Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog parničnog postupka za naknadu štete iz osiguranja, koji je trajao preko 15 godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava o teretu dokazivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Mihajlovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovice Mihajlovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8776/94 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Usvaja se ustavna žalba Jovice Mihajlovića i utvrđuje se da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8776/94 od 13. marta 2007. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2907/10 od 7. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2907/10 od 7. aprila 2010. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8776/94 od 13. marta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Mihajlović iz Beograda je 30. jula 2010. godine, preko punomoćnika Mirka Jovanovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8776/94 od 13. marta 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2907/10 od 7. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je osporio dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv tuženog osiguravajućeg društva, radi isplate naknade iz ugovora o osiguranju i da su postupajući sudovi pogrešno zaključili da je isključena odgovornost tuženog za naknadu štete, zasnivajući takav pravni stav na opštepoznatim okolnostima da je negde na teritoriji Republike Hrvatske u periodu kada je nastupio osigurani slučaj bilo ratnih operacija; da tuženi u konkretnom slučaju nije pružio dokaze da je šteta direktna posledica određene ratne operacije ili pobune, u smislu odredaba člana 931. Zakona o obligacionim odnosima, a koji predstavljaju razloge za isključenje odgovornosti osiguravača za naknadu štete; da je predmetni parnični postupak trajao 16 godina i da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8776/94, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Jovica Mihajlović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. decembra 1994. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Kompanije “Dunav osiguranje“ a.d. iz Beograda, radi isplate naknade iz ugovora o osiguranju. U tužbi je, pored ostalog, navedeno da je tužilac 4. maja 1991. godine sa tuženim zaključio ugovor o osiguranju kuće u Bibinju kod Zadra, Republika Hrvatska i da su nepoznati učinioci 12. jula 1991. godine obili navedenu kuću i podmetnuli požar u prizemlju kuće, te da je na taj način nastupio osigurani slučaj i obaveza tuženog osiguravača da naknadi pričinjenu štetu. Predmet je zaveden pod brojem P. 8776/94.

Prvostepeni sud je rešenjem od 23. januara 1997. godine odredio da se izvede dokaz veštačenja na okolnost visine pričinjene štete na navedenoj kući i imenovao za veštaka Ž.S, kome je 9. jula 1997. godine dostavio spise predmeta, radi veštačenja, ne ostavljajući mu određeni rok za sačinjavanje nalaza i mišljenja. Imajući u vidu da veštak nije obavio veštačenje, tužilac je 4. decembra 1998. godine tražio od prvostepenog suda da opomene veštaka zbog toga što nije postupio po nalogu suda, a sve u cilju efikasnog sprovođenja parničnog postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 23. februara 1999. godine doneo međupresudu P. 8776/94, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog da isplati tužiocu naknadu štete nastale ostvarenjem osiguranog slučaja; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan prigovor tuženog o nenadležnosti jugoslovenskog suda u ovoj pravnoj stvari; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja tužioca; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan predlog tuženog za prekid postupka; u stavu petom izreke odredio da će se o visini tužbenog zahteva i troškovima postupka odlučiti nakon pravnosnažnosti ove međupresude. Prvostepena međupresuda je 6. avgusta 1999. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7452/99 od 27. oktobra 1999. godine ukinuo prvostepenu međupresudu i vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da međupresuda ima karakter utvrđujuće presude i da sadržina pobijane presude nije u skladu sa odredbom člana 330. Zakona o parničnom postupku, te da prvostepeni sud nije utvrdio sve činjenice koje se odnose na štetni događaj - tok događaja, učinioci, sredstva izvršenja, radnje preduzete od strane izvršioca i konkretne posledice.

U ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je imao dva perioda neaktivnosti (26. decembar 2000. – 12. novembar 2001. godine i 12. decembar 2001. – 4. mart 2003. godine) u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je 13. marta 2007. godine doneo osporenu presudu P. 8776/94, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da su parnične stranke 4. maja 1991. godine zaključile ugovor o osiguranju, na osnovu koga je tužilac osigurao kuću u Bibinju kod Zadra, Republika Hrvatska i da je požar bio jedan od pokrivenih rizika osiguranja; da je iz krivične prijave Policijske uprave Zadar utvrđeno da su nepoznati učinioci 12. jula 1991. godine u 2h podmetnuli požar u navedenoj kući na kojoj pravo susvojine ima tužilac i da je u požaru potpuno izgorelo prizemlje kuće, a delimično je oštećen i sprat; da su svedoci R.K. i P.K. izjavili da su oni lično videli kada je izgorela kuća tužioca i da su to prijavili policiji, te da u to vreme nije bilo nikakvih ratnih dejstava na području Zadra; da je odredbama člana 931. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je isključena obaveza osiguravača da naknadi štetu osiguraniku ukoliko je šteta nastala ratnim operacijama ili pobunama, pri čemu je osiguravač dužan da dokaže da je šteta prouzrokovana nekim od tih događaja; da je prvostepeni sud utvrdio da je šteta na nepokretnosti tužioca prouzrokovana upravo ratnim operacijama, odnosno pobunom, te da ne postoji odgovornost tuženog osiguravača za naknadu štete; da je činjenica da je Republika Hrvatska 26. juna 1991. godine proglasila puni suverenitet u odnosu na SFRJ i time izvršila secesiju, da je odlukom Narodne skupštine Republike Srbije dan 17. avgust 1990. godine naveden kao dan početka oružanih akcija u bivšoj SFRJ, te da je opštepoznata činjenica da je od avgusta 1990. godine bilo nemira, oružanih sukoba i delovanja različitih akcija paravojnih formacija u Republici Hrvatskoj, pri čemu je uništavana imovina; da imajući u vidu da iz krivične prijave Policijske uprave Zadar od 12. jula 1991. godine proizlazi da je namerno izazvan požar u kući tužioca, to ovaj sud smatra da je imovina tužioca uništena terorističkim aktima paravojnih formacija bivše republike SFRJ Hrvatske, što nije bio osigurani rizik po polisi koju je tužilac zaključio sa tuženim, pa se u konkretnom slučaju ne može govoriti da je nastupio osigurani slučaj po kom osnovu je tražena isplata osigurane sume; da prvostepeni sud nalazi da nisu od uticaja iskazi svedoka R.K. i P.K, koji su naveli da u spornom periodu nije bilo nikakvih dejstava na području Zadra, imajući u vidu da je sud u toku postupka utvrdio da je na celoj teritoriji Republike Hrvatske postojalo delovanje različitih paravojnih formacija i da je vid takvog delovanja i konkretan događaj u kome je podmetnut požar na kući tužioca, kao i da je bez uticaja što u tom trenutku nije bilo proglašeno ratno stanje, odnosno što nije bilo ratnih dejstava baš u tom području. Osporena prvostepena presuda je 26. juna 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2907/10 od 7. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi žalbe prema kojima postoji protivrečnost između sadržine iskaza svedoka R.K. i P.K. i razloga datih u obrazloženju pobijane presude; da iz iskaza navedenih svedoka proizlazi da su oni videli da je izgorela kuća tužioca, ali niko od njih nije video sam način izvršenja radnje, niti je video učinioce, kako bi se doneo zaključak da je požar uzrok nastanka štete; da iz zapisnika Policijske uprave Zadar, koji je nakon uviđaja u kući tužioca sastavljen 3. avgusta 1991. godine, proizlazi da je šteta na objektu tužioca prouzrokovana u cilju potpunog uništenja stvari, te da ovakvo vandalsko uništenje objekta tužioca, s obzirom na vreme i mesto dešavanja, ukazuje da je prouzrokovano terorističkim aktima paravojnih formacija Republike Hrvatske, odnosno u pobunama, zbog čega je shodno članu 931. Zakona o obligacionim odnosima isključena odgovornost tuženog da tužiocu naknadi štetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbe člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i rok za izradu pismenog otpravka presude: Ostalim odredbama istog zakona, koje su važile u vreme donošenja osporenih presuda i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, te da stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Odredbama člana 931. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da osiguravač nije dužan naknaditi štete prouzrokovane ratnim operacijama ili pobunama, osim ako je drukčije ugovoreno i da je osiguravač dužan dokazati da je šteta prouzrokovana nekim od ovih događaja.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 30. decembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončana donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2907/10 od 7. aprila 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do donošenja predmetne drugostepene presude.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao više od 15 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, petnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (tuženi je podneo prigovore zastarelosti potraživanja tužioca i nenadležnosti jugoslovenskog suda u ovoj građanskopravnoj stvari; pitanje postojanja razloga za isključenje odgovornosti tuženog za naknadu štete, za čije rešavanje je bilo potrebno sprovesti obiman dokazni postupak itd.), imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da se postupak u dve sudske instance okonča nakon više od 15 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti Prvog opštinskog suda u Beogradu, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe decembra 1994. godine do jula 2007. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu, radi postupanja po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude. Činjenice da je Prvi opštinski sud u Beogradu dostavio veštaku Ž.S. spise predmeta radi veštačenja tek nakon nepunih šest meseci od dana donošenja rešenja o izvođenju tog dokaza, da je imenovani veštak držao spise predmeta godinu i po dana nepostupajući po nalogu parničnog suda, te da je Prvi opštinski sud u Beogradu imao dva velika perioda neaktivnosti u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu (od kojih je prvi trajao nepunu godinu, a drugi jednu godinu i četiri meseca), a da su prvostepene presude P. 8776/94 od 23. februara 1999. godine i P. 8776/94 od 13. marta 2007. godine otpravljene parničnim strankama tek nakon pet meseci, odnosno tri meseca od dana donošenja tih presuda, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom obligacionom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10, člana 255. stav 1. i člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i odredaba člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da Prvi opštinski sud u Beogradu nije odredio imenovanom veštaku rok za dostavljanje nalaza i mišljenja, što je imalo za posledicu da veštak drži spise predmeta godinu i po dana, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj se država smatra odgovornom za povredu prava na suđenje u razumnom roku u slučaju da domaći sud propusti da odredi veštaku rok za dostavljanje nalaza i mišljenja (videti presudu Baggeta protiv Italije, od 26. juna 1987. godine).

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su postupajući sudovi proizvoljno primenili pravila o teretu dokazivanja na njegovu štetu.

Naime, u konkretnom slučaju, prvostepeni i drugostepeni sud su ocenili da postoje uslovi iz člana 931. Zakona o obligacionim odnosima za oslobađanje tuženog osiguravača od odgovornosti za naknadu štete podnosiocu ustavne žalbe, jer je šteta na nepokretnosti podnosioca prouzrokovana ratnom operacijom i pobunom, zasnivajući svoj pravni stav isključivo na opštepoznatoj činjenici da je od avgusta 1990. godine bilo nemira, oružanih sukoba i delovanja različitih akcija paravojnih formacija u Republici Hrvatskoj prilikom kojih je uništavana imovina.

Ispitujući da li su sudovi u osporenim presudama proizvoljno primenili materi jalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je najpre konstatovao da su odredbama člana 931. Zakona o obligacionim odnosima propisani razlozi zbog kojih se osiguravač oslobađa odgovornosti da naknadi štetu osiguraniku – ratne operacije i pobune, te da se osiguravač može osloboditi ove obaveze samo u slučaju da dokaže da je šteta, koju je pretrpeo osiguranik, nastala kao direktna posledica određene ratne operacije ili pobune. Dakle, navedeni materijalnopravni propis u delu u kome reguliše ugovore o osiguranju sadrži pravilo o raspodeli tereta dokazivanja prema kome je osiguravaču nametnuta obaveza da ponudi odgovarajuće dokaze da su ispunjeni uslovi za njegovo oslobađanje od odgovornosti za naknadu štete koja je pričinjena osiguraniku. Treba istaći i da je Zakon o parničnom postupku afirmisao pravila o teretu dokazivanja prema kojima svaka parnična stranka ima dužnost da dokaže činjenice na kojima temelji svoje zahteve u sporu i koja daju odgovor na pitanje koja stranka snosi rizik nedokazanosti činjenice, odnosno koja stranka će izgubiti parnicu ako sud nije došao do određenog zaključka o postojanju sporne činjenice. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku predložio izvođenje dokaza čitanjem određenih pismenih isprava i saslušanjem svedoka, na osnovu kojih je tvrdio da se podmetanjem požara u njegovoj kući ostvario osigurani slučaj za koji tuženi osiguravač treba da mu isplati sumu osiguranja i da u spornom periodu nije bilo ratnih dejstava na području Zadra, te da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu zasnovali pravni stav o neodgovornosti tužene za naknadu štete isključivo na “opštepoznatoj činjenici“ da su u tom periodu u Republici Hrvatskoj bili česti oružani sukobi tokom kojih je uništavana imovina lica koja se nalazi na području zahvaćenom sukobima. Međutim, Ustavni sud je ocenio da opštepoznate okolnosti, same po sebi, nisu dovoljan osnov za oslobađanje odgovornosti osiguravača za naknadu štete, u smislu odredaba člana 931. Zakona o obligacionim odnosima. Čak i u postojanju ratnih uslova, postoje štete koje nisu direktna posledica ratnih dejstava. Takve štete postoje i u svim drugim vanrednim okolnostima (poput vanrednog stanja), pa samo postojanje takvih okolnosti nije dovoljan uslov za oslobađanje osiguravača od odgovornosti za naknadu štete. U tom smislu, Ustavni sud smatra da je u takvim pravnim situacijama potrebno utvrditi da li je šteta direktna posledica određene ratne operacije ili pobune i da je osiguravač shodno odredbi člana 931. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima bio dužan da podnese čvrste i nedvosmislene dokaze koji će na nesumnjiv način potvrditi da je šteta nastala upravo usled postojanja nekih od uzroka za koje osiguravač ne odgovara. S obzirom na sve izneto, a imajući u vidu da tužena u predmetnom parničnom postupku nije pružila nijedan dokaz koji bi potvrdio da je bilo ratne operacije ili pobune na području Zadra u periodu kada je zapaljena kuća podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu izveli ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je isključena odgovornost tužene za naknadu štete podnosiocu. Iz tih razloga, kao i činjenice da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2907/10 od 7. aprila 2010. godine, kako bi navedeni drugostepeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8776/94 od 13. marta 2007. godine, te je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe prema kojima je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije podneo odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je Apelacioni sud u Beogradu doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Budući da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Beogradu, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, odlu čujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti