Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao šest godina i sedam meseci, što prekoračuje standard. Utvrđuje se pravo na naknadu nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3617/2016
05.07.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz Pančeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a D. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79342/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 1544/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Pančeva je, 30. aprila 2016. godine, preko punomoćnika D. T , advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, a 21. septembra 2016. godine dopunu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79342/10. Naveo je da mu je u predmetnom postupku povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da je 9. septembra 2009. godine podneo tužbu protiv tuženog AD za osiguranje „S .“ radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo kao putnik u gradskom autobusu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7478/13 od 17. februara 2016. godine, a da je dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7478/13 od 27. aprila 2016. godine obavezan tuženi da tužiocu plati troškove sudske takse za žalbu na presudu kao i za drugostepenu odluku; da mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

U vezi navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedena prava sadržinski ne razlikuju od prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 79342/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. septembra 2009. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv tuženog AD za osigranje „S.“ Beograd, radi naknade nematerijalne štete. Predmet je dobio broj P. 1544/09.

Podneskom tužioca od 11. januara 2010. godine tužba je proširena i na drugotuženog Kompaniju „D.“ iz Beograda. Tuženi su u odgovoru na tužbu istakli prigovor mesne nadležnosti suda i predložili da se spisi predmeta dostave Prvom osnovnom sudu u Beogradu kao nadležnom sudu.

Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu P. 1273/10 od 26. marta 2010. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Spisi su 26. jula 2010. godine dostavljeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu na nadležnost. Pred tim sudom predmet je dobio broj P. 79342/10.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79342/10 od 14. marta 2011. godine dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe proširenjem tužbe na tuženog Kompaniju „D .“ Beograd i konstatovano je da je tužba povučena u odnosu na tuženog AD „S.“ Beograd.

Pred prvostepenim sudom su održan a tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke iz oblasti ortopedije i traumatologije kao i neuropsihijatrije, i saslušani su veštaci.

Tužbeni zahtev je preinačen 26. decembra 2011. godine i uz postojeći zahtev za naknadu nematerijalne štete i povećanja istog, istaknut je i zahtev za naknadu materijalne štete, što je sud dozvolio.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79342/10 od 29. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je delimično tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu iznos od 100.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 70.000,00 dinara, i na ime pretrpljenog straha iznos od 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to – za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenih 70.000,00 dinara do traženih 130.000,00 dinara, za iznos od 60.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenih 30.000,00 dinara do traženih 120.000,00 dinara , za iznos od 90.000,00 dinara, za umanjenj e opšte životne aktivnosti iznos od 180.000.00 dinara i na ime naknade materijalne štete za izdatke na ime lečenja u iznosu od 42.240,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.525,00 dinara.

Tužilac je 30. septembra 2013. godine podneo žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7478/13 od 17. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79342/10 od 29. marta 2013. godine u delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenog iznosa od 70.000,00 dinara do traženog iznosa od 130.000,00 dinara, za iznos od 60.000,00 dinara i za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa od 30.000,00 dinara, do traženog iznosa od 120.000,00 dinara, za iznos od 90.000,00 dinara, kao i na ime naknade materijalne štete za izdatke na ime lečenja u iznosu od 42.240,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 91.300,00 dinara.

Tužilac je podneskom od 5. aprila 2016. godine podneo predlog za dopunu presude, odnosno da sud odluči dopunskim rešenjem o njegovom zahtevu za naknadu troškova drugostepenog postupka, i to takse na žalbu i takse na odluku po žalbi, koji zahtev je postavio i u žalbi od 27. septembra 2013. godine izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79342/10 od 29. marta 2013. godine, o kojim troškovima drugostepeni sud nije odlučio.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7478/13 od 27. aprila 2016. godine obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime troškova sudske takse za žalbu na presudu i na ime troškova sudske takse na drugostepenu odluku iznos od 11.800,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i sedam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, najveći doprinos nerazumno dugo m trajanju postup ka dao je drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak trajao tri godine. Takođe, taj sud nije odlučio o zahtevu podnosioca za naknadu troškova drugostepenog postupka koji je postavio u izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude, već je drugostepeni sud naknadno, dopunskim rešenjem, odlučio o tim troškovima. Međutim, prvostepeni sud, i to Prvi osnovni sud u Beogradu je postupao efikasno i odlučio je za dve godine i osam meseci od kada su mu spisi predmeta ustupljeni kao mesno nadležnom sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe doprineo produženju postupka na taj način što je prvo podneo tužbu nenadležnom sudu, a zatim je dva puta preinačio tužbeni zahtev tako što je prvi put, pored postojećeg tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, postavio i zahtev za naknadu materijalne štete, a drugi put je proširio tužbu na drugotuženog Kompaniju „D.“, a povukao je tužbu u odnosu na prvotuženog AD „S .“, a što je sve dovelo do dužeg trajanja parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79342/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 1544/09). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka , doprinos podnosioca trajanju postupka kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom . S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

U pogledu navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac povredu ovog ustavnog prava obrazlaže istim razlozima kao za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te povreda prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo nije ni razmatrana.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti