Ustavna žalba zbog povrede časti i ugleda javnog funkcionera

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje ni ljudsko dostojanstvo. Dopis koji sadrži kritiku rada javnog funkcionera, upućen nadležnim organima, predstavlja zaštićenu slobodu izražavanja, a ne nedozvoljenu povredu časti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3620/2018
15.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . Š . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M . Š . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4344/17 od 14. februara 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 28. marta 2018. godine, preko punomoćnika B . T , advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4344/17 od 14. februara 2018. godine , zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 23. stav 1. i članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac bivši direktor Zavoda z. z . r . N. S . i da je pomoćnik direktora za pravne poslove bila tužena T. Đ; da je 28. juna 2013. godine T. Đ . sačinila dopis koji je uputila gradonačelniku Novog Sada, članu Gradskog veća, dok je o sadržini samog dopisa izvestila i šefa odborničke grupe S . u skupštini grada Novog Sada, kao i članove upravnog odbora Zavoda; da se u pomenutom dopisu, pored ostalog , navodi da podnosilac nije dovoljno kompetentan da rukovodi Zavodom, insinuiraju se zloupotrebe prilikom realizacije IPA projekta sa Republikom Mađarskom, optužuje se da je pokušao da z loupotrebom položaja iz budžeta grada Novog Sada uzme iznos od 21.000,00 evra, da je prinudio dr I. M . da da otkaz ugovora u radu; da su navodi sadržani u predmetnom dopisu neistiniti, omalovažavajući i kompromitujući za podnosioca; da su sve optužbe za vršenje krivičnih dela bile predmet opsežne istrage protiv podnosioca koju je vodilo Više javno tužilaštvo u Novom Sadu i istraga je obustavljena jer delo koje je bilo predmet istrage nije krivično delo; da je podnosilac Osnovnom sudu u Novom Sadu podneo tužbu radi naknade štete, zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda koja mu je pričinjena slanjem dopisa; da je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen; da se u obrazloženju osporene drugostepene presude navodi da je tužena ukazivala na nezakonite radnje podnosioca licima koja su zadužena da vrše nadzor nad radom direktora Zavoda, te u vezi sa tim ne može se govoriti o povredi časti i ugleda; da se postavlja ključno pitanje o kojim nezakonitim radnjama se radi , kada je i Više javno tužilaštvo u Novom Sadu obustavilo istragu baš iz razloga što podnosilac nije vršio nikakve nezakonite radnje; da dopis nije dostavljen skupštini grada, koja je osnivač Zavoda, te stog vrši kontrolu Zavoda ; da je dopis dostavljen gradonačelniku, članu gradskog veća koji nemaju ovlašćenja da vrše nadzor nad radom Zavoda.

Podnosilac ustavne žalbe je predlažio da Ust avni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. Š , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Novom Sad protiv tužene T . Đ, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 1398/16 od 11. maja 2017. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 4344/17 od 14. februara 2018. godine odbio kao neosnavanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe direktor Zavoda z. z. r . N . S, a tužena je zaposlena u istoj ustanovi kao diplomirani pravnik; da je 28. juna 2013. godine tužena sačinila dopis koji je uputila gradonačelniku grada Novog Sada, članu gradskog veća, a o sadržini dopisa je izvestila i šefa poslaničke grupe S . u skupštini grada i članove upravnog odbora Zavoda; da je u dopisu tužena pisala o bivšem direktoru Zavoda, njegovom načinu rada za vreme njegovog mandata, zatim o podnosiocu kao aktuelnom direktoru, njegovom imenovanju, komentarisane su njegove kvalifikacije i ispunjenost uslova po statutu da bude izabran na tu funkciju i njegove nezakonite radnje koje se, između ostalog, odnose na potpisivanje ugovora o projektu bez znanja upravnog odbora i osnivača (IPA projekat), zapošljavanje novih nestručnih lica na neodređeno vreme; da je podnosilac ustavne žalbe kao direktor Zavoda doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz i doneo rešenje na osnovu kojeg je tužena dobila otkaz, ali navedeno rešenje je poništeno pravnosnažnom presudom od 6. novembra 2015. godine; da je tužena podnela tužbu protiv Zavoda z. z . r . N . S . radi zaštite od zlostavljanja na radu i radi naknade nematerijalne štete; da je tužena podnela krivičnu prijavu i protiv podnosioca, tužilaštvu za organizovani kriminal; da je Agencija za borbu protiv korupcije 6. avgusta 2013. godine tuženoj poslala dopis kojim je obaveštena da joj je priznat status uzbunjivača, te da zbog podnete prijave u periodu od dve godine ne može trpeti štetne posledice u vezi sa njenim radnopravnim položajem ; da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu donelo naredbu za sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe i B. M . zbog osnovane sumnje da su izvršili određeno krivično delo; da je istraga obustavljena jer delo koje bilo predmet istrage nije krivično delo; da imajući u vidu navode dopisa, jasno je da se odnose na kritiku rada direktora jedne ustanove, te kako se navodi dopisa nisu odnosili na privatni život tužioca, već na njegove kvalifikacije i aktivnosti prilikom obavljanja funkcije direktora Zavoda, to je pravilno zaključio prvostepeni sud da predmetna izjava nije podobna da povredi pravo ličnosti podnosioca, a imajući u vidu odredbe člana 46. stav 1. Ustava i člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da je podnosilac ustavne žalbe bio dužan da dokaže uzročnu vezu između štetnog događaja i nastale štete, a da bi postojala šteta za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti neophodno je da su dovedene u pitanje tužiočeve ukupne moralne vrednosti koje on uživa kao član određene društvene sredine; da podnosilac nije sa uspehom uspeo da na podlozi predloženih i izvedenih dokaza omogući sudu da nesumnjivo i pouzdano utvrdi činjenicu da je iznošenje činjenica u dopisu prouzrokovalo štetu; da podnosilac nije sa uspehom dokazao postojanje štete koju je pretrpeo, u smislu člana 231. stav 2 . Zakona o parničnom postupku, niti je izneo dokaze u prilog tvrdnje da je imao neprijatnosti sa poslovnim saradnicima i zaposlenima; da činjenica da je istraga protiv tužioca obustavljena, ne ukazuje da je tužena u dopisu iznela laži i klevete; da je tužena dopis uputila određenim licima i organima koji su nadležni da kontrolišu rad podnosioca kao direktora ustanove čiji je osnivač grad Novi Sad, ukazujući na nepravilnosti u radu podnosioca ustavne žalbe; da je na taj način tužena inicirala proveru rada tužioca kao direktora, što je imalo za posledicu sprovođenje istrage i utvrđivanje eventualno njegove odgovornosti, a što je bilo potpuno legitimno; da je tužena podnela krivične prijave protiv više lica tužilaštvu za organizovani kriminal, između ostalog i protiv podnosioca ustavne žalbe, nakon čega joj je Agencija za borbu protiv korupcije priznala status uzbunjivača; da rad svih javnih ustanova mora biti podložan kontroli i proveri od strane nadležnih ovlašćenih organa, kako bi se sprečile sve potencijalne nezakonite radnje; da je tužena u dopisu isključivo komentarisala postavljenje podnosioca na funkciju direktora Zavoda, njegov rad i poslovne aktivnosti vezane za sklapanje ugovora i ukazivala je na faktičko stanje u kadrovskoj politici, s tim da je tužena u to vreme obavljala poslove pomoćnika direktora pa je iz tog razloga i neposredno bila upućena u sve to, a dopis nije dostavila medijama niti nepozvanim licima; da podnesak tužena nije dostavila drugim licima i telima, pa se činjenica da su događaji u Zavodu medijski propraćeni ne može dovesti u vezu sa radnjom tužene na kojima tužilac činjenično zasniva svoju tužbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/9 9, 35/99 i 44/99)) je propisano da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu .

5. Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, utvrđenim odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i ugleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe .

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju. Ona obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, koji prihvata i Ustavni sud, sloboda izražavanja odnosi se na radne odnose uopšteno, pa tako i na radni odnos državnih službenika i zaposlenih u javnoj službi (videti presudu u predmetu Vogt protiv Nemačke, broj predstavke 17851/19, od 26. septembra 1995. godine, stav 53.). Državni službenici i zaposleni u javnoj službi, uopšteno zaposleni u javnom sektoru, kao što je to tužena, uživaju pravo na slobodu izražavanja. Istovremeno, nesporno je da zaposleni prema poslodavcima moraju pokazati lojalnost, rezervisanost i diskreciju. To je posebno slučaj kod zaposlenih u javnom sektoru , s obzirom na to da sama priroda državne (javne) službe nalaže obavezu lojalnosti i diskrecije (videti navedenu presudu u predmet u Vogt protiv Nemačke, stav 53. i presudu u predmetu Ahmed i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva, predstavke br. 65/1997/849/1056, od 2. septembra 1998. godine, stav 56.). Budući da je uloga zaposlenih u javnom sektoru da pomognu državi u obavljanju njenih funkcija, to javnost ima pravo da očekuje da će zaposleni u javnom sektoru pomoći, a ne ometati rad države, a njihova lojalnost i diskrecija su od posebnog su značaja (videti presudu Ahmed i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva , stav 53.). Osim toga, s obzirom na samu prirodu njihovog posla, zaposleni u javnom sektoru često imaju pristup informacijama koje država, zbog različitih legitimnih razloga, može okarakterisati poverljivima , odnosno tajnima. Dakle, diskrecija zaposlenih u javnom sektoru u većini se slučajeva smatra obavezom.

Ustavni sud ukazuje da zaposleni u javnom sektoru, u okviru svog radnog mesta, mogu naići na interne informacije, uključujući i tajne informacije, čije je otkrivanje i objavljivanje od velikog javnog interesa. Sud stoga smatra, da bi zaposleni u javnom sektoru, koji upozore na nezakonite aktivnosti na radnom mestu trebalo, u određenim slučajevima, da uživaju zaštitu. Zaštita je potrebna u slučajevima kada je zaposleni jedina osoba ili deo manje grupe zaposlenih , koji su svesni onoga što se događa na radnom mestu, te je sama zaštita u javnom interesu, jer se tako upozoravaju poslodavac i javnost uopšteno. U praksi se slučajevi korupcije teško otkr ivaju i istražuju, a zaposleni i službenici su osobe koji će prvi posumnjati da nešto nije u redu.

Kako u odnosu na zaposlena lica u javnom sektoru postoji primarna obaveza diskrecije, informaciju bi u prvom redu trebalo otkriti nadređenoj osobi ili drugom nadležnom telu, a ukoliko to nije moguće, onda se informacija može javno otkriti , kao poslednja mogućnost (videti mutatis mutandis presudu u predmetu Guja protiv Moldavije, br. 14277/04, od 12. februara 2008. godine, stav 73.).

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da sloboda izražavanja za sobom povlači određeni dužnosti i odgovornost, a svaka osoba koja namerava da otkrije određene informacije mora pažljivo proveriti, u meri u kojoj joj to dopuštaju okolnosti, tačnost i istinitost tih informacija (videti presudu u predmetu Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.).

Sam motiv otkrivanja informacije od strane zaposlenog jedan je od odlučnih razloga prilikom odlučivanja da li otkrivanje informacije u konkretnom slučaju treba da uživa zaštitu ili ne. Tako, na primer, otkrivanje informacije motivisano ličnim razlozima, antagonizmom ili ostvarenjem određene koristi, uključujući imovinske, neće uživati posebnu jaku zaštitu (videti mutatis mutandis presudu u predmetu Guja protiv Moldavije, stav 77.). Važno je utvrditi da li prilikom širenja informacije pojedinac postupa u dobroj veri i u uverenju da je informacija istinita, zatim da li je otkrivanje u javnom interesu (informacija mora da sadrži podatke o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i podatke radi sprečavanja štete velikih razmera).

Ustavni sud najpre ukazuje da tužena nije otkrila informacije sredstvima javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način kojim se obaveštenje može učiniti dostupnim javnosti. Ustavni sud ocenjuje da navedeno predstavlja bitan pravni momenat u kontekstu pravičnog balansa između slobode izražavanja tužene i zaštite prava ličnosti podnosioca ustavne žalbe. Tužena je na ovaj način poštovala svoju obavezu diskrecije prema poslodavacu i informacije je otkrila organima jedinice lokalne samouprave – grada Novog Sada (koji je osnivač Zavoda z. z. r . N . S , prema Statutu Zavoda), dok je o sadržini samog dopisa izvestila i šefa odborničke grupe S . u skupštini grada Novog Sada, kao i članove upravnog odbora Zavoda . U vezi sa tvdnjom podnosioca ustavne žalbe da tužena nije otkrila informacije skupštini grada, koja je ovlašćena da vrši kontrolu nad Zavodom i da je informacije otkrila gradonačelniku i članu gradskog veća koji nemaju ovlašćenja da vrše nadzor nad radom Zavoda, Ustavni sud ocenjuje da navedeno, u konkretnom slučaju, ne dovodi u sumnju pravičnost postupka u celini, s obzirom na to da su gradonačelnik Novog Sada, gradsko veće grada Novog Sada i skupština grada Novog Sada organi iste jedinice lokalne samuprave – grada Novog Sada. Ako jedan organ jedinice lokalne samouprave kome je dostavljena informacija smatra da nije nadležan za postupanje u vezi sa otkrivenim informacijama , može samo da informaciju prosledi nadležnom organu jedinic e lokalne samouprave.

U vezi sa kriterijumom da li su otkrivene informacije bile istinite i tačne, Ustavni sud ukazuje da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu donelo naredbu za sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne zbog osnovane sumnje da je izvršio određeno krivično delo i da je istraga obustavljena jer delo koje bilo predmet istrage nije krivično delo. Ustavni sud ocenjuje da to što je obustavljena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe samo po sebi ne ukazuje na netačnost i neistinost otkrivenih informacija, jer je istraga obustavljena zato što delo koje je bilo predmet istrage nije krivično delo . Ustavni sud dalje oceuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište parničnog suda da podnosilac kao tužilac nije sa uspehom dokazao postojanje štete koju je pretrpeo, u smislu člana 231. stav 2 . Zakona o parničnom postupku, niti je izneo dokaze u prilog tvrdnje da je imao neprijatnosti sa poslovnim saradnicima i zaposlenima.

Na kraju, Ustavni sud ocenjuje da iz činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudom, ne proizlazi da je otkrivanje informacija bilo motivisano ličnim razlozima, antagonizmom ili ostvarenjem određene koristi.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4344/17 od 14. februara 2018. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Kako podnosilac navode o povredi prava iz člana 23.. Ustava zasnivana identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 23. Ustava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede časti i ugleda javnog funkcionera

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti