Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na starosnu penziju. Postupak je trajao sedam i po godina, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Brestovca, kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac u predmetu broj 181.6-2-40/19 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. S. iz Brestovca, kod Leskovca je 28. marta 2023. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac u predmetu broj 181.6-2-40/19, kao i protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je postupak trajao skoro osam godina i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe je naveo da je u predmetnom postupku pogrešno utvrđeno da je on bio u osiguranju po osnovu poljoprivredne delatnosti, jer nije potpisao prijavu na osiguranje po osnovu poljoprivrede, a za šta je kao dokaz dostavio nalaz i mišljenje veštaka grafologa, koji Upravni sud nije uzeo u razmatranje sa obrazloženjem da nije priložen uz tužbu, iako to, po mišljenju podnosioca, nije ni bilo potrebno, jer isti dokaz postoji u spisima predmeta organa uprave.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac broj 181.6-2-40/19, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. avgusta 2015. godine podneo prvostepenom organu uprave zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac broj 181.7-1 01553/15 od 14. oktobra 2015. godine podnosiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 2. novembra 2015. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija fonda broj 01-02/181.6.3 15263/15 od 11. decembra 2015. godine.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu 4. februara 2016. godine, te je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1840/16 od 18. oktobra 2018. godine tužba uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 15263/15 od 12. februara 2019. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 14. oktobra 2015. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo privremeno rešenje broj 181.6-2-40/19 od 7. avgusta 2019. godine kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na starosnu penziju, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 21. avgusta 2019. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3-9509/19 od 25. novembra 2019. godine. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac pretežan period osiguranja bio u osiguranju zemljoradnika, pri čemu je na njegov zahtev od 15. septembra 2015. godine utvrđen rešenjima br. 181.3-7 i 181.3-6 period mirovanja osiguranja za period od 1. januara 1996. godine do 31. decembra 2002. godine, odnosno za period od 1. januara 2003. godine do 31. decembra 2003. godine, a u kojim periodima jeste bio u osiguranju, ali nije bio u obavezi da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje; da, pored navedenog, u spisima predmeta postoji i izjava podnosioca, svojeručno napisana i potpisana 16. septembra 2015. godine, u kojoj je podnosilac naveo da je do 1. oktobra 1990. godine bio zaposlen, a da je 2. oktobra 1990. godine u osiguranju kao zemljoradnik, jer je registrovao gazdinstvo na hektar i trideset ari, da plaća doprinose i da drugog zanimanja nema.

Podnosilac je 16. januara 2020. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine. U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, navedeno da je odluka drugostepenog organa pravilna i zakonita, a da nisu osnovani navodi iz tužbe da tužilac nije potpisao prijavu na osiguranje po osnovu poljoprivrede, o čemu postoji kao dokaz nalaz i mišljenje grafologa, jer se u spisima predmeta takav dokaz ne nalazi, niti je isti priložen uz tužbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), bilo je propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18), propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac u predmetu broj 181.6-2-40/19 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak pokrenut 10. avgusta 2015. godine zahtevom podnosioca, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za sedam i po godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, kao i značaja prava o kom odlučivano za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Međutim, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju organa uprave, nije ni bilo potrebe za korišćenjem procesnopravnih sredstava protiv ćutanja uprave. Podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje, najpre postupanje Upravnog suda, prevashodno dovelo do dugog trajanja postupka. Naime, Upravni sud je o tužbi podnosioca podnetoj 4. februara 2016. godine odlučio nakon dve godine i osam meseci, a o tužbi podnetoj 16. januara 2020. godine, u drugom po redu upravnom sporu u ovoj pravnoj stvari, nakon nešto više od tri godine. Pored toga, Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da su za sedam i po godina u predmetnom postupku doneta dva rešenja prvostepenog organa uprave, tri rešenja drugostepenog organa uprave i da su vođenja dva upravna spora.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja Upravnog suda i organa uprave.

7. Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom osporena i presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koji su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, to Ustavni sud, s obzirom na prethodno navedeno, ove navode nije posebno razmatrao.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Brestovca, kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac u predmetu broj 181.6-2-40/19 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. S. iz Brestovca, kod Leskovca je 28. marta 2023. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac u predmetu broj 181.6-2-40/19, kao i protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je postupak trajao skoro osam godina i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe je naveo da je u predmetnom postupku pogrešno utvrđeno da je on bio u osiguranju po osnovu poljoprivredne delatnosti, jer nije potpisao prijavu na osiguranje po osnovu poljoprivrede, a za šta je kao dokaz dostavio nalaz i mišljenje veštaka grafologa, koji Upravni sud nije uzeo u razmatranje sa obrazloženjem da nije priložen uz tužbu, iako to, po mišljenju podnosioca, nije ni bilo potrebno, jer isti dokaz postoji u spisima predmeta organa uprave.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac broj 181.6-2-40/19, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. avgusta 2015. godine podneo prvostepenom organu uprave zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac broj 181.7-1 01553/15 od 14. oktobra 2015. godine podnosiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 2. novembra 2015. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija fonda broj 01-02/181.6.3 15263/15 od 11. decembra 2015. godine.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu 4. februara 2016. godine, te je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1840/16 od 18. oktobra 2018. godine tužba uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 15263/15 od 12. februara 2019. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 14. oktobra 2015. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo privremeno rešenje broj 181.6-2-40/19 od 7. avgusta 2019. godine kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na starosnu penziju, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 21. avgusta 2019. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3-9509/19 od 25. novembra 2019. godine. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac pretežan period osiguranja bio u osiguranju zemljoradnika, pri čemu je na njegov zahtev od 15. septembra 2015. godine utvrđen rešenjima br. 181.3-7 i 181.3-6 period mirovanja osiguranja za period od 1. januara 1996. godine do 31. decembra 2002. godine, odnosno za period od 1. januara 2003. godine do 31. decembra 2003. godine, a u kojim periodima jeste bio u osiguranju, ali nije bio u obavezi da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje; da, pored navedenog, u spisima predmeta postoji i izjava podnosioca, svojeručno napisana i potpisana 16. septembra 2015. godine, u kojoj je podnosilac naveo da je do 1. oktobra 1990. godine bio zaposlen, a da je 2. oktobra 1990. godine u osiguranju kao zemljoradnik, jer je registrovao gazdinstvo na hektar i trideset ari, da plaća doprinose i da drugog zanimanja nema.

Podnosilac je 16. januara 2020. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine. U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, navedeno da je odluka drugostepenog organa pravilna i zakonita, a da nisu osnovani navodi iz tužbe da tužilac nije potpisao prijavu na osiguranje po osnovu poljoprivrede, o čemu postoji kao dokaz nalaz i mišljenje grafologa, jer se u spisima predmeta takav dokaz ne nalazi, niti je isti priložen uz tužbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), bilo je propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18), propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac u predmetu broj 181.6-2-40/19 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak pokrenut 10. avgusta 2015. godine zahtevom podnosioca, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za sedam i po godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, kao i značaja prava o kom odlučivano za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Međutim, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju organa uprave, nije ni bilo potrebe za korišćenjem procesnopravnih sredstava protiv ćutanja uprave. Podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje, najpre postupanje Upravnog suda, prevashodno dovelo do dugog trajanja postupka. Naime, Upravni sud je o tužbi podnosioca podnetoj 4. februara 2016. godine odlučio nakon dve godine i osam meseci, a o tužbi podnetoj 16. januara 2020. godine, u drugom po redu upravnom sporu u ovoj pravnoj stvari, nakon nešto više od tri godine. Pored toga, Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da su za sedam i po godina u predmetnom postupku doneta dva rešenja prvostepenog organa uprave, tri rešenja drugostepenog organa uprave i da su vođenja dva upravna spora.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja Upravnog suda i organa uprave.

7. Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom osporena i presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 1070/20 od 2. februara 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koji su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, to Ustavni sud, s obzirom na prethodno navedeno, ove navode nije posebno razmatrao.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.