Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Upravnog suda kojom je potvrđen prestanak civilne službe u Vojsci, jer je sud odluku zasnovao na obrazloženju upravnog akta, a ne na dokazima iz spisa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Bjeletić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Bjeletić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8610/10 od 27. maja 2010. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8610/10 od 27. maja 2010. godine i određuje se da Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 br oj 31-2 od 1. aprila 2009. godine

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Bjeletić iz Beograda, preko punomoćnika mr Dragana Pašića , advokata iz Beograda, izjavila je 30. jula 201 0. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8610/10 od 27. maja 201 0. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je navedeno, pored ostalog: da je podnositeljki prestala civilna služba u Vojsci bez njene saglasnosti, iz razloga propisanog odredbom člana 143. st av 1. tač ka 9. Zakona o V ojsci Jugoslavije; da u upravnom postupku nije izveden ni jedan dokaz kojim se potvrđuje da je pre prestanka službe pokušano da se podnositeljki obezbedi jedno od prava iz člana 144. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je podnositeljki na nezakonit način prestala služba u Vojsci, jer ne postoje „konkretni pisani kriterijumi i merila“ koji je stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima služba nije prestala.

Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, takvo proizvoljno postupanje nadležnih organa proizvodi i pravnu nesigurnost, jer je na osnovu istih kriterijuma prestala služba u Vojsci Lj.M, čiju je tužbu Upravni sud uvažio presudom U. 8653/10 od 20. maja 2010. godine i poništio rešenje Ministarstva odbrane. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je taj sud „uvažio“ argumente tužbe kojima je ukazano na to da pobijano rešenje ne sadrži jasne i dovoljne razloge za prestanak radnog odnosa i ocenio da se ne može prihvatiti zaključak tuženog organa da se tužilji nije moglo obezbediti nijedno pravo iz člana 144. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Iako su isti argumenti navedeni i u tužbi podnositeljke, prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud je ocenio da su u upravnom postupku odlučne činjenice utvrđene u potpunosti i na nesumnjiv način.

Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu i omogući podnositeljki da u ponovnom postupku ostvari svoja prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 br oj 31-2 od 1. aprila 2009. godine odbijena je žalba Biljane Bjeletić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv prvostepeno g rešenj a Vojne pošte1279 Beograd int. broj 2581-4/08 od 8. januara 2009. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je pobijanim prvostepenim rešenjem odlučeno da podnositeljki, civilnom licu na službi u toj VP na radnom mestu medicinskog tehničara u Kabinetu za fizikalnu medicinu Specijalističkih kabineta Vojno-medicinskog centra Novi Beograd, presta ne služba u Vojsci bez njene saglasnosti, 10. maja 2005. godine; da je takva odluka doneta primenom odred aba člana 143. st av 1. tač ka 9. Zakona o V ojsci Jugoslavije, u vezi sa članom 144. stav 2. tačka 2) i članom 148. stav 1. istog zakona. Dalje je navedeno da je podnositeljka u žalbi istakla: da nije izveden nijedan dokaz na osnovu koga je utvrđeno da je smanjen broj izvršilaca na njenom radnom mestu ili da je njeno radno mesto ukinuto, niti je prvostepeni organ pokušao da joj obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2); da se ne može prihvatiti kao dokaz potvrda Uprave za kadrove Ministarstva odbrane broj 12480-9 od 4. decembra 2008. godine; da nisu utvrđeni kriterijumi, već je na osnovu proizvoljne ocene pretpostavljenog starešine određeno kome će prestati služba u Vojsci; da pozivanje na vojnu tajnu ne može biti razlog za nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Drugostepeni organ je ocenio da žalba nije osnovana, navodeći: da je pobijano rešenje doneto u ponovnom postupku, nakon što je poništeno u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije; da je prvostepeni organ imao zadatak da ponovo utvrdi činjeničnu podlogu za rešavanje o prestanku službe; da je prilikom smanjenja broja izvršilaca „primenjen kriterijum i procedura“ po kojoj su nadležne starešine, imajući u vidu potrebu posla i obezbeđenje normalnog funkcionisanja službe, predložile spisak lica; da je proveru podataka sa tog spiska vršila radna grupa Sektora za materijalne resurse, a konačnu proveru Uprava za kadrove. Drugostepeni organ je dalje naveo da je „kao nesporno utvrdio, a nakon neposrednog uvida“ u Odluku o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, da je tom odlukom, pored ostalih radnih mesta, izvršena izmena i dopuna formacije VP 1279 Beograd; da je po toj izmeni na radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena smanjen broj izvršilaca sa osam na tri. Takođe je navedeno da je neposrednim uvidom u akt Uprave za kadrove pov. br. 12490-2 od 4. decembra 2008. godine drugostepeni organ utvr dio da se podnositeljki nije moglo obezbediti nijedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni organ je utvrdio da je radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena na dan prestanka službe bilo ukinuto i da su u konkretnoj pravnoj stvari „u celosti“ ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. stav 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8610/10 od 27. maja 201 0. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 br oj 31-2 od
1. aprila 2009. godine . U obrazloženju osporene presude je ocenjeno da je pravilno tuženi pobijanim rešenjem, bez povrede pravila postupka koje bi bile od uticaja na rešavanje ove upravne stvari, odbio žalbu podnositeljke
kao neosnovanu, ispravno nalazeći da je prvostepeni organ odlučne činjenice utvrdio u potpunosti i na nesumnjiv način, na osnovu kojih je pravilno primenio materijalnopravne propise i odlučio kao u dispozitivu rešenja, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje je prihvat io i taj sud. Dalje je navedeno da je, „prema obrazloženju pobijanog rešenja “, Odlukom o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, izvršena izmena i dopuna formacije VP 1279 Beograd, prema kojoj je n a radnom mestu na kome je podnositeljka bila raspoređena smanjen broj izvršilaca sa osam na tri, a da je „a ktom Uprave za kadrove pov. br. 12490-2 od 4. decembra 2008. godine utvrđeno“ da se podnositeljki nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđeiih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud je, takođe, naveo da je, p olazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, utvrđeno da je radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena na dan prestanka službe bilo ukinuto i da su u konkretnoj pravnoj stvari ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe. Upravni sud je, ceneći navode iznete u tužbi, našao da oni n e mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog rešenja, jer su i u žalbi isticani, a u pobijanom rešenju potpuno i pravilno ocenjeni, iz razloga koje je taj sud u svemu prihvatio. N alazeći da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke, Upravni sud je odlučio kao u dispozitivu presude.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku civilne slu žbe u Vojsci Lj.M. - u kome je doneta presud a Upravnog suda kojom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda:

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 br oj 3 0-2 od 1. aprila 2009. godine odbijena je žalba Lj.M, izjavljena protiv prvostepeno g rešenj a Vojne pošte 1279 Beograd int. broj 2581- 3/08 od 8. januara 2009. godine, kojim je odlučeno o prestanku službe u Vojsci Lj.M, na osnovu istih odredaba Zakona o Vojsci Jugoslavije. Obrazloženje ovog drugostepenog rešenja sadrži identične žalbene navode i ocenu istih, isti tok postupka koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja i istu ocenu dokaza u koje je drugostepeni organ izvršio „neposredan uvid“, s tim što je na radnom mestu na kome je bila raspoređena Lj.M. smanjen broj izvršilaca sa 17 na 16. U ovom rešenju je, takođe, drugostepeni organ utvrdio da je to radno mesto bilo ukinuto i da su u konkretnoj pravnoj stvari u celosti ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe.

Presudom Upravnog suda U. 8653/10 od 20. maja 2010. godine uvažena je tužba Lj.M. i poništeno rešenje Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 br oj 3 0-2 od 1. aprila 2009. godine . Upravni sud je, ocenjujući zakonitost navedenog rešenja, naveo: da iz „obrazloženja pobijanog rešenja“ sledi: da su prilikom utvrđivanja koja lica će ostati neraspoređena primenjeni kriterijumi i procedura po kojoj su nadležne starešine, imajući u vidu potrebu posla i obezbeđenje normalnog funkcionisanja službe, predložile spisak lica; da je proveru podataka sa tog spiska vršila radna grupa Sektora za materijalne resurse, a konačnu proveru Uprava za kadrove; da je na osnovu toga drugostepeni organ zaključio da je radno mesto na kome je tužilja bila raspoređena ukinuto. Upravni sud je, polazeći od stanja u spisima i razloga tuženog organa, našao da se ne može prihvatiti zaključak tuženog organa da je rešenje o prestanku službe Lj.M. zakonito i da joj se nije moglo obezbediti ni jedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je u ponovnom postupku i dalje ostalo nejasno po kom osnovu je tužilji prestao radni odnos; da u spisima predmeta nema dokaza na koje se pozvao drugostepeni organ u vezi sa smanjenjem broja izvršilaca i obezbeđivanjem drugih prava u skladu sa zakonom; da u spisima nedostaju izveštaji Nacionalne službe za zapošljavanje o mogućnosti zapošljavanja tužilje. Nalazeć i da pobijano rešenje ne sadrži dovoljne razloge koji, s obzirom na stanje u spisima i navedene pravne propise, upućuju na rešenje kojim se odbija žalba, Upravni sud je ocenio da je povređen zakon na š tetu tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje , u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Uredbom o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (« Službeni list SRJ», br. 36/94, 42/94, 9/2000 i 44/02 i «Službeni list SCG» broj 32/05), koja je bila na snazi u vreme odlučivanja o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da rešenje o prestanku službe lica iz člana 144. stav 2. tačka 1. Zakona, osim podataka predviđenih zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, sadrži podatke o visini, datumu ostvarivanja i načinu isplate otpremnine ( član 42. stav 3.); da se za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na jednom radnom mestu prestaje služba, obrazuje komisija, koja se sastoji od najmanje tri člana, pri čemu se za članove komisije imenuju profesionalni vojnici ili civilna lica koja imaju uvid u rad civilnog lica i poznaju poslove radnog mesta, osim lica raspoređenih na radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca, a da se pri davanju predloga za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenog broja izvršilaca na jednom radnom mestu, cene radni kvaliteti tog lica, koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada ( član 44.); da činjenicu da li civilno lice zadovoljava zahteve radnog mesta utvrđuje komisija sastavljena od najmanje tri člana, koja se imenuje za svaki konkretan slučaj ( član 45.)

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

Odredbama člana 38. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da s ud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (stav 1.); da a ko sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom i u tom slučaju nadležni organ je dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je nezakonito prestala služba u Vojsci Jugoslavije, jer u upravnom postupku nije izveden nijedan dokaz kojim se potvrđuje da je pre prestanka službe pokušano da joj se obezbedi jedno od prava iz člana 144. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, niti su postojali „konkretni pisani kriterijumi i merila“ koji je stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica kojima služba nije prestala.

Ustavni sud je, polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, ocenio da podnositeljka povredu prava na pravnu sigurnost smatra posledicom p roizvoljne primen e materijalnog prava na njenu štetu, zbog čega je osnovanost ustavne žalbe ocenjivao sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložen a na ustavnopravno prihvatljiv način , jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda .

Ustavni sud, takođe, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tu mačili pozitivnopravne propise, niti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili d iskriminatorska.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio: da je podnositeljki ustavne žalbe prestala civilna služba u Vojsci Jugoslavije, bez njene saglasnosti, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je prvostepeno rešenje doneto u ponovnom postupku, nakon što je poništeno od strane drugostepenog organa u izvršenju presude nadležnog suda donete u upravnom sporu; da je prvostepeni organ bio dužan da upotpuni činjenično stanje pre odlučivanja o prestanku službe podnositeljki ustavne žalbe; da pre donošenja rešenja u ponovnom postupku prvostepeni organ nije izveo nove dokaze, a da je drugostepeni organ činjenice od značaja za odlučivanje „kao nesporne utvrdio, nakon neposrednog uvida“ u dokaze na koje se pozvao u rešenju; da je Upravni sud odlučivao o zakonitosti konačnog rešenja Ministarstva odbrane na podlozi činjeničnog stanja koje ne proizlazi iz spisa predmeta, već iz obrazloženja drugostepenog rešenja; da je drugostepeni organ utvrdio da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, iako iz dokaza navedenih u obrazloženju drugostepenih rešenja proizlazi da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca.

Na osnovu navedenih odredaba ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je zaključio da je, u slučaju uki danja r adnog mesta ili smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu, civilnom licu mogla da prestane služba bez njegove saglasnosti, samo ako mu prethodno nije moglo obe zbeđeno jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, us tanovi, odnosno državnom organu. Iz toga dalje sledi da se pre odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci Jugoslavije u svakom konkretnom slučaju moralo utvrditi da li je određeno radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Ustavni sud ukazuje da činjenice od značaja za odlučivanje u upravnom postupku, po pravilu, utvrđuje prvostepeni organ, ali da, saglasno navedenoj odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku , drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti nedostatke u pogledu činjeničnog stanja. Ustavni sud, takođe, ukazuje da sud u upravnom sporu , po pravilu, odlučuje na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku i da iz odredbe člana 38. stav 2. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima proizlazi, pored ostalog, da u pogledu utvrđenih činjenica ne sme postojati protivrečnost u spisima, niti one mogu ostati u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, jer će, u protivnom, pobijani upravni akt biti poništen. Ustavni sud je, polazeći od sadržine osporene presude, utvrdio da je Upravni sud iz spisa predmeta jedino zaključio da je pobijano rešenje Minstarstva odbrane doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, a da je o zakonitosti tog rešenja u suštini odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje proizlazi iz njegovog obrazloženja, a ne iz stanja u spisima predmeta. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u tužbi ukazala na to da u postupku „nije izveden nijedan dokaz“ na osnovu koga je utvrđeno da joj prestaje služba u Vojsci i da prethodno nije pokušano da joj se obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju. Ustavni sud, takođe, konstatuje da iz osporene presude proizlazi da u upravnom postupku nije pribavljen izveštaj organizacije koja posreduje u zapošljavanju i organizuje dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih, a da je, uprkos tome, utvrđeno da se podnositeljki ustavne žalbe nisu mogla obezbediti prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2)) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Imajući u vidu da je Upravni sud u svemu prihvatio ocenu drugostepenog organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporene presude ne ispunjava standarde pravičnog suđenja, jer je zasnovano na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnositeljke. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za prestanak civilne službe u Vojsci podnositeljki ustavne žalbe , niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome , pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8610/10 od 27. maja 201 0. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 br oj 31-2 od
1. aprila 2009. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta ostalih označenih prava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8610/10 od 27. maja 201 0. godine.

8. Imajući u vidu izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević