zahtev za legalizaciju; da se na istoj parceli nalazi i objekat B . I . iz Beograda, kojoj su organi uprave i Upravni sud dozvolili status zainteresovanog lica kao sukorisniku parcele, pored podnosioca.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje ističe:

- da su nadležni organi zanemarili činjenicu da je prva radnja kojom je B. I . iskazala svoje protivljenje preduzeta 18. februara 2009. godine, traženjem izvršenja rešenja iz 2003. godine o rušenju predmetnog objekta, koje nije bilo ni uručeno podnosiocu, a u postupku po njegovoj žalbi je poništeno;

-da je Upravni sud kao dokaz o protivljenju B . I . naveo da je ona pred ranijim Trećim opštinskim sudom u Beogradu vodila spor 2001. godine protiv podnosioca zbog smetanja poseda, da se „parnični sud usmeno izjasnio“ o tome da u sudu ne postoje spisi te „navodne parnice“, ali čak i da je postojala, ona, po mišljenju podnosioca, ne bi bila relevantna za ovu upravnu stvar, jer B . I . nije tražila izvršenje rešenja koje je doneto u toj parnici, niti fotokopija pisanog otpravka tog rešenja sadrži klauzulu pravnosnažnosti;

- da sve navedeno potvrđuje da nema uslova da se u postupku ozakonjenja utvrđuje činjenica da s e B. I . nije protivila izvođenju spornih radova i da je ona zapravo svoju saglasnost dala S . S, jer je preuzela i koristi naknadu koju je on za tu saglasnost isplatio, i to izgradnjom kanalizacione i vodovodne mreže za njen objekat na istoj parceli, zbog čega je podnosilac stoga podneo tužbu parničnom sudu radi utvrđenja navedene činjenice;

- da podnosilac ima rešene imovinsko-pravne odnose, jer je rekonstr uisao uknjiženi objekat koji je katastar greškom obrisao, što će se utvrditi po okončanju postupka koji se vod i u pre dmetu Upravnog suda U. 16295/16, a saglasnost sukorisnice na zemljištu je postojala u momentu izvođenja radova, što će se utvrditi u parnici koja se vodi pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 7004/16, zbog čega je prvostepeni organ bio dužan da prekin e postupak ozakonjenja, a što je Upravni sud u osporenoj presudi prenebregao;

- da umešač ima pravo samo na naknadu troškova za parnične radnje preduzete umesto stranke kojoj se pridružio, pa je Upravni sud, protivno odredbi člana 153. stav 5. Zakona o parničnom postupku, odlučio u st. 3. i 4. osporene presude;

- da je u donošenju osporene presude Upravnog suda učestvovala sudija koja je morala biti izuzeta, čime je podnosiocu povređeno pravo na nepristrasan sud.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ukazuje na povredu prava na mirno uživanje imovine, jer je „kršenjem zakona od strane suda izložen postupanju građevinske inspekcije koja je donela akte o rušenju njegovog objekta“.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, kao i da utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

3.1. Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-703/16-GV od 11. jula 2016. godine odbijena je žalba M . S, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-05 broj 351.21-290/2015 od 21. aprila 2016. godine, kojim je odbij en zahtev podnosi oca za ozakonjenje poslovnog objekta spratnosti Po+Pr, neto površine 302,46 m2, na katastarskoj parceli broj … KO Vračar, ulica Č . broj … u Beogradu . Drugostepeni organ je u rešenju, pored ostalog, naveo: da je, na osnovu podataka katastra nepokretnosti, utvrdio da je na k.p. broj … KO Vračar upisana B . I . kao sukorisnik sa idealnim delom 246/316, a opština Vračar sa idealnim delom 70/316, te da podnosilac zahteva nije upisan ni kao korisnik parcele, niti kao vlasnik objekta na toj parceli; da je iz izjave B. I, zavedene 2009. godine u gradskoj opštini Vračar, utvr dio da se to lice, kao jedan od korisnika k.p. broj … KO Vračar izričito protivi legalizaciji spornog objekta, kao i da se protivila u vreme kad je objekat građen, odnosno rekonstruisan; da se iz rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1661/01 od 18. januara 2002. godine vidi da je usvojen tužbeni zahtev B. I . da je M . S . smetao tužilju u mirnoj državini nepokretnosti – dvorišta na k.p. … KO Vračar, na taj način što je u zajedničkom dvorištu u maju 2001. godine srušio kapiju, izvadio pešačku stazu i započeo sa izgradnjom građevinskog objekta vršeći iskop zemlje i zidajući temelje i zidove; da navedeno potvrđuje i rešenje građevinskog inspektora Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar broj 354-185/02 od 24. marta 2003. godine, kojim je naloženo rušenje predmetnog objekta. Drugostepeni organ je, polazeći od odredaba člana 10. st. 3, 6. i 7. Zakona o ozakonjenju, a imajući u vidu da podnosilac zahteva za legalizaciju nije u ostavljenom roku od 30 dana, ni do donošenja rešenja prvostepenog organa, dostavio dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima, našao da je pravilno odlučio prvostepeni organ, shodno odredbi člana 31. stav 1. navedenog zakona.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11380/16 od 2. marta 2017. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv navedenog reše nja Gradskog veća grada Beograda. Upravni sud je najpre konstatovao da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je podnosiocu zahteva za ozakonjenje naloženo da dostavi dokaz o pravu svojine, pravu korišćenja ili pravu zakupa na građevinskom zemljištu; da je podnosilac zahteva tražio donošenje zaključka o prekidu postupka pred tim organom do donošenja konačne odluke o prethodnom pitanju - njegovoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Republičkog geodetskog zavoda broj 952-02-138/11 od 24. oktobra 2012. godine, kao i do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka po tužbi podnosioca protiv B. I . iz Beograda, radi utvrđenja činjenice postojanja saglasnosti sukorisnika na zemljištu za izvedene radove na rekonstrukciji i dogradnji zgrade u ulici Č . broj … ; da je prvostepeni organ utvrdio da postoji izričito protivljenje B. I . kao jedinog upisanog vlasnika objekta na toj parceli i da dokumentacija koju je podnosilac dostavio ne predstavlja dokaz o rešenim imovinsk o-pravnim odnosima, u smislu odredaba člana 31. stav 1. i člana 10. stav 3. Zakona o ozakonjenju objekata; da, po oceni prvostepenog organa, navedeni postupci koji su u toku nisu od uticaja n a drukčije rešavanje ove upravne stvari, s obzirom na izričito protivljenje uknjiženog korisnika parcele i činjenicu da podnosilac nije upisan kao nosilac prava na spornoj parceli . Upravni sud je ocenio da je pravilno odlučio tuženi organ o žalbi tužioca i da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca. Upravni sud je odbio tužbu kao neosnovanu, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora (st. 1. i 2. osporene presude) , a tužioca je obavezao da zainteresovanim licima B . I . i gradskoj opštini Vračar nadoknadi troškove upravnog spora (st. 3. i 4. osporene presude) .

3.2. Ugovorom o zameni nepokretnosti overenim u Trećem opštinskom sudu u Beogradu 8. septembra 1995. godine Ž. M . i S . S . sporazumeli su se da izvrše zamenu nepokretnosti, tako da Ž . M . postane vlasnik stana u P . ulici broj … u Beog radu, a da S. S . postane vlasnik zgrade prema uglu ulica S . P . i Č . u Beogradu, prizemne, koja se sastoji od jednog magacina, sagrađenog na k.p. broj … i bespravno sagrađenog jednosobnog stana na istoj parceli.

U dopisu Odeljenja za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Vračar od (nečitak datum) novembra 1995. godine konstatuje se da po „ovom“ ugovoru o zameni nepokretnosti nema osnova za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava za jedan magacinski prostor površine 37 m2 i bespravno podignut stan površine 20 m2 u zgradi na uglu ulica S. P . i Č . u Beogradu .

B. I . iz Beograda dala je, 18. februara 2009. godine, u Odeljenju za inspekcijske poslove gradske opštine Vračar izjavu da „kao tražilac izvršenja da se prinudnim putem ukloni i poruši bespravno podignut objekat na adresi Č. broj … , naznačen u rešenju tog organa broj 354-185/02, nikada nije dala saglasnost S. S . iz Beograda, niti je prista la da podigne objekat koji ovim izvršenjem traži da se poruši“.

Ugovorom o poklonu, overenim u Petom opštinskom sudu u Beogradu 25. juna 2009. godine, Ov. broj 17186/09, S. S . je poklonio podnosiocu ustavne žalbe poslovni objekat , autoservis, koji se nalazi u Č . ulici broj … u Beogradu, na k.p. broj … , čiji je podrumski deo površine 131,32 m2, a prizemni deo 171,14 m2, ukupne površine 302,46 m2.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 1 broj 952-02-138/11 od 24. oktobra 2012. godine dozvoljena je u listu nepokretn osti broj 3567 KO Vračar ispravka strukture k.p. broj …/1 upisom objekta broj 2, poslovna zgrada za koju nije utvrđena delatnost, vlasnik, odnosno držalac nije utvrđen, sa udelom 1/1, za koji se upisuje zabeležba: „Objekat izgrađen bez građevinske dozvole“. Kako je objekat izgrađen i na delovima k.p. br. …/2 i …/1, sprovedena je i ispravka struktura navedenih parcel a, bez promene upisanih nosilaca prava.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda 07-3 broj 952-02-22-6752/2016 od 7. oktobra 2016. godine odbijene su žalbe podnosioca ustavne žalbe i B. I . iz Beograda, izjavljene protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je najpre konstatovao da su žalioci S . S . i podnosilac ustavne žalbe istakli da je „nejasno na koji način se upisuje nov objekat, kada je priloženo i veštačenje“, kojim se dokazuje da se radi o rekonstrukciji starog objekta i kad sam prvostepeni organ navodi da izlaskom na teren nije mogao da zaključi da li se radi o novom ili rekonstruisanom objektu“. Drugostepeni organ je dalje naveo: da je na osnovu uvida u skicu održavanja premera utvrđeno da je prilikom formiranja katastra nepokretnosti učinjen propust, odnosno da je izostao upis objekta na uglu ulice S. P . i Č; da prvostepe ni organ nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka da se radi o starom objektu, k oji je rekonstruisan i dograđen i da je za to dao razloge u skladu sa odredbom člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku; da u postupku nisu pruženi dokazi na osnovu kojih se sa sigurnošću može utvrditi da predmetni objekat predstavlja rekonstruisani stari objekat; da se u rešenju građevinskog inspektora Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar broj 354-185/02 od 24. marta 2003. godine, kojim se nalaže S. S . rušenje predmetnog objekta, konstatuje da se radi o novoj konstruktivnoj i arhitektonskoj celini, nezavisnoj od staro g objekta koji više ne postoji; da su neosnovani navodi žalilje B . I . da se pobijanim rešenjem upisuje i time legalizuje nelegalni objekat, jer se tim rešenjem samo upisuje podatak o nepokretnosti, sa zabeležbom da je objekat izgrađen bez građevinske dozvole.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe se 10. septembra 2014. godine obratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu zahtevom za uvid, razgledanje i kopiranje spisa predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1661/01, navodeći da je povodom predmetnog zahteva obavešten da u arhivi ne postoji predmet pod tim brojem i da se u upisniku predmeta koje je taj sud preuzeo od Trećeg opštinskog suda u Beogradu za 2001. godinu ne nalazi pomenuti predmet, pa moli da mu se o tome izda potvrda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, (član 58. stav 1. ).

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Odredbama člana 10. Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 96/15) propisano je: da predmet ozakonjenja može biti objekat za koji vlasnik dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu, zavisno od toga koja vrsta radova, odnosno vrsta objekta je predmet ozakonjenja (stav 1.); da se k ao odgovarajuće pravo smatra pravo svojine na objektu, odnosno pravo svojine, pravo korišćenja ili pravo zakupa na građevinskom zemljištu u javnoj svojini, kao i druga prava propisana Zakonom o planiranju i izgradnji, kao odgovarajuća prava na građevinskom zemljištu (stav 2.); da se k ao odgovarajuće pravo, u smislu ovog zakona, smatra – za objekat izgrađen na građevinskom zemljištu – ugovor o prenosu prava korišćenja, odnosno kupovini zemljišta koji je zaključen i overen od strane nadležnog suda između tadašnjeg korisnika i podnosioca zahteva, kao i drugi ugovori kojima je vršeno raspolaganje zemljištem ( stav 3. tačka 2)); da kada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se i pismena saglasnost svih suvlasnika (stav 6.); da ukoliko je suvlasnik znao ili mogao znati za izgradnju objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio, smatraće se da postoji saglasnost za ozakonjenje, te se u tom slučaju ne dostavlja dokaz propisan stavom 6. ovog člana ( stav 7.).

Saglasno odredbama člana 31. navedenog Z akona, p o utvrđivanju ispunjenosti prethodnih uslova, nadležni organ obaveštava vlasnika nezakonito izgrađenog objekta da u roku od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja dostavi dokaz o odgovarajućem pravu, osim u slučaju da je dokaz o odgovarajućem pravu već dostavljen u postupku legalizacije bespravno izgrađenog objekta (stav 1.) , pri čemu v lasnik nezakonito izgrađenog objekta može, pre isteka tog roka, podneti zahtev za produžetak roka (stav 2.) , a ako nadležni organ utvrdi da za to postoje opravdani razlozi (okončanje sudskog spora, pribavljanje dokaza od drugih organa i sl.),rešenjem će prekinuti postupak zbog rešavanja prethodnog pitanja (stav 3.) .

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/ 10) bilo je propisano: da ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši, pri čemu se o prekidu postupka donosi zaključak, protiv kog je dopuštena posebna žalba, osim ako je zaključak doneo drugostepeni organ (č lan 134. stav 1.); da a ko je organ koji vodi postupak sam raspravio prethodno pitanje, rešenje takvog pitanja ima pravno dejstvo samo u upravnoj stvari u kojoj je to pitanje rešeno (član 134. stav 2.); da organ koji vodi postupak mora prekinuti postupak kad se prethodno pitanje odnosi na postojanje krivičnog dela, na postojanje braka, na utvrđivanje očinstva, ili kad je to zakonom određeno (član 135. stav 1.); da ak o se zbog prethodnog pitanja ne mora prekinuti postupak, organ koji vodi postupak može sam uzeti u razmatranje prethodno pitanje i raspraviti ga kao sastavni deo upravne stvari i na toj osnovi rešiti samu upravnu stvar (član 136.) .

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da su stranke u upravnom sporu tužilac, tuženi i zainteresovano lice (član 10.); da troškove upravnog spora čine izdaci nastali u toku ili povodom spora (član 66. ); da će se na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 74.).

Saglasno članu 66. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14), sudija je dužan da se uzdrži od suđenja ako postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost.

Odredbama člana 67. stav 1. navedenog Zakona propisano je: da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje), pored ostalog, ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak (tačka1)); ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu je supružnik, odnosno vanbračni partner, srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije (tačka 3)); ako između sudije i stranke teče neka druga parnica (tačka 5)) ; ako je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat (tačka 6). Odredbom stava 2. istog člana Zakona predviđeno je da s udija može da bude izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće).

Odredbom člana 153. stav 5. istog zakona propisano je da umešač ima pravo na naknadu troškova od protivne stranke samo za parnične radnje preduzete umesto stranke kojoj se pridružio.

5. Podnosilac ustavne žalbe prevashodno ukazuje na to d a je predmetni postupak ozakonjenja predmetnog objekta trebalo prekinuti do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vod i pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7004/16, jer se, po njegovom mišljenju, u upravnom postupku nije mogla utvrditi činjenica da se B . I . iz Beograda, u vreme izvođenja radova na rekonstrukciji i dogradnji objekta na parceli čiji je ona sukorisnik, nije protivila izvođenju tih radova. Podnosilac, takođe, smatra da je u donošenju osporene presude Upravnog suda učestvovala sudija koja je morala biti izuzeta, kao i da je Upravni sud, protivno odredbi člana 153. stav 5. Zakona o parničnom postupku, odlučio o troškovima upravnog spora.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija označenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Ustavni sud naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je prvostepeni organ odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za ozakonjenje poslovnog objekta neto površine 302,46 m2, koji se nalazi u Č. ulici broj … u Beogradu, na k.p. broj …, jer podnosilac nije dostavio dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima. Po oceni tog organa, postupci na koje se pozivao podnosilac, koji su u toku, nisu od uticaja na drukčije rešavanje predmetne upravne stvari, s obzirom na izričito protivljenje uknjiženog korisnika parcele na kojoj se nalazi sporni objekat i činjenicu da podnosilac nije upisan kao imalac prava na k.p. broj … KO Vračar . Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio ocenu drugostepenog organa da je o zahtevu podnosioca doneta pravilna i na zakonu zasnovana odluka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom u suštini bilo sporno pravno pitanje da li se u postupku ozakonjenja objekta može utvrđivati činjenica da se sukorisnik parcele nije protivio izvođenju radova koji su predmet zahteva za ozakonjenje i, s tim u vezi, da li s e postupak ozakonjenja mora prekinut i radi utvrđenja te činjenice u parničnom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o ozakonjenju objekata proizlazi: da predmet ozakonjenja može biti objekat za koji vlasnik dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu, pri čemu se, za objekat izgrađen na građevinskom zemljištu, odgovarajućim pravom smatra ugovor o prenosu prava korišćenja, odnosno kupovini zemljišta koji je zaključen i overen od strane nadležnog suda između tadašnjeg korisnika i podnosioca zahteva, kao i drugi ugovori kojima je vršeno raspolaganje zemljištem; da se, kada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja i pismena saglasnost svih suvlasnika, a da se smatra da postoji saglasnost za ozakonjenje, ako je suvlasnik znao ili mogao znati za izgradnju objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, ali se u vre me izgradnje tome nije protivio; da se rok za dostavljanje dokaza o odgovarajućem pravu može produžiti a ko nadležni organ utvrdi da za to postoje opravdani razlozi (okončanje sudskog spora, pribavljanje dokaza od drugih organa i sl.),u kom slučaju se preki da postupak zbog rešavanja prethodnog pitanja.

Iz navedenih odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi da je organ koji vodi postupak mogao sam raspraviti prethodno pitanje, odnosno pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, koje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ, pri čemu je rešenje takvog pitanja imalo pravno dejstvo samo u upravnoj stvari u kojoj je to pitanje rešeno. Organ koji vodi postupak je, umesto toga, mogao doneti zaključak o prekidu postupka dok nadležni organ to pitanje ne reši, a morao je prekinuti postupak kad se prethodno pitanje odnosilo na postojanje krivičnog dela, na postojanje braka, na utvrđivanje očinstva, ili kad je to zakonom bilo određeno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je u postupku ozakonjenja objekata organ ovlašćen da utvrđuje da li postoje dokazi o odgovarajućem pravu u smislu odredaba Zakona o ozakonjenju, pa i o tome da li je postojalo protivljenje suvlasnika, odnosno sukorisnika parcele na kojoj su izvedeni radovi koji su predmet ozakonjenja , a mora preki nuti postup ak samo ako je utvrdi o da je to potrebno radi rešavanja prethodnog pitanja, u slučaju kada je odluč io da sam ne razmatra pitanje za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ.

Ustavni sud je imao u vidu da B. I, kao sukorisnik k.p. …KO Vračar, nije dala pismenu saglasnost za izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja po zahtevu podnosioca ustavne žalbe , a da je, na osnovu sadržine rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1661/01 od 18. januara 2002. godine i rešenja građevinskog inspektora Odeljenja za inspekcijske poslove opštine Vračar broj 354-185/02 od 24. marta 2003. godine, u predmetnom postupku ozakonjenja utvrđeno da se tim radovima protivila u vreme njihovog izvođenja. S obzirom na to da nije postojala pismena saglasnost sukorisnika parcele , niti se moglo smatrati da ona postoji, Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljivu ocenu da na odluku o zahtevu podnosioca za ozakonjenje spornog objekta nije od uticaja postupak koji je vođen po njegovom zahtevu za ispravku podataka u katastru nepokretnosti i da predmetni postupak ozakonjenja nije trebalo prekinuti do okončanja upravnog spora pred Upravnim sudom u predmetu U. 16295/16.

U ustavnoj žalb i se ističe da B . I . nije tražila izvršenje rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1661/01 od 18. januara 200 2. godine i da je punomoćnik podnosioca dobio usmeno obaveštenje da u Prvom osnovnom sudu u Beogradu ne postoje spisi tog predmeta, a da je rešenje građevinskog inspektora iz 2003. godine, kojim je naloženo rušenje predmetnog objekta, poništeno u postupku po žalbi podnosioca. Ustavni sud najpre konstatuje da iz odredaba član a 24 1. stav. 1. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 10/09... 93/ 19), kojom su propisani rokovi čuvanja arhiviranih predmeta, proizlazi da za spise u kojima je raspravljano o smetanju poseda, taj rok iznosi deset godina (tačka 13), iz čega sledi da podnosilac ustavne žalbe nije ni mogao 2014. godine da u Prvom osnovnom sudu u Beogradu izvrši uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 166 1/01, što samo po sebi, ne dovodi u pitanje postojanje rešenja donetog u tom predmetu 18. januara 2002. godine, niti je podnosilac dostavio dokaze u prilog tvrdnji da je „u predmetnoj upravnoj stvari upotrebljen falsifikat“. Po oceni ovog suda, iako zakonom nije bila propisana obaveza suvlasnika, odnosno sukorisnika parcele da pokretanjem postupka pred sudom ili organom uprave izrazi protivljenje izvođenju radova na parceli, utvrđenje te činjenice je bilo olakšano u slučaju podnošenja tužbe za smetanje poseda ili iniciranja postupka pred organom nadležnim za inspekcijske poslove, kao u predmetnom postupku ozakonjenja, pri čemu za rešavanje navedenog pitanja nije bio od značaja ishod tih postupaka.

Ustavni sud dodatno ističe da je Odlukom IUz-295/2009 od 6. decembra 2012. godine („Službeni glasnik RS”, broj 50/13) utvrdio neustavnost odredaba čl. 185. do 200. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispravka, 64/10 – Odluka US i 24/11) koje su regulisale legalizaciju objekata, pa i odredbe člana 193. stav 3. navedenog zakona kojom je bilo propisano da se, kada je predmet legalizacije objekat sagrađen na građevinskom zemljištu koje je u susvojini, odnosno sukorišćenju više lica, pored dokaza o rešenom imovinsko-pravnom osnovu podnosioca zahteva, dostavlja i pismena saglasnost svih suvlasnika, odnosno sukorisnika na građevinskom zemljištu, koja je sudski overena, a da će se smatra ti da je suvlasnik, odnosno sukorisnik na predmetnom zemljištu dao saglasnost za legalizaciju, ako je znao ili mogao znati za izgradnju predmetnog objekta, odnosno za izvođenje radova, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio. Sud je u navedenoj odluci, između ostalog, ocenio „da Ustavom zajemčeno pravo mirnog uživanja svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, što je u ovom slučaju pravo susvojine ili sukorišćenja, ne može u smislu odredaba člana 58. Ustava biti oduzeto dejstvom zakonske pretpostavke, odnosno fikcije da se neiskazivanjem protivljenja titular prava istog odrekao u korist bespravnog graditelja. Sud smatra da član 58. Ustava koji u stavu 2. dopušta oduzimanje ili ograničavanje prava svojine samo u javnom interesu i uz naknadu, ne dopušta ovakav osnov sticanja prava na zemljištu, niti takva norma zakona, ako se i uzme da iskazuje javni interes za legalizacijom kao razumnim ciljem, zadovoljava uslov da mera koju propisuje za ostvarenje tog cilja ne sme preći granice „pravične ravnoteže”, to jest ne sme da uspostavi nesrazmeran teret za lice čija se prava oduzimaju ili ograničavaju, radi ostvarivanja legalizacije kao javnog interesa.

Polazeći od stava koji je izneo u navedenoj odluci, Ustavni sud je Odlukom IUz-316/2015 od 5. marta 2020. godine utvrdio da je odredba člana 10. stav 7. Zakona o ozakonjenju objekata nesaglasna sa pravom na imovinu, budući da je tom odredbom ustanovljen osnov za oduzimanje prava svojine na zemljištu koji odredba člana 58. stav 2. Ustava ne dopušta, a koji se zasniva na pretpostavci, odnosno fikciji da se neiskazivanjem protivljenja titular prava svojine istog odrekao u korist bespravnog graditelja.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je u donošenju osporene presude Upravnog suda učestvovala sudija koja je morala biti izuzeta, Ustavni sud je konstatovao da, u konkretnom slučaju, ne teče parnica između sudije i stranke, što bi bio razlog za isključenje, saglasno odredbi člana 67. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, već između sudije i trećeg lica, čiji je punomoćnik u tom predmetu bio punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u upravnom sporu koji je okončan osporenom presud om. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi ukazivali na dužnost sudije da se uzdrži od suđenja zbog sumnje u njegovu nepristrasnost, Ustavni sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja tvrdnje podnosioca da mu je povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da je Upravni sud o troškovima upravnog spora odlučio protivno odredbi člana 153. stav 5. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da umešač ima pravo na naknadu troškova od protivne stranke samo za parnične radnje preduzete umesto stranke kojoj se pridružio. Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Upravnog suda podnosilac ustavne žalbe obavezan da nadoknadi troškove upravnog spora Biljani Ivanović i Gradskoj opštini Vračar kao zainteresovanim licima. S obzirom na to da je, prema članu 10. Zakona o upravnim sporovima , zainteresovano lice stranka u upravnom sporu, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac bez osnova poziva na primenu odredaba Zakona o parničnom postupku kojima se uređuje pravo umešača na naknadu troškova postupka .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu ustavne žalbe ni je povređen o pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud je najpre konstatovao da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine , odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Na istom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti, npr. predmet Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke, broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i predmet Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine) . Ispitujući da li podnosilac ustavne žalbe ima imovinu čije se mirno uživanje garantuje odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud je dalje konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za ozakonjenje spornog objekta i da se danom pravnosnažnosti rešenja nadležnog organa o ozakonjenju stiču uslovi za upis prava svojine u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. Zakona o ozakonjenju objekata. Polazeći od ocene iznete u tački 5. obrazloženja, ovaj sud nalazi da podnosilac nije imao legitimno očekivanje da će u predmetnom postupku izdejstvovati ozakonjenje spornog objekta, a rušenje nezakonito izgrađenog objekta je zakonska posledica okončanja postupka u kome je odbijen ili odbačen zahtev za ozakonjenje (član 37. navedenog zakona).

Ustavni sud, dodatno, ukazuje da bi, usvajanje podnosičevog zahteva za ozakonjenje, uprkos tome što nije postojala pismena saglasnost sukorisnika parcele za izvođenje spornih radova, imalo za posledicu povredu prava na imovinu tog sukorisnika parcele, iz razloga koje je ovaj sud izneo u Odluci IUz-316/2015 od 5. marta 2020. godine, bez obzira na to što je odredbom člana 10. stav 7. Zakona o ozakonjenju tada bio predviđen izuzetak od pravila da se kao dokaz o odgovarajućem pravu prilaže pismena saglasnost suvlasnika parcele za izvođenje radova.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u postupku ozakonjenja objekta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti